Gladni

 " Meka, baš! Toliko meka da liči na bakin jastuk što stavlja seki pod glavu kad je bolesna. Mama kaže da smo jeli malopre i ne može biti da sam gladan, kaže samo umišljam. Kad pitam tačno šta znači to, kaže lezi, spavaj, sutra ću ti reći, sad nije vreme za priču. I ne priča mi se. Samo bih pojeo nešto. Eto, tu meku krofnu što mi se mota po glavi ceo dan. Kad smo naučili da sviramo u češalj, mislio sam da ništa ne može da zvukom talasa ko stari, tatin češalj. Sad vidim da moj stomak zvuči luđe. Luđe i od starog tatinog češlja. A te krofne, ta jedna na koju mislim, kad se umoče u sirup od višanja, sve ti je lepo! Ceo svet nekako dođe na svoje mesto i ništa ti ne fali! Još kad tata krene da seče pile! Nogicu jednu pa drugu! Mama sipa vruć krompir i još napravi pire! Imam o čemu da mislim ja, evo na primer, jesu li Zoran i Ranko dobro, nedelju dana već pitam se? Kaže mama ućuti više ptico zloslutnice ali ne znam što viče na mene toliko? Za krofnu ćutim, ne pominjem ni pile ni krompir, ćutim, kunem se, reč nisam rekao! Sestra spava i tiho ječi. Svaku noć. Pitam šta joj je , budim, blago prodrmam onako malu i belu , meku ko lutku, kaže tiho: " gladna bato". I nastavi da spava. Kako može, ne znam! Sad se ja njoj divim. Ja sam njen bata, ih, za nju u svemu najbolji, kaže tata ona ti se divi, pazi seku. I pazim je kako baka kaže, ko oči u glavi ali sad je ova mala, meka seka, moj heroj! Jeste! Spava i ako u snu vidim miče mala ustašca, znam sanja hranu a opet, mirno spava i ništa ne traži! Možda i ona misli na neku krofnu ili ono pečeno pile a ćuti. Mi smo večerali. Mama je pravila čorbu. U njoj nije bilo mesa . . . ni povrća. Ali bilo je malo soli. I možda ulja. Valjda. Uf, da samo mogu da izađem pa da im ja pokažem bam-bam tras, ko letos kada sam Janku pokazao kako se prođe kad neko krade tuđe bicikle. Kaže mama još sam mali, da ne trošim pesnice, otići će ovi sami kad ih naši potpraše! Ja sam mnogo gladan. Da mi je samo mali zalogaj, ne mora krofna, pile nek ide svojim putem, samo malo , malo, najmanje hleba da ovo što boli u mom stomaku prestane i ne čuje se ovoliko. Možda probudim seku.

Virio sam malo pre. Mislio sam da mama spava ali plače. Tiho, jedva se čuje ali znam da plače. Brine za tatu i nas, najviše. I mamu sigurno boli stomak, mnogo. Jeli smo samo seka i ja ona je zamišljeno gledala kroz prozor. I ćutala je. A moja mama voli da priča i da se smeje. Tako je bilo pre ovoga. I pravi najlepše kolače u ulici. Ne, u gradu! Ma u svemiru dokle god ima neba i zvezda e dotle! Pečeno pile, krompiri, sutlijaš, piroške, krofne, sok od zove, kolač od malina, slatko od šumskih jagoda. Gledam stari sat na zidu koji je tata doneo od mog dede i gledam kazaljke. Jel iko uspeo ikad da vrati vreme u nazad? Ako jeste, neka mi kaže pa da ostanem kući, ne idem sa Zoranom i Rankom napolje nego da pojedem sve ono što mi je baka stavljala na sto a ja odbijao jureći za loptom. Samo jedan zalogaj! Evo, obećavam: mama i tata, seko, kad ovo prođe, nikada vas više neću naljutiti i biću najbolji dečak na svetu. Samo da ponovo pojedem krofnu! Onu bakinu, sa sirupom od višanja, samo jednu meku kao bakin jastuk što stavlja seki pod glavu kad je bolesna. "

(nakon oslobođenja Beograda, 1944 godine, u centru grada, u ruševinama jedne od zgrada blizu pijace i stare pošte, nađena je sveska Stojanović Branka, III 5 o.š. Telo malog Branka, majke i male sestre, nađena su u jednoj od urušenih zgrada nakon bombardovanja centra grada, malo pre ulaska Saveznika.)

Na dijeti sam već dve nedelje. Kažem već, jer sam gurman. Obožavam hranu. Knjigu " Gladni", uzela sam iz biblioteke pre neki dan. Na prvu. Šaleći se sama sa sobom. Zapao mi je za oko naziv i pomislih, taman da me obodre: " Gladni". Nisam se osvrnula na sadržaj, omot. Uzela sam je mahinalno. Kao slučajno. A iz nekih milion primera, odavno znam da slučajno i ne postoji. Umro je gladan. Dete, treći razred. Gladno, prestravreljno. Sam. Sa majkom i sekom. Umrli su gladni. Dok su letele bombe i rat pokazivao svoje demonsko lice u punoj snazi, jedan mali trećak , hteo je samo zalogaj hrane. I odgovor gde su mu drugari. A ja . . . 

Gladujem da bih bila u trendu. Da mogu ući u krpe koje koštaju pogano papreno. Gladujem da ne bih bila out, da budem modlica, šablon, još jedna ovca bez mozga. Molim Boga da mi prosti i da što pre svane. . .

Ispred pekare sam strpljivo čekala red. Kupila sam sve krofne sa police. Dve pune , puncijate kese. Stala sam ispred škole preko puta pekare i delila klincima vruće krofne. Sočne, meke kao bakin jastuk koji stavlja seki pod glavu kad je bolesna. I tiho izgovarala: za Branka. . . 

Vratila sam se u pekaru i ponovo ozarila lice prodavca. Ovoga puta, naručila sam vruc burek sa sirom. Sela, otvorila jogurt, zagledala se put centra ovog predivnog, mirnog, davno oslobođenog grada i bila verovatno, tačnije sigurno, jedina bucka koja jede burek i plače . . . 

Dušica M. Ognjanović

Tuđe

 Par koraka od mene, u marketu, blizu kozmetičkih proizvoda, naoko " dama" , traga za nečim. Čučne, ustane, cokće i vidim, uputila se pravo ka meni :

" Izvinite! Gde drže Niveju?"

NIVEJU !!?

U šoku al se pribrah:

" Na povrću." - odgovorih i nastavih svojim poslom ostavljajući  " damu " samu, lišena interesovanja hoće li ovako mudra, zaista , krenuti međ zeleniš po " Niveju".

Čujem iza gondole sa makaronama, kako maltretira radnicu i drži slovo o tome kako treba više da se zalaže na radnom mestu i vodi računa gde se i kako raspoređuje!

Logiciram, budaletina je, doslovno, otišla put povrća uverena da se tamo, nekim čudom, nalazi Niveja. Kad je , razume se, nije našla, cenu, kao i uvek u životu, plati onaj ko nije kriv - pametan za budalu.

Na kasi prepoznajem glas žene koja je pred kupcima i kolegama dobila prekor za nešto zbog čega nije kriva - tuđu bahatost i glupost.

Pakujem namirnice i vidno utučenoj kasirki poručujem da se ne brine i ne obraća pažnu uz čuvenu opasku da nismo svi isti.

" Znam gospođo,  - govori sa knedlom u grlu -  " ali svaki dan je neko ovakav ako ne i gori! Ranije , tu i tamo sad, Bože sačuvaj šta je ovo!"

Ispred marketa gužva na parkingu, kao da se bube u nekoj zamišljenoj šahovskoj rokadi, bore za poslednji potez. Migrena se najavljuje, u to sam sigurna, onim čuvenim oštrim bolom pri izlasku na Sunce.

U neposrednoj blizini čujem pištaljke. Pitanje, da li ću ja ili bilo ko od ljudi sa parkinga, moći da prođe. Pištanje, neka neartikulisana cika. Panadol i spuštene roletne, biće spas . . . ako se dokopam stana. Svako od nas, pomislim, negde je krenuo i ima neku svoju priču. Bolestan, ljut, u žurbi, da pomogne nekom, možda u posetu nekome u bolnici, nekome ko je star, nemoćan, nekome koga voli i jedva čeka da vidi, detetu nosi novu igračku, neka majka sa dvoje dece, žuri da sve zgotovi na vreme . . . život. Obične životne priče . . . Koga briga ?

Mladost traži " svoja prava ", bolje sutra, bori se  . . . duva, pišti, đuska . . . fantazira i po običaju - nema trunku osećaja za stvarnost. U tim godinama, to ne biva. Od kad je sveta i veka, starost govori: " da su mi one godina a ova mudrost . . ." A tu je sve rečeno . . . 

Poslednji put kada je naša omladina davala povoda da bude poštovana, beše to kasnih četrdesetih, prošlog veka i tokom celokupnog perioda obnove zemlje razorene ratom. U grupu poštovane omladine, spada i svaki momak koji je dobio čuveni kovertirani poziv i svojim životom ili samim učešćem u nastaloj situaciji,  dokazao da Gospodin Mišić nije uzalud sa svojom časnom vojskom dao život za buduće naraštaje.

Brine me ovo što sada vidim: red minuta ćutanja pa red trans muzike, sve u roku od pet minuta. Kao neki recept sa super slikom sa fake news-a. Ulupaj dva jajeta, u to dodaj pola litre ulja, 5 kg šećera i peci 2h na 200 stepeni. I ludak vidi da je navodni recept čista nameštaljka da digneš sopstvenu kuhinju u vazduh.

To vidim, na to miriše . . . 

Mi smo prokleti. Pisah o tome. Narod proklet i uvek rad na kavgu. Koji nas geni, čija krv toliko goni da se krvnički, za vratove, svoj svoga, zubima hvatamo za stvari koje su u biti - trivija.

Ponovljam, nas je, kao narod, samo teško stradanje dovodilo u red. Ratovi, teška elementarna nepogoda, ratna sakaćenja i uništenja, bombe, glad. To nas okupi u jato, u gnezdo, u skup, u bratstvo, u slogu, u veru. Jaku, istinsku, čvrstu. Čim muka popusti - sve po starom. Nigde nauka, nigde lekcije, nigde mudrosti da prepoznamo kako đavo koristi istu modlicu, po ko zna koji put, za pogaču razdora. Zamislite, koliko smo jadni, kad ni đavo ne smišlja novu smicalicu nego nas jebe pošteno, do samouništenja, na istu foru.

Iskreno, mora da smo ili opasno glupi ili grešni do Boga.

Plaši me da smo oboje. 50/50. Samim tim, jasno kao zora -lak plen i mladunčetu vuka a kamo li čoporu. 

Neka ide kako ide. Uvek nam je tuđa avlija bila lepša i zelenija, uvek tuđa žena lepša, tuđi muž , tuđa trpeza ukusnija, tuđa kuća prostranija, tuđe nebo plavlje, tuđa voda pitkija, tuđe dete pametnije, tuđi jezik melodičniji, tuđe pesme pevljivije,  tuđe . . . sve tuđe nam je vazda bilo bolje. Za tuđe, davali smo i čast i glavu.

I sad smo spremni na isto. Za tuđe vrednosti , tuđe reči i mlaka obećanja, otvorili smo širom vrata naše male ali prekrasne avlije.

Koja će biti cena ili koja je već određena za sve ovo ? Pokazaće onaj nemilosrdni Gospodin kod koga nema ni molbe, ni kredita, ni kajanja - Vreme!

U daljini čujem prodorni pisak. Nedaleko, svađu . . . čujem muške glasove kako jedan drugom psuju majku. Poruge, sa obe strane. Smeh. Smeju se jedan drugom. Čujem, imaju, svaka strana, svoje pomagače. Spuštam polako roletne. U sred bela dana, moram da stvorim mrak. Imitiram noć kako bi se migrena umilostivila barem na tren. Analgetik danas i nije neki saveznik. Ležem i skrivam se u meko ćebe. U kraj oka, osećam suzu. Sećam se glasa Avrama Izraela: " Pažnja , pažnja!" Zvuk one potmule, pa odjednom prodorne sirene. Zvuk koji se ne zaboravlja . Otkud sećanja . . . ta slutnja ili samo bol muti misli . . . u kraj oka, osećam suze. Migrena. Ili tuga što orao jednog tela , gleda bez povratka na dve sasvim različite strane . . . 

Dušica M. Ognjanović

Ploča

 Kazala je da ponesem šećer u kocke, kafu i neku ploču. O baka Ranki sam slušala i odavno nameravam da pišem o njoj i sada je pravi trenutak za to. Kupila sam joj ploču, još pre par dana, kod uličnog prodavca. Verujem mu na reč da radi kao sat.  Naglasila  sam da je za jednu posebnu , stariju damu. Klimanjem glave i osmehom, garantovao je da se neću obrukati.

Zgrada baka Ranke je među drvećem. Jedan stari orah, i po ovim hladnim danima, podjednako lepo stoji kraj samog njenog prozora, baš kao i kad je u punom listanju.

Na prozoru rešetke jer stara dugi niz godina živi sama. Ne stigoh da pozvonim, vrata se otvoriše. Sitna, pogurena starica, jedva čujno ali vidno veselo, poželela mi je dobrodošlicu. U stanu se osećao miris pečenih jabuka i memle. Ni jak cimet u tek pečenom kolaču, nije sakrio onaj potmuli osećaj vlage.

Mali prostor ali sređen. Nameštaj stari i vidi se nekad beše veoma lep. Na jednoj fotelji , u samom uglu na sedalu  - udubljenje. Nije bilo ni tajne ni dileme, gde provodi većinu vremena. Pokraj te fotelje, gramofon. Poklopac podignut i sa divljenjem shvatih da "mašina" još uvek besprekorno radi. Čim je baka Ranka tražila ploču - ne grešim.

U desnom uglu, stoji polica sa knjigama. Na vrhu police, milje krem boje, stari radio i uramljena slika baka Ranke iz mlađih dana. Sama na slici a znam da je bila udata. Na policama klasici, puno poređanih starih ploča i dve sitne, potamnele gumene igračke. Na najdonjoj polici, prašnjava, limena, stara kutija na kojoj se ispod tankog sloja prašine, naziralo raznobojno cveće.

Osvrnem se i pogledam: sitna prilikica u kariranoj haljinici gotovo dečije veličine,  koščatim rukicama vadi pleh. Blago drhtavim rukama, pažljivo vadi dva tanjira i servira vruć, mirisni kolač. Pažljivo, kao da drži tek uspavano bebče, lagano vraća pleh u rernu.

" Ja sam nam sine stavila po kolač, sad će sok!"

" Hvala vam teta Ranka!"

" Baba, slobodno, ne smeta mi a i draže mi je sine! Baba, baba! Baba Ranka  . . ."- tiho se nasmeja i primetih malo rumeni na suvom, do malopre ubledelom licu.

Nešto poče da lupka o prozor , pogledah  - kiša. Grane oraha se umorno ili uspavano njišu na hladnoći dok tiho saopštavam baka Ranki da mi se čini biće snega za koji sat. Klima glavom i polako, sitnim koracima, donosi dve čaše mirisnog soka.

" Sad mi lepo, natenane, ispričajte, šta ste to hteli da napišem o vama."

Sede poput postidelog đačeta na ivicu fotelje, opet rumen na licu pa reče:

" Oću sine da napišeš da sam ljuta!" Zastadoh.

" Kako mislite to, ne razumem?"

" Fino. Da sam ljuta na mene."

Nasmejah se a i ona samnom. Bi mi drago al je bilo jasno da ne razumemo jedna drugu.

" Hoću sine da napišeš da sam ljuta."

" Dobro. Počnite vi šta vam je na duši  pa ćemo lako."

" Mislim ja tako, dok gledam u moj orah i narod što prolazi . . . mislim se gde mi i kako prođe život."

Počinjem da shvatam i polako, da joj ne prekinem tok misli, uključujem snimač . . . 

" Gledam ljude i zamišljam jesu li svi prošli ko ja ili bolje? Gore nisu , to znam "- sleže ramenima - " Ili su možda neki drugi svet, ko će ga znati. Ja sam ti, kad sam bila mlada, bila mis. Mis igranke. Pa sam tu upoznala mog Stevana, Bog da mu dušu prosti."

Kad spomenu Stevana, lice joj se izmeni. Kao da se malo uvredi i ljutnu. U izrazu " Bog da mu dušu prosti ", kao da ne beše iskrenosti.

" I tako, na tu igranku, ja ti upoznah Stevana, posle se udadoh za njega. Lepo je znao da govori, rečit bio. Preko vode žednu preveo al sad . . . bilo prošlo. Školu sam stala, došlo jedno, drugo , treće dete. Tesno bilo, nije se imalo mnogo al smo gurali. Samovala sam više nego što sam mislila da će da bude. Četvoro duša još , niko da se kući zadrži. Svako na svoju stranu. Znala sam sa knjigom da dočekam zoru. Želja mi bila da i ja škole završim, mogla sam al se sve nekako okrenulo na Stevana. Nekad sam se mirila mišlju, ćuti, dobro je, da ima koji dinar , hrane za sva usta , da nismo goli i bosi, lako ćemo. I tako mi prođoše godine. Spremaj tuđe radosti, slavlja, ćuti , i gledaj u ovaj orah. Kako lista i kako se lišće kad zastudeni suši . . . "

Tu je stala . . . kao da se pitala da li da nastavi dalje.

Uze ploču koju sam joj kupila i priđe gramofonu. Ruke joj drhtaše više nego kad sam došla. Znam, plakala je. Mala, sitna leđašca, tresla su se. 

" Šta vam je baka Ranka? Šta vas pogodi toliko?" - pogledah je sa pogledom punim tuge i blagim osmehom pokušah da umirim staro , uzburkano srce.

" Ne znam šta da joj kažem." - tiho je jecala držeći ploču u drhtavoj ruci.

" Kome?" - upitah.

" Maloj Ranki. Šta da kažem onoj maloj Ranki što je vidim nekad u ogledalu?"

Grane oraha, uzburkane vetrom, lupkale su tiho po oknu.

Shvatila sam. Melodija starog hita ispuni mali stančić. Lagano počeh da pevušim i pogledah u Ranku. Suze zameniše blagi osmeh i ona sama, tiho zapeva samnom . . .

" Šta sine da joj kažem? Koliko sam mogla i htela a šta sam od svega toga? Vidiš. Svak na svoju stranu. Pa kažem sebi nekad, rano ujutru, izvini Ranka. Mnogo smo mogle al . . . kad staviš nekog ispred sebe, jasno je da moraš biti zadnji . . ."

" Ali, ko je zadnji biće prvi kad bude najvažnije , zar ne!?"

Nastavismo da uživamo u ukusu kolača, u priči . . . negde, zaključih , da je možda napadalo i malo snega.

" Dođite baka Ranka! Kako je lepo napadao! Dođite!"

Prišla je prozoru i u očima joj se videla dečija radost! Pahulje polako ali sigurno, smeniše kišu.

Zagrlih je oko sitnog, starog ramenceta i sa osmehom pokazah na automobile koji polako  zaličiše na bele igračkice.

" I šta da joj kažem?" -  opet me tiho upita gledajući željna odgovora koji će joj olakšati starost i savest.

" Recite joj da je najbolja žena na svetu. I daaaa . . . " - šapnuh - "maaajstor je za štrudlu!"

Po škripavom snegu vratih se kući. Baka Ranka beše spakovala kolača i nešto za šta mi je molećivo zahtevala da otvorim , tek kad stignem kući. 

Iz kese zamirisa cimet a iz belog papira izvih tajanstveni poklon: ploča, Zdravko Čolić "Pusti, pusti modu"

" Za lutkicu iz Trsta

Hvala ti do neba

Voli te baka Ranka "

Sada je baka Ranka rasplakala mene . . . 

". . . kud bih s tobom , osim u teatar, za šetanje, visoka ti peta, za plesanje, haljina ti smeta . . . "

" Tako će biti poslednji prvi i prvi poslednji, jer mnogo je zvanih a malo izabranih!" ( Matej 20:16 )

Dušica M.Ognjanović

Žarkova trešnja

 Imali smo dogovor koji sam kao i svaki prethodni sa bilo kime, ispoštovala do kraja. Sve što sam čula, preneću u celosti, bez bilo kakve izmene. I ono što je gorko kao pelin, neću izbegavati. Priča mora ostati autentična. To je bio jedini uslov. Nije bilo potrebe za pružanjem ruke niti pisanja bilo kakvih ugovora ili usmenih obećanja. Dovoljan je bio moj pogled. I to što mi je šolja kafe ostala ne ispijena do kraja. Jasan znak da je nešto na mene ostavilo jak utisak, tako jak podsetnik da ono što sam čula, a vama prenosim  u redovima koji slede, neću zaboraviti dugo . . . 

Posle Drugog Svetskog Rata, bilo je toliko nepravde među ljudima da su šapatom govorili "vala ni Švabe nas ovoliko nisu mučile". Svak svakome bio je vuk, komšija komšiji , brat bratu, rod najrođeniji rodu - najveći dušmanin. Samo je bilo važno dodvoriti se vlasti, pa makar i grešan bio do Boga. Na Boga tada, ruku na srce, niko nije ni mislio niti želeo za Njega da zna . . . Tih posleratnih godina, rađala su se  ( a neka već behu petogodišnjaci), deca nNemačkih vojnika. Neka behu i " saveznička" jer , javna tajna beše kakav je tretman te dece bio i kako su se " veselili" oslobodioci susrećući se sa ženskim življem.

Ta deca od rođenja bila su za podsmeh i šikanu. Kao da su mogla birati iz čije će utrobe doći na ovaj pogani svet i kako. Kao po pravilu, behu izuzetno mirna, nenametljiva, pametna i iznad svega - deca nesrećnog detinjstva. U školi su redovno bili tučeni, neki premlaćivani i na mrtvo ime. Svega je bilo. I ako možda najpametniji, plaćali su debelo dva podignuta prsta i pokušaj odgovora na obično, školsko pitanje. Deca nemaca, taj " švabski okot" kako su ih zvali, imali su poseban " tretman ". Krvavih lica i poderane, i onako stare i skromne odeće dolažahu kući. Ali nikada im niko ne vide suze na licu. Učili su , trpeli i zarekli se da moraju uspeti. Uspeće jedino i samo ako budu učili i bili dobri đaci.

U razredu učitelja Ranka, beše Žarko. Dečak čiju su majku , Rajku, silovali nemci. No, kada je na svet došao fini dečačić , izrazito plave kose, u narod kao da uđe đavo: i ako su dobro znali istinu, Žarkovu majku su smatrali " kurvom okupatorskom". I tako se ophodili prema njoj. Radila je najteže, muške poslove, žene su je ubile od batina i ošišale do glave a kad bi kosa i malo porasla, ponovo bi je šišali na nulu. I tako u krug. Vazda joj je marama bila na glavi i suze na prerano ostarelom licu. 

Jedinu utehu pružala joj je udovica popa Lazara, popadija Lenka. " Imajte milosti ljudi, nije sirotica ništa kriva i sami znate, gde će vam duša!?" Ali . . . ni vapaj stare popadije nije ublažio moralni preki sud čitavog sela.

Kad se smrkne i padne mrak, duboko u noć, izuvala bi stare , skoro raspale opanke i bosa tiho, poput senke, odlazila da ubere po koju trešnju sinu Žarku. Ako šta nađe od voća da je popadalo po stazama i livadama, njenoj sreći nije bilo kraja. Koliko se samo puta, plačući, zahvaljivala Mesecu na svetlosti koja joj pomože da sinu učini bilo kakvu milost u životu koji ni pas ne bi podneo.

" Majko, jednom kad bude dan, eto, kad bude Bog reko, sve će ovo da bude dobro. Ne plači jer me tako ubi! Ako majko budemo plakali oboje, ubiće nas tuga: mene za tobom , tebe zamnom! A ovi dušmani sladiće se da nas bace u kakvu jamu mrtve a nije nas Bog zato ostavio žive!" I ako dečak, znao je Žarko da nema druge zaštite. Ni za njega ni za majku - do njega samog.

Jednog dana odluci Žarko da se obrati učitelju za pomoć.

Stari učitelj Ranko, dobar i retko pošten čovek za to doba, imaše neku samilost ka dečaku. Sasluša ga, začudi se njegovoj želji ali mu črvsto obeća da će učiniti sve što bude mogao.

Dani su prolazili, prođe i godina . . . 

Učitelj Ranko dobi pismo adresirano na seosku školu, zatim i njega samog a u zagradi na koverti, u samom desnom uglu pisaše , sitnim slovima " i za Žarka".

Sreći starog učitelja nije bilo kraja! Jedva sačeka da se završe časovi i zadrža malog Žarka pokraj stare klupe.

" Uspeo si Žućane!" - pomazi ga po glavi i pokaza Žarku koverat i hartiju u njoj. Obojica čitaše, pogledivaše jedan drugog i smejaše se od sreće, čiste sreće, punim srcem!

Na putu ka trošnoj sobici u kojoj življaše sa majkom, presrete ga grupica omladinaca.

" Gde ćes Švabo?"

" Čuješ šta te pitamo Žutalj! Gde si ti pošo!" - dobaci drugi.

Otrgoše mu naramak knjiga i baciše na zemlju. Jedan od njih, za dve glave veći od Žarka, gurnu ga tako jako da dečak pade na prašnjavi put. Kad krenu da se pridigne, šutiraše ga toliko i tako da ne naiđose neka volovska kola natovarena žitom - ubili bi ga!

Kad ponovo dođe pocepan i krvav majci , ona zakuka na sav glas i posegnu ka staroj sekiri podno kreveta da sebi naudi! Žarko hitro istrgnu sečivo iz majčinih ruku i dok je ona ridala na sav glas, sin joj zavapi:
" Kome me ostavljaš!!Kome, pitam te!! Kad si me već rodila bar ostani samnom! Vidiš li da nemam nikog osim tebe! Vidiš li!"

Lijući gorke suze , ne mogaše biti tihi . . . svako ko je prošao, a bilo ih je, čuli su Rajkine i Žarkove jecaje i prezrivo pljuvali, bez milosti, put trošnog sobička.

Prođoše dani . . .

" Dođi sine, dođi! Uzela sam pismo od uče Ranka! A je li moguće ovo, radosti moja! Ajde, čitaj baka Lenki , opet ovo, pametno moje. Čitaj sine naglas!"

I tako, popadija Lenka, sazna koliko vredi dečak koji stajaše pred njom. Dok je tečno, jasno čitao dobijeno pismo, posmatrala ga je. Posmatrala je tu zlaćanu kosu, divne, bistre plave oči, i stas koji je obećavao da će jednoga dana, ovo biti više nego naočit momak.

"Samo da budeš dobro i zdravo, dečače dobri . . . " - pomisli popadija Lenka i kada dečak završi sa čitanjem važnog pisma, popadija iz kecelje izvadi nešto novca i tutnu ga Žarku u ruke. Džabe je negodovao, odbijao ali je Lenka bila uporna. Onim čuvenim" ako voliš baka Lenku, poslušaćeš me, nosi majci ovo da imate", Žarko posluša.U daljini zagrme. Biće kiše. Na pola puta do trošnog sobička, presretoše Žarka. Ovoga puta nije bilo milosti. Nogama , rukama, kamenjem. Nije se znalo čime ga biju. I nisu štedeli ni glavu. Tu ga izubijaše najviše. Pokraj prašnjavog puta, krvavog i deformisanog od krvničkih udaraca, ostaviše Žarka poput psa krivog gazdi.

Sirota Rajka obišla je školu, oko škole, dvorište, staru vodenicu gde je skupljao Žarko ostatke brašna . . . nigde ga ne beše! Ridajuci krenu put trošne kolibe sa poslednjom nadom da se možda, mimoišla sa sinom.

" Tražiš kopile, kurvo okupatorska, je li?" - začu glas.

Okrenu se i iza sebe ugleda grupu momaka u uniformama. 

" Šta je kujo prljava? Šta sliniš? Štene ti je kod Dragove njive, aj polako pa niz put . . . kučko!"

Rajka potrga maramu s glave i majka ko majka oseti - trčala je jecajuci, ošišane glave naglas dozivajući sina.

Kako joj bezdušnici i rekoše, kod njive Draga Savova, nađe telo svog Žarka. Izubijan, u lokvi krvi, razbijenog lica i glave, ležaše dečak koji ni mrava nije zgazio. Jedan pramen zlatno plave kose, otkinut, stajaše na dečakovom ramenu.

Lelek jadne Rajke čuli su svi. Neki, kao onaj ko mi ispriča ovi priču, pamte ga i dan danas . . .

A ono pismo?

" Poštovani kapetane Gojko,

obraćam se ovim pismom sa molbom da mi ako je moguće učinite jednu milost. Moja majka i ja živimo teško. Da kažem po narodski ko dva psa. Okolnosti naše sigurno znate i zato patimo tako da nam je radije nekad i mreti, al kažem sebi, budi jak, mene jedinog ima pa, daće život, jednom, znam mora da bude bolje. Molim vas za jedan zasad, mladicu trešnje. Sanjam, zamišljam da nam kraj sobička bude da majka ne krade noću da donese da se osladim jer može je ko ubit kamenom ili puškom zbog krađe. Ne znam što sam napisao ove redove, valjda neka bol u meni ili dečija želja svako slovo ređa. Ne znam. Ne uzmite mi ovo za kakvo zlo. Samo srcem sam pisao svako slovo. Vodim se majčinim prezimenom pa vam se tako i javljam i zahvaljujem ma šta vi i kako odlučili hvala.

Žarko Jovanac "

Prođoše godine . . .

Mladica trešnjinog drveta zasađena je pokraj sobička sirote Rajke. Kako je negovala, gajila i zalivala drvo, celo selo je pričalo po vazdan. Od pogibije malog Žarka, više je niko nije šišao. Žarkova trešnja rađa najslađe plodove u tom kraju ikada! Rajka obere do zadnje voćke i nosi domu za ratnu siročad. Slatkim krupnim trešnjama , sladiše se i osmehivaše male, žute glavice sa krupnim plavim očima. Iste onakve kakve behu njenog jedinca Žarka.

Pod trešnjom, na krilu, Rajka razvi polako malu, platnenu maramicu i iz nje izvadi pramen plave, krvave kosice. Maziše je povazdan . Jedino što joj ostade od divnog dečaka Žarka . . . 

Dušica M. Ognjanović

Koraci

 Davno, u neka davna , daleka i skoro zaboravljena vremena, živeo je jedan čovek koji je bio veoma mudar. No, ma koliko bio mudar, nije mogao da pronikne u suštinu u samo značenje vremena. Po najviše, onoga koje nam određuje život. 

Taj mudar čovek beše i bogat pa se sa strane činilo da mu ništa ne nedostaje. Kako obično biva, ljudi, gledajući sa strane, zavide a ne vide suštinu . . .

Dakle, svega imaše ali mira nikako! Gde mira nema, nema ni sreće. Hteo je da sazna, da li svako od nas ima odmereno vreme ili on u svojim mislima greši. 

Jedne večeri, usni san gde mu se jasno kaza da svaki čovek ima u stopu izbrojan broj koraka i ni pola pedlja više. Svako ima svoju brojku i to niko ne može da izmeni.

Uznemiren saznanjem ali, na neki način i umiren, naredi svojim slugama da mu sutradan načine posebno svečan ručak. Još uz to, naglasi kako gozba mora biti u vrtu uz zvuke harfe i divnog vodoskoka.

Celu dugu noć, razmišljaše kako sebi da produži život. Mora da ima neka caka! On je tako mudar, imućan, misli! Misli čoveče! Smišljaše, razbijaše glavu i na posletku odluči : svoju ideju, otkriće u vrtu za vreme gozbe!

Na stolu beše izobilje. Vrtom se šepurio prekrasni paun, ljubimac mudrog i bogatog čoveka. Pauna je odgajao još kao maleno ptiče i bejahu skoro nerazdvojni. Zvuci harfe su se razlegali prekrasnim, cvetnim vrtom punim svakojakog zelenila, smeh i graja veselili su raznobojne leptirove.

U neko doba, mudar domaćin podiže pehar i svečano saopšti : od danas, sedeće u vrtu , gledati u vodoskog, svog pauna ljubimca, uživati u spisima , jesti i piti najbolju hranu i neće načiniti više ni jedan jedini korak sopstvenom nogom! Kada krene na počinak, na nosiljci ukrašenoj smaragdima, sluge će ga odneti do postelje.

U čudu ga gledaše, no, niko se ne usudi da mudrom i veoma bogatom čoveku protivreči.

Rečeno - učinjeno. Prođe tako neko vreme, ( neki bi rekli i godine, neki se kunu da ni lišće nije stiglo da opadne ), mudar čovek čitaše neke svitke. Odjednom, začu se neka buka a potom i krik! Ogromna ptičurina koju do tada niko video nije, tamnih krila poput najcrnje noći, u niskom letu krenu pravo na pauna! Ni sekund ne čekajući, skoči mudar i bogat čovek sa svoje sedeljke, istrča pola vrta i tačno kod fontane uhvati i odbrani svog pauna! Pernati crni napadač , iznenada nestade i mudar i bogat čovek, nežno pomilova, u miru, uplašenog pauna.

" Uživaj lepi moj, i ništa se ne brini, ja te čuvam! " I to je sve što je stigao da kaže. Nije potrošio svoje korake. Mudar i bogat čovek istrča i brzo potroši svo svoje vreme. Jedino i ono najdragocenije što mu je preostalo.

U želji da prevari sudbinu, usud i nešto što je najjače i mudrije od svih nas, prevario je samog sebe.

Sedeljka u kojoj je provodio svoje dragoceno vreme, i dan danas se nalazi u čuvenom muzeju " Giorni di sospiri ". Fotografisanje je dozvoljeno ali svaki pokušaj sedenja u izloženom komadu, strogo je zabranjen. Ne želi niko, pa ni čuvari muzeja , da vas nose na duši.

Isključite na vašim telefonima merače koraka, ne tražite da vidite broj koji možda ne biste želeli da vidite . . . za ime Boga! Za svaki slučaj . . . nikad se ne zna . . . 

Dušica M. Ognjanović

Pravda

" Oče igumane, traži vas neki čovek. Plače i Bog neka oprosti, huli mnogo! Molim vas, pođite zamnom, da ne sablažnjava narod više!" 

" Idi ti Rafailo, ja ću pred njega, ajde . . ."

Porta manastira beše puna. Neki su se krstili, neki sklanjali u stranu a drugi pokušavali da urazume čoveka iz čijih usta kao da je sami đavo progovarao.

" Pomaže bog brate!" - stari iguman Arsenije, krenu ka posetiocu rukom pokazujući narodu da se umiri. Poslušaše ga i dijalog sa igumanom se nastavi . . . 

" Pomaže!? To možda tebi i ovim tvojim varalicama okolo!Kad treba, ne pomaže čiča!"

" Ne huli! Pođi sa mnom!"

Ovoga puta u glasu starog igumana oseti se prekor ali i naredba.

" Sedi. Šta te navelo da tako huliš i koje ti je ime sine?"

" Nisam ti sin!! Zovem se Goran."

" Pričaj. Neću te prekinuti ni slovo."

" Šta bre da ti pričam!!?Šta!!! Šatro, pomažete sa molitvama i to! Kome bre!? Kome!!? Varate narod, ložite ih tu, dajete im lažnu nadu! Meni! Svima! Sin mi je umro u bolnici pre nekoliko dana, dete bre, dečak mali! Šta je on bre kome skrivio!? Žena, ja, nismo mrava zgazili! Molio sam se ko lud! Ostavljao ime, priloge, svašta, molio se ko niko!! Evo, kunet ti se: de god odem, ovako ću da molim, evo ovako, sklopljenih ruku, da narod više ne veruje u ove budalaštine!"

" Prezime?"

" Čije bre prezime!!?"

" Tvoje."

" Šta te briga bre za prezime!!? Varalice jedne bre, sin mi je umro!!"

" Prezime tvoje, molim te."

Kako izgovori svoje porodično ime, iguman ustade, pogleda kroz prozor u daljinu i poče . . . 

" Te 1946, uveliko je trajala obnova. U obnovi pomagaše i Bogoje, sin Miloja obućara. Puka sirotinja ali časnijih i boljih ljudi od njih ne beše. Bogoje je bio sitan, mršav, bolešljiv ali voljan da svakome i vazda pomogne. Nosio je šut, kofe vode, pomagao oko svega gde beše i ne beše pozvan. Kako su preživljavali, to samo oni znaju. Miloje i Bogoje, izgledali su tako, da su se svi mogli zakleti da su bili logoraši. No, Miloje je bio u prvim partizanskim redovima i učesnik jednih od najžešćih bitaka. To su svi znali. Mali Bogoje beše ponosan na svog oca a i na sve ono što je on mogao da učini da njegova zemlja, njegov grad, što pre dobije novo ruho.

Tih godina i tih dana, život je bio težak na svim poljima. Neki Ranko beše jedan od glavnih u danima obnove. Priča se da je bio više nego prek, pakostan, čovek bez časti i srca. Baš takav im je i bio najbolji. 

Odluči Ranko da na mestu gde beše Milojeva radnja , useli neku svoju partizanku i na mesto stare obućareve radnje, bude njena krojačka radnja.

" Bogoje!"

" Recite druže Ranko!" 

" Reci ocu da kupi one tranje i da mi do sutra ostavi praznu i čistu radnju, treba mi. Ajde, požuri  sad da ne gubimo vreme!!"

" Druže Ranko, molim vas nemojte! Meni je majka umrla kad me rodila, tata vam je moj bio jedan od najbližih, znate to, ja sam siguran! Ja svaki dan s drugovima čistim, sve , pomažem, tu sam da ako treba s ovih deset prstiju sam sve obnovim!!"

Koščate male ruke, pune žuljeva i skoro odrane do krvi,  ispruži i stavi na uvid Ranku.

" Ajde žgoljavi, kod oca i pravac da mu preneseš poruku!"

"Razumem druže Ranko!"

Kad mali Bogoje kaza ocu šta mu je naređeno, Miloje ne poverova šta čuje! Uhvati se za glavu i glasno zakuka pa izreče na sav glas:" Od čega ćemo hleba jesti sine moj!?"

U staroj obućarskoj radnjici, zagrliše se otac i sin i zaplakaše tako da bi i kamen prolio suzu za njima.

Znao je Miloje kako stoje stvari: šta drugovi naume, to i ostvare, radnju mora pokloniti i bez i jedne prebijene pare jer , beše mu jasno da za nju nije tražena cena već data naredba koja se morala ispuniti.

"Ranko! Druže Ranko!!"

" Oooohoo hoo, evo ga! Gde si ti Miloje, šta se radi junače?"

" Dobro je, biće dobro druže Ranko. Došo sam sa ovim mojim malcem da te zamolim u ime svega što smo prošli. Neka mi radnje, ili bar samo pusti da zaradim da imam gde da pošaljem Bogoja da se prehrani ili smesti. Nemam novaca, ničega, znaš to!" Iza očevih leđa virio je Bogoje. . . 

" Vidi ovako Miloje. Vidiš li ti ovaj narod okolo?"

" Vidim!"

" E, taj narod sluša sve šta ja kažem. I ako kažem daj, daće!Ako kažem uzmi uzeće! Jel jasno!!?"

" Jasno druže Ranko samo . . . "

" Nema samo! Nemoj se ti sa mnom raspravljati Miloje da mi ne nateraš krv u glavu sad pred ovim narodom!!" 

" Ranko, nema mi dete hleba!!"

U tom trenu, Ranko udari Miloja tako jako, da ovaj pade na zemlju! Mali Bogoje ciknu i podiže oca da ustane.

" Što me sramotiš pred sinom ovako Ranko, proklet bio!"

Kad ču ovo, Ranko dokopa malog Bogoja i prisloni mu pištolj na čelo!

" Ti ćeš mene da preslišavaš, majku li ti šustersku!!"

Bogoje poče da plače a Miloje zamoli sa očima punim suza:

" Ranko, pusti malog, dete je, to sa mnom rešavaj!!"

" Je si li ti gladan mali, a? Čuješ!!" - viknu Ranko na Bogoja 

" Jesam druže Ranko, mnogo, mnogo. Molim te neka tati radnja da ne pomremo od gladi ja ću da idem posle ako treba i okolo kod Borka zidara da čistim i do Valjeva ako treba!!"

" Reci ti meni Miloje još jednom, daješ li mojoj drugarici radnju ili ne?"

" Ne!"

" A šta misliš ti Miloje, je li ti sin gladan?"

" Jeste Ranko,od sinoć ni koru hleba jeo nije!"

U tom trenu, Ranko ispali metak u čelo malog Bogoja.

" Eto! Više neće biti gladan! I sad vidim na koga je mali cmizdra!! Vodite ovo govno i raščistite onaj ćumez da mi do sutra bude prazan!" - naredi Ranko a poslušnici bez duše, poput njega, krenuše na zadatak. Miloje jecajući, milovaše mrtvog  sina i u jednom trenu, pozva Ranka koji mu se udaljavao okrenut leđima.

" Šta je Miloje? Nema sad hoću neću!! Štetu si već napravio, nema sad nazad!!" Družina oko Ranka, dodvoravala se glasnim smehom.

" Da Bogda ti platili one koje najviše budeš voleo! Platićeš, ima Boga, Rankoooo!!" - naricao je nesrećni Miloje.

" Šta reče!?"

" To što si čuo! Da Bogda platio od Boga ovo moje gladno d. . ."

Nije stigao da izgovori. Još jedan pucanj. Ranko ponosno krenu sa svojom družinom, prašnjavim ulicama punim šuta ka staroj obućarskoj radnji ostavljajući za sobom mrtve, jedno kraj drugog, oca i sina.

" Šta mi briga za ovo!!?"

" Gorane . . . znači li ti nešto ime Ranka Vasića?"

Goran je kao skamenjen gledao u igumana!

"Pitam te: znači li ti sine moj, ime Ranko Vasić?"

" To mi je deda." - tiho izgovori Goran trudeći se da sakrije suze.

" Vidiš sine moj. Kako Sveto pismo kaže: "oko za oko, zub za zub, ni manje ni više od toga". Bog pamti, ne zaboravlja, ni dobra ni loša dela naša. Nagradi i jedna i druga. Zato što nas vidi i sluša i onda kada mi mislimo da smo daleko od Njega. A On je uvek tu."

" Baba je imala šnajdersku radnju . . ." - jedva čujno pričaše Goran. " Sećam se, još dok sam bio mali, kad god bi bila neka šteta, a bilo ih je, oko instalacija i ne znam čega sve ne, baba bi govorila:" Pu zapalila se, ovo nam onaj mali neda mira!" Deda bi se smejao i dobacivao:" Ne može ti taj ništa odavno!!" Posle je imao moždani udar, u pelenama je završio, mučio se baš. . . Sad sve shvatam . . ."

Kažu da su muške suze najteže. Kada je Goran olakšao dušu suzama, iguman stavi ruku na njegovo rame i tiho ga upita:

" Šta sad misliš, sine moj?"

" Oprosti mi oče, oprosti nam Bože, ima Boga!!"

" Ima sine! I te kao ima! Idi i ne huli više jer uzdaj se u ovo što ti kažem: Gospod je Pravedni Sudija! Čuje i vidi sve! Imaj to u vidu, poštuj to i živi tako da to nikad ne smetneš s uma!!"

" Hoću oče, oprostite . Bog neka mi oprosti!!"

" Vidimo se mi do godine na krštenju!"

Goran podignu glavu u neverici pomalo ljutito pogleda igumana.

" Idi, veruj i ne huli više . . . "

Godinu dana kasnije, Goran je krstio blizance , dva napredna, zdrava dečaka sa prelepim starim imenima : Miloje i Bogoje u sećanje na dve čestite duše na kojima Gospod pokaza da ništa u životu ne dovodimo u pitanje! Velika je Sila Božija, slava Mu i hvala iz vekova u vekove, Amin!

Dušica. M. Ognjanović

 

 

U krugu bolnice

 Pekara, do nje mali, nazovi butik u kojem prednjače dokolenice, pidžame, papuče, tanki duksevi raznih veličina  u tri čuvene pastelne boje. Odma do njih, kao nevidljivim lepkom lepljeni, pripijen kiosk. U izlogu: sokovi, štampa , higijenske maramice, po koja pakla cigara. Ostalog nema ili se slabo traži pa je zatureno.

Tačno preko puta - klupe. Pet ukupno. Druga s leva - polomljena. Gornja greda fali i jasno je da se na njoj, pogotovo naslonjen , ne boravi dugo. Na prvoj sa desne strane sedeo je par: izuzetno krupna žena a do nje beše sitan muškarac, gotovo patuljastog rasta čije sitno lice gutahu naočare sa povećom dioptrijom. Zavijeni u dugačke kapute, prkosiše košavi. O nečemu su razgovarali, tiho, pognutih glava. Dimom cigarete, oboje kratiše neku očiglednu brigu, muku ili problem koji ih vezivaše.

Klompe oboma na nogama. Jedva vidljivi krajevi bele tkanine, pidžame, vide im se pod kaputima. Boluju. Oboje. U krugu bolnice, naspram kioska i butika tuge. Njihov izgled, takav kakav je, poput tužnog ulja na platnu, uokviruje priču.

Skupina od desetak starijih tinejdžera, prelazi put od pekare do klupa . . . jedne posebno . . .

" Gle, krava i patuljak "! - grohotom se nasmejaše.

Par na klupi, na tren zastade pa pogledaše u čudu jedno drugo.

" I . . . debela, jel ti ovaj ćora beba ili muž "! - opet se poganim smehom zaorila ulica.

" Ova mečkurina je čuvar patuljka i došli na žu-žu dok cirkus ne krene" - sada već preglasan smeh , tera prolaznike da se okrenu put klupa.

Jedan od " hrabrijih ", prilazi paru na klupi, saginje se i gotovo unosi u lice sitnom čoveku:

" Kepec, e ti ovo riba, a ? A šta ako te spljošti? "

Smeh se orio ulicom.

" Neće . . . fino je pozicioniram i radi ko sat!"

Tajac!

" Vidi ti ovo! Opa baticeee! Pa patuljak priča!"

Žena na klupi se jedva vidno osmehnu čoveku kraj nje. On joj šeretskim izrazom dade do znanja da ga igra ludo zabavlja.

" Da, da . . . Pričam dvesta na sat. Tako kažu. E da, i ne valja mi to." - sležući ramenima odgovori maleni čovek sa debelim naočarima.

" Pa da kepec. Sereš, previše se kurčiš i sad ću morati da te prebijem!"

Orilo se od smeha sve do prodavačice na kiosku tuge koja uplašena oprezno proviri put klupa u bolničkom krugu.

" Vidiš mali, ti rešavaš stvari pesnicama, ja pobeđujem ovim!" - pokaza maleni čovek kažiprstom tuškajući po čelu.

Grohot se širio naseljem.

" Videćeš klinac, čim ispušim cigaru."

" Aj baš da vidim, skraćeno govno "!

Čovek sa velikom dioptrijom gotovo do samog filtera povuče cigaretu i duboko udahnu dim stavljajući paklu nazad, u džep kaputa.

" Doktore . . . čekaju vas na odeljenju." - začulo se iz neposredne blizine.

" Evo sestra Ana, za minut smo gore."

Maleni čovek i krupna žena sa osmehom prođoše pored zapanjene gomile malih huligana. Nastaviše svojim putem da još nekome spasu život . . . 

Nikada u životu ne dozvolite sebi da upadnete u zamku i budete tuđi " procenitelj" ili sudija. Bilo da su u pitanju osobe koji poznajete, kamo li one o kojima ne znate ama baš ništa. Znate zašto? Postoje dani kada upravo od takvih možete zavisiti: malih, gluvih, ćopavih, krivih, slepih, debelih. Možda je neko vama blizak, jako voljen ili vi sami, kada je bila potreba, transfuzijom primio ne jednu kap, nego ko zna koliko jedinica baš njihove krvi. Ti ljudi su sposobni za mnogo više nego što možete i zamisliti. Debeljuce prave najukusnije obroke, mali ljudi su opasno žilavi, slepi fantastično komponuju, oni koje noge ne služe najbolje - sjajno slikaju. Olimpijci nisu samo zdravorođene bebe nekada ocenjene sa čistom desetkom. Olimpijci su i paraplegičari čije su medalje od iste legure i materijala kao i kod " običnih " takmičara. Njihovo odličje sija podjednako jako kao i na " zdravim " grudima.

Svako, baš svako, sticajem okolnosti ili usudom može pripasti svetu fizički oštećenih osoba. S tim što oštećeni po rođenju, opasno dobro igraju na prepreke. Tu su navikli da mora jako i lavovski. Na tim preprekama, do juče fizički ispravni, teško se snalaze i lako , na žalost, dižu ruku na sebe nemoćni da prihvate kako pripadaju onima kojima su se do juče smejali .

Naučite da ne postoje veliki i mali. Skraćeni i produženi, ćore i oko sokolovo, debeli i top građeni. Sve se može promeniti za samo jedan sekund. Iz milion razloga.

Razmislite o ovoj priči. I da . . .  nikako ne zaboravite . . . 

da veličina određuje status, slon bi bio kralj džungle . . .  

Dušica M. Ognjanović

( posvećeno M. M )

Bira il Bešo, nas je neko prešo!

 Svi zimski - planinski aranžmani su rasprodati. Do poslednjeg! Kurirske službe ne stižu da dostave pakete na navedene adrese. Kaže mi komšija, kurir, da se bukvalno penzioneri iz firmi angažuju za pakovanje paketa ne bi li nekako, postigli da sortiraju robu iz gotovo ispražnjenih magacina , po negde i rafova, drogerija i prodavnica sa razno - raznim artiklima. Cene jesu bile povoljne, i svako je mogao da pazari i ono što mu je van " crnog petka ", bila nemoguća misija.

Napolju je konačno hladnjikavo. Stigla zima. No, to naš narod ne sprečava da vaz dugi dan, popuni svaki sto u gradskim kafeima. Igla nema gde da se baci. Divane, duvane, kafenišu, raspredaju . . . sport, tračevi, pare, rekla - kazala, deca, švaler/ka i nezaobilazna , nama nasušna - politika. Poslednjih meseci, svi su stratezi, junaci, Obilići, Kraljevića Marka izdanci. No, stvarnost je drugačija. Kako svaka bena, gledajući utikamicu, šišti, ciči i psuje od kapitena do ekonoma, tako i naš narod: u sve se " razume "! Od ginekologije do astrologije. Politika nam je " specijalnost ". Tu nam nema ravnih!  Debelih guzica, obučeni po poslednjoj modi, svaka glava s čibukom međ zube - političi, sve zna i u sve se razume! A vidi majku mu! A jel moguće to !?

Prokleti smo! Nikad nam nista, niko i nikad nije bilo dobro ni valjalo. Deda Mraz je šuplje torbe, voda je ladna, vazduh zagađen, drvo ispred zgrade je krivo i šuntavo, kolega mljacka, vetar se čuje kad duva, čips ne krcka dovoljno, ženi ladna stopala, muž hrče, deca bezobrazna, ulaz nije po feng šui -u. More, jebo li nam pas mater bezobraznu!

Da li smo mi svesni činjenice da je zbog razvrata, bluda i nemorala, cela zemaljska kugla, ceo svet, na ivici provalije! Da li smo mi svesni činjenice da svetski giganti padaju pod stečaj, da radnici korporacija čija smo imena izgovarali sa strahopoštovanjem, preko noći, ( čitaj  - iznenada ), postaju viškovi! Roboti menjaju ljude na svim mogućim mestima. Postajemo nepotrebni svetu koji smo mi krojili po našoj meri. Pitanje: kojim smo ga to metrom mi merili i koje kriterijume koristili kao pandane misleći na koga? Na sebe same, sigurno ne! Na svoje dupe - da! Sada , dupe vlada celim svetom! Koga smo hranili, to smo za svoje opšte dobro i odgojili! Dupe je bilo perjanica decenijskog globalnog interesa. Kako imati što veće dupe, kako ga metnuti u prvi plan i kako dupe načiniti vodećim parametrom društva. Uspelo se! I sada nemamo pravo na ljutnju!

Ni sekund! 

Godinama, biblioteke zvrje prazne, pozorišta su polu - prazna. I ako ima interesenata, bez dileme, dele se na dve grupe: mi, budale, zaljubljenici u umetnost, i " mudraci " sa mobilnim telefonima koji zarad društvenih mreža celu predstavu , operu ili balet, piratskim snimcima, love što bolji selfi kadar kako bi opčinili svoje pratioce ili fake prijatelje za čiju egzistenciju u stvarnom univerzumu nisu ni sigurni.

Žalimo se, stalno kukamo kako nemamo. Koliko puta sam se kroz tekstove, osvrnula na opaske prijatelja koji žive u zemljama Evropske Unije: " Duky, lepo je! Lepo živite!"

Kako zaključuju? Lako je ! Svaki klindžoser fura mobilni, i to ne bilo koji, žene i devojke na ulicama slepo prate svetsku modu i trendove. Napomenuh: kafići, vazda puni! Restorani, ( i ako još nije Novogodišnja noć ) , krcati. Cigareta se ne odriče niko, proverite kod prvog prodavca na bilo kom kiosku da li je opala prodaja duvana. Naprotiv! Ako pušimo od muke i nemaštine, zar nije logično da se odreknemo katrana zarad obroka ili grešim!? Ko je ovde lud , pitam se?

Mi smo u genomu antiprotivni. Da sa neba padaju dukati, 99,9 % populacije, ne bi zahvalilo dragom Bogu na čudu. Ne! Samo bi se čulo roptanje kako je srebro na berzama na ceni, ne zlato. Da rekama teče i srebro i zlato, da svetluca na belom danu, 99,9 % naroda, roptalo bi kako previše svetluca i ko će kičmu kriviti da to proseje i postane bogat! Da sa drveća mesto lišća šume šuške, 99,9 % naraoda kukalo bi kako je nekad lišće bilo lepo i zeleno. Nema toga koji je narodu ugodio! Našem, svakako! Vazda bilo i ostaće tako. Sjaši Kurta da nas jaše Murta! Kad Murta pokaže pravo lice, nariče se za Kurtom. Eee,valjao nam je, nije bio tako loš. 

Nema nama sreće. Nema zbog nas samih. Imali , nemali, ostaćemo ista pokondirena raja , braća blizanci bludnog sina iz Biblijske lekcije. S tim, što kod nas, globalno, nikada neće doći do pokajanja. Uvek smo bili skloni da tuđu travu smatramo mekšom i zelenijom. I to smo životom debelo platili.

Da li je iko od nas svestan činjenice da se Nemci, na kraju 2024 godine, radi uštede kupaju hladnom vodom. Mladi, stari, klinci, bolesni, svi  . . .  Da li smo mi svesni činjenice, da u Italii, žene nose stare kapute na prepravku i krpljenje, ( što je slučaj i sa obućom ), takođe radi uštede jer su cene novih, običnih, ne markiranih, skočile u nebesa. Da li smo svesni činjenice da Amerikanci polako, izbacuju čuveno vikend roštiljanje, takođe radi uštede jer su cene elementarnog življenja postale nepodnošljive. Da li znate da u Francuskoj, kasni socijalna pomoć više od mesec dana i da su , čak i imućnije porodice, prešle na instant makarone sa sirom radi uštede. Da li ste čuli da se u Španiji pojavio restoran u kome se zbrćka hrana od prethodnog dana i da se u njemu goste i oni čija lica možete videti na velikim i malim ekranima.

Znate li sve ovo? Pitam vas ?

A mi ? Na šta mi to tačno ropćemo? Čega to nemamo?  Šta nam to toliko fali? U koji to kafić ili drogeriju nismo ušli po 100 x bez razloga? Sirotinja čuva i najmanji cvonjak, gladan čuva svaku paricu. Zašto su nam onda kladionice pune omladine? Odakle osnovcima lova za kockanje? Ako su roditelji dali a deca uložila u kocku, znači ima se - može se! Gladan  špara. Za sve! Za hranu, za patike, ne kocka . . .

Utučen, gladan, ugnjeten narod ne kafeniše od jutra do mraka po kafićima i gradskim lokalima. Svakog na ulici da upitaš, preporučiće barem jedan top pasta restoran. Kako svako šeta " pametni mobilni ", kako svako ima neku tarifu za isti da veze bez prestanka od jutra do mraka? Kako to da kuriri ne mogu da postignu sa isporukama Temu pošiljki? Kako to da jedna prazna, uboga soba nema na Kopu ili Zlatiboru? Kako to da drogerije nabavljaju drugu turu parfema jer su se do zadnje boce, rasprodali i najskuplji mirisi? Kad pitaš prodavačicu na kasi, kaže " obične žene kupovale" . . . 

Na parkinzima nema mesta da se ostavi točak a kamo li čitav auto. Auto traži gorivo , servisiranje a sve to košta. Od kud ovoliko automobila i krcatih parkinga u sirotinji i nemaštini?!

Koga mi zajebavamo do sebe same. Od kad smo se oformili " as a nation ", nama je kroz vekove, stalno nešto falilo. Niko valjao, niti će. Zvezdu da nam skine sa neba, u glas ćemo reći " koji će nam kurac ovo, blinka! Bacaj!" I donosioca i zvezdu.

Dame i gospodo, drugovi i drugarice, luda braćo i sestre, šta li ste . . . u pamet! Dok nije kasno!

Livade rodne, priroda Bogom dana, manastira, divnih reka i planina u izobilju. Daće Bog, da bude i snega u gradu. Grudvajte se, napravite grudvu na parkingu, pošalite se malo, napravite sneška ispred zgrade, kupite kod Kineza čestitku, pošaljite da iznenadite nekoga. Kupite čaj od cimeta i jabuka, džabe je, napravite palačnke, potražite na Tv-u neki film ili seriju . . . Potražite albume sa starim fotkama, nasmejte se majku mu, idu Mućke, Crna Guja i Alo Alo ( potražite na nekim od kanala ). . .  Život je lep ali brzo prođe. Cenite ga.

Ako hoćete promene, promenite prvo sebe. Analizirajte. Prvo sebe, svoje loše navike, štetne misli, zla dela, pa onda sažmite radite li i mislite li ispravno.

Onda ćete, tvrdim, doći do zaključka, da sve što želite jeste - zapravo mir!  Dosta je bilo brat na brata i rata. Budite mudri kao zmije, bezazleni kao golubovi. Velika mudrost! Samo da ima ko da je primeni.

Za kraj ovog malog osvrta na našu " mučeničku stvarnost " i " ubogo bitisanje ", prijateljica iz Nemačke pita za cenu jedne zdravstvene intervencije kod nas. Razgovor uobičajen, niti nas ja hvalim, niti je ona slutila. Kad rekoh cenu, zastade . . . kao u šali pita : " imam li krevet viška ", došla bi. Rekoh da to više ne pita, moja kuća je njena. Pred kraj januara, imam gošću koja će koristiti naše zdravstvene usluge po kojima smo se, toliko puta, posrali.

Sve što je naše ne valja, nedostupno je, čeka se, ne može se. Ne pitajte me koliko puta sam htela da poljubim ruku lekaru, zahvalim nekoj sestri, kupim Kocu i Milku onako od srca, radili su kao da su im bili najrođeniji u pitanju a zapravo meni bliski, videli su ih po prvi put i nisu imali nikave pretenzije ili koristi. Koliko gratis pregleda, snimanja, skenera, ultrazvukova i krvnih slika je urađeno a da na to niko obratio pažnju nije? Uz kafu sa komšijama " šta me briga, ja bio/bila, džabe je, sve  mi uradili! " I to je to.

Uvek se sa tugom setim . . . samo dok su šibale sirene za opasnost, bili smo ko jedno! Jedno telo, sa jednom dušom. Pazili i voleli jedni druge, kao da smo jednojajčani blizanci.

Zaimali smo, zaboravili sva zla i muke  i Boga mi, kako vidim, opasno se propoganili.

Preporuka: potražite knjigu " Leto trideset devete ", autor Verner Birman.

Kažu da je leto te 1939 , bilo nestvarno lepo. Rodilo voće i povrće kao nikada pre! Birala se  mis grada Beograda a kod Narodnog Pozorišta, delili se kolači pekara Steve Adamoviča. Mirisalo sve na badem i prženi šećer. Deca jurila ulicama i od sreće  smejala se da se do neba čulo. Samo nekoliko nedelja kasnije, svi znamo šta bi . . . 

Ljudi moji, izvadite prst iz dupeta i stavite ga na čelo. Sveske naših lekcija su prepune. Već uveliko šaramo po koricama poslednjih vežbanki . . . Sledi nam nešto. Svi ćemo morati na ispit a ovaj zimski vetar već uveliko oko nas nosi miris badema i prženog šećera . . .

Dušica M. Ognjanović

Vranama na radost . . .

 U krevetu to obično biva. Može i u gradskom prevozu, u kolima, na putu od tačke A do tačke B. Može svuda i u svako doba, u sred noći, u po bela dana, u cik zore. Sex! Mentalni ! Fantazija! Mozak! Jebe vas vaš mozak! Bez predigre, naglo, jako, uvek na istu foru: "mogao/la si svašta od života a nisi!"

Taj brutalni odnos vašeg mozga sa vama , nema mere!

" Da sam mogao/la, ja bih danas bio/la"  . . . pa krene fantaziranje.

Koliko puta ste za sopstvenim stolom , maštali drugu osobu kraj vas? Koliko puta ste na plaži , poželeli nekog drugog da sakupljate školjke? Koliko puta ste pomislili kako bi voleli da svako slavlje, svaku radost i tugu delite sa drugom osobom? Koliko puta ste, za Boga miloga, poželeli ono što nije vaše, ili onome što pak jeste, tražili manu i zamenu?

Dame i gospodo, braćo i sestre, drugovi i drugarice, poštovani publikume, ma ko god da ste, jebem vas tako glupe i slepe kod oba oka! (nisu izuzeti ni oni slabovidi, rade im uši. )

Jedna i jedina istina u životu svih nas, sa odgovorom na čuveno, prethodno pomenuto je: da je trebalo - bilo bi!

Odavno, ništa nije čudno. Ništa nije nenormalno, ništa nije . . . ništa nije kao što je bilo. " Videla sam sneg u maju ", " ako zimi jorgovan procvjeta, zaledi se voda u sred ljeta" . . . ima stihova i stihova koji su do skoro, aludirali na nemoguće. 

Sve navedeno, postala je stvarnost. Počela sam, ne bez razloga, o maštarijama koje vam jebu mozak na dnevnom nivou. Priznajte, braćo i sestre, dame i gospodo, drugovi i drugarice, koliko puta ste poželeli tuđe bogatstvo? Koliko puta ste fantazirali o avionima i kamionima, sedmici na loto -u , top ribetini bez grama celulita . . . vi dame o zgodnom, crnom dasi sa kojim večerate na obali mora iščekivajući momenat kad plažom lagano idete ka apartmanu iz snova? Koliko puta ste braćo, gospodo, drugovi, maštali o istom ovom, samo guzata, plava dama nek zameni markantnog gospodina iz prethodne rečenice. Opasna mašina, jurite putevima iz fantazije u neku dimenziju gde imate sve! Od ptice mleka, pun vozni park, avion, vila iz snova . . . i da bude još slađe, rodbina zna kako uživate i umire od muke. I bivše komšije sve znaju i takođe pocrkaše od muke a vi daleko, daaaleeeko, uživate kao beg.

Kažite vi meni, da li ste gledali vesti ovih dana? Ja jesam. I videla sam, isto što i vi. Samo što ću ja, kao i uvek, da kažem a vi se , kako miševima i dolikuje, mirno pravite ludi i takođe, po običaju, upijajte sve što pročitate. Elem, videla sam i vi ste videli,  isto ono što se desilo 2000 godine, kada je počeo Covid. I siromah i bogataš - egal! Isti! Kao pod indigo papir. ! Samo četiri godine, pazite, četiri godine, nam je trebalo da umesto naučene lekcije, mi postanemo, još gori ! ! !

Gledajte! Da kažem, učite, iluzorno je. Ali gledajte! Vile bogataša sa onim predivnim enterijerom i eksterijerom, izgorele su do temelja. Gotovo sve nekretnine onih za koje se mislilo da su presrećni , da nemaju nikave brige, da su mali bogovi - sada su raspoređeni, delom u prihvatne centre, delom na privatne psihijatrijske klinike zbog stanja svesti u koje su zapali nakon gubitka imovine koja ih je zadesila - iznenada!

Da li ste vi svesni činjenice da se ljudski rod ne može , u većini i na žalost,  pohvaliti sa visokim IQ-om. Zbog toga se i ponavlja istorija. Nestanak civilizacija, ratovi do istrebljenja, pomori i pošasti za kaznu.

Naš Otac je divan! Nadrealno dobar, trpeljiv, milostiv, neopisivo ljudskim rečnikom - moćan! Doslovno!

A šta mi radimo, kao njegova deca? Kroz vekove? Mi smo ološi. Mali i manji od zrna peska u pustinji Gobi, a tako kurčeviti na zlo. Toliko mali u svojim mislima a kasnije i delima, da nismo svesni toga. Da jesmo, zar bi, avaj, pravili sva ova sranja u kojima se uveliko davimo!

Tužna istina: trebalo je samo i jedino, da poštujemo deset odrednica za divan život kojima nas je posavetovao i naoružao Otac naš nebeski.

Mi smo sve uradili suprotno! Od prve do poslednje zapovesti.

Bog nikako i odavno nije na prvom mestu, idola koliko hoćeš, ne da ne ljubimo bližnjeg svoga, nego bi se međusobno, tako slatko potamanili! Svedočimo lažno čim zinemo! I te kako želimo tuđe! Preljuba je ovako izgubljenim i maloumnim, postala stvarnost . . . 

Čemu nabrajanje, čemu poređenje?

Ko ima petlju Davida da krene na Golijata, pitanje je sad!?

Govna puštena niz vodu . . . Plutaš u svojoj obezvređenoj svakodnevnici, pa gde zaglaviš . . . 

Planeta gori, u poslednjih 100 godina, nezabeležene vremenske situacije. Da . . . situacije i pojave koje ni najjači umovi iz manjine, ne mogu da pojasne. U jednom se, slava Bogu slažu svi, i glupi i prepametni - nebo daje znakove! Doslovno znakove pored puta!

U jednom od tekstova, pisala sam, koliko je pre početka Covid-a, bilo upadljivo neko nezadovoljstvo među ljudima širom sveta. Svak iz nekih neobjašnjivih razloga, nije video lepotu! Ni u jednom jedinom danu! Ni proleća, ni leta, ni jeseni ni zime! Kada sam, preciziram, 2024, pitala zašto, niko, doslovno nije znao odgovor osim - dosada !! Primer koji uvek izdvajam i koji nikada neću zaboraviti . . . . Na moru su svi gunđali kako se smaraju. More bilo prekrasno, nestvarne boje, čisto, svetlucavo, šuškalo u ritmu divnog vetra mirisa šalitre. Bilo je prekrasno! Mesta i ideja za lepu zabavu svuda beše, no, narodu je bilo dosadno!

Šta je nastupilo u martu 2000. godine, zna cela zemaljska kugla. Načeli smo novi kalendar. Razmislite šta vidite, šta je počelo da se događa, na šta vam liči i govorili vam se šta? Iskreno se nadam, braćo i sestre, dame i gospodo, drugovi i drugarice, da nećemo biti vranama na radost . . .

Cenite sve što imate i nemate jer uveravam vas, za razliku od nas, jedino Gospod zna šta radi!

Prizovite se u pamet dok nije kasno! Ne želite ništa više ili drugačije od onoga što imate, možda prizivate sebi zgarišta i pepeo! Vidite i sami šta se dešava pa se  setite  ovog poređenja. Neki su do jutra, neispavani, čekali čuvene dodele Oskara i divili se, suznih očiju, tim nestvarnim likovima sa druge strane ekrana koji su im se činili tako daleki i nedostižni , kao da se javljaju sa druge planete. Sada, sala u kojoj je stajala čuvena bina sa koje smo slušali " hvala ti mama, tata, bata il salata", više i ne postoji! Od nje je ostalo zgarište! Likovi koje ste gledali u preskupim smokinzima i raskošnim toaletama, sa zlatnim Oskarom u rukama - sada plaču. Glasno jecaju i ovoga puta - ne glume.

Vaša kuća je, slava Gospodu, u redu. Vi ste ok. Glava vam je na ramenima. Imate obroke. Kakve - takve ali ih imate. Niste goli. Niste bosi. Ima se. Ne preliva toliko, ali se ima. 

Najlepše vas molim , shvatite i setite se, prilikom kušanja Gospoda u pustinji, Satana kaže "pokloni mi se, i sva bogatstva ovog sveta biće tvoja!" Obratite pažnju ko i šta nudi a setite se ko je odbio!

Braćo moja, sestre drage . . . zamolimo Gospoda za oprost.

Da ne budemo, majku mu, ponovo . . . vranama na radost . . . 

Dušica M. Ognjanović

Slava Gospodu !

„ Šta si u horoskopu“? Pitanje koje me uvek nasmeje kao jedan od najboljih viceva ikada. Horoskop! U horoskopu sam: ništa. Astrologija je dobila šah – mat rođenjem Hrista. Po Božijem promislu, to je bio poslednji put kada su ljudi u zvezdama tragali za istinom. U Vitlejemskoj noći, jedna zvezda pokazala je početak nove ere i kraj traganja po mraku. Rođenje Hrista Spasa, najveći je gest Božije ljubavi prema nama. Trenutak kada Ovaploćeni Bog dolazi da „izgladi“ nesporazum ljudi sa Bogom. Kakva milost, kolika dobrota!

Uskoro će Badnje veče, za njom i Božić  . . .  a nakon toga, dolazi svakim novim danom, i nova šansa da svojim postupcima, opravdamo nepojmljivi trud i trpeljivost Gospoda prema nama . . .

Dušica M. Ognjanović

Časovničar

Mala časovničarska radnjica u gradu beše se "ugnjezdila" blizu stare prodavnice svilenih bombona i ratluka svake vrste. Dugo, dugo vremena, kroz generacije, vlasnici svojih nasleđenih dobara s kolena na koleno vredno i valjano održavaše i prenosiše svoja bogata umeća i veštine svakom novom nasledniku. Danas jedni, sutra drugi i sve tako u krug. Ovaj krug o kome pišem, "zapade" da se sazna o Slavku , časovničaru koga je malo ko privatno poznavao ali su svi iz okolnih ulica i uličica, sokaka, pa i van grada, dolazili u njegovu radnju da oprave stare satove, dobiju valjan savet kako da ga na dalje i što drže održavaju, svakome beše ne usluzi i svi su imali samo reči hvale za njega. Slavko je spadao u onu staru gardu majstora : uz opravljen sat, (kao nekada kod berberina), bili ste ponuđeni kaficom iz starih fildžana, ratlukom mekim kao duša ,(obično je bio od ruže a nabavljen tik do njegove radnjice od komšije sa kojim je, kako pričahu, bio drug od mladosti). Rado su Slavku svraćali i oni koji nisu nosili satove na popravku jer je bilo prijatno u njegovom društvu i tih par kvadrata njegove radnjice često behu kao ispovedaonica za koje kakve muke i svi od njega odlaziše raspoloženiji nego pri dolasku.U njegovoj staroj radnjici, pravo iznad pulta, stajao je, na počasnom mestu, starinski sat sa dugim lancem. I laiku je odmah bilo jasno da je u pitanju sat antikvitetske vrednosti. Često su se raspitivali za njegovu cenu, godinu nastanka, no, stari majstor je vešto uspevao da ga zadrži na zidu svoje radnjice i ne pomišljajući, ma koja da je suma u pitanju, da ga proda. Jednom prilikom, beše to oko podneva, uđe u radnju starija gospođa i ljubazno pozdravivši Slavka, ne gubeći vreme, upita za cenu izloženog sata. Kada stari majstor , uz čuvenu kafu i ratluk, ljubazno i vrlo jasno dade do znanja da taj sat za njega znači mnogo, mnogo više od predmeta i ako njega pitate, (a pitao se), nije imao cenu. Koliko je starac bio jasan pri svojim stavovima, ni gospođa nije zaostajala u želji da pokaže koliko silno želi ovaj predmet. Uzaludna trgovina trajaše gotovo sat vremena i stara gospođa odustade uvidevši da u ovom slučaju i ovoga puta, njen novac neće imati nikakvu vrednost.

Ne prođe mnogo vremena, imućna gospođa ponovo svrati ali ovoga puta ponudi cifru za ili sa kojom je stari majstor mogao kupiti ne jednu već tri radnje! Glatko odbi osionu gospođu i ovoga puta, stavi ključ u bravu radjnje i ode da sve potanko ispriča svom prvom komšiji bombondžiji. Krenu priča i malo po malo, otvori se starina i kaza svom prijatelju da je sat koji mu stoji na zidu radnjice zaostavština dede njegovog dede, oca i na posletku . . . zastade i reče da ga je darivao svom sinu. Tu obojica zastadoše, staru ratlukarnicu ispuni tišina i obojica se setiše nemilog događaja kada je, pokošen teškom bolešću, sin starog časovničara u obližnjoj kućici, u mukama ispuštao dušu. Niko ne zna zašto ali mu beše kao neka uteha da u iznemogloj, polu mrtvoj ruci , drži očev sat i ponavlja : " Vreme,  oče, vreme, ne daj moje vreme !!!" . . .  Na žalost, nakon smrti sina jedinca, sat je odlučio da uvek nosi uz sebe i kada bi zatvarao malu radnjicu, skidao bi ga sa zida i nosio sa sobom u pusti kućerak u kome je živeo. Dani su se vukli jedan za drugim, ništa različitiji od prethodnih u proteklim godinama. Jedne večeri, nakon sparne , letnje večeri, kada je starina krenuo da okrene ključ u bravi, neko ga mučki napade s leđa i udari starca u glavu koji nezgodnim padom o prag radnjice završi svoj život. Lopovi brže bolje uzeše sat iz džepa pohabanog sakoa, sat koji je sirotom Slavku toliko značio i brzom brzinom nestaše u noći. Kada se ujutru saznalo za pogibiju voljenog komšije, tuga nije imala granica. Svi su dali sve od sebe da se ubice što pre pronađu i malo po malo krenu stvar sa mrtve tačke :  neko od stanara, nekim čudom, gotovo u detalj opisa da je video takvu i takvu dvojicu koji su se dan ranije smucali oko radnje. Kasnije se istragom , i samim hapšenjem,  ispostavi da je , jedan od napadača, lokalni kabadahija, niko drugi do sin imućne gospođe koja je silno želela sat Slavkovog mrtvog sina i to svom suprugu na dar , ubicinom ocu! Pravda beše zadovoljena no praznina koju ostavi Slavkov iznenadni odlazak, nije imala meru. Bombondžija je dugo vremena kuvao po dve kafe iz starih Slavkovih fildžana i kada jednu, svoju popije, drugu je, prosipao ispred zemljanog praga gde je stradao stari prijatelj. Vremenom, uruši se stara sajdžijska radnja, bombondžija nastavi sa poslom ali više ništa nije bilo kao pre. Jednoga dana , u radnju sa mirisnim ratlukom i svilenim bombonama, svrati suvonjavi stariji čovek i zamoli za malo ratluka od oraha. Objasni da ih nosi svom bolesnom sinu u obližnju bolnicu, teško je bolestan a bi mu želja da možda, kako lekari kazivaše, po poslednji put okusi svoju omiljenu poslasticu. Čuvši ovo, bombobdžija zamoli čoveka da sačeka par trenutaka i nestade iza pulta. Vrati se sa kutijom u kojoj je bio sat, toliko čuvani sat Slavkovog pokojnog sina. Uz spakovane ratluke sa orasima, preko mere koja je tražena i plaćena, spakova stari majstor i sat. Uz molbu da dar otvori tek kada dođe ka sinu i poruči da je to poklon od srca, poklon starog bombondžije. Zahvali starina i ode tužno niz ulicu privijajuči kesu koju je dobio i što je žurnije mogao, odlažaše ka sinu . Eh, samo da se na dobro završi, možda ovaj sat ovoga puta prekine zlu sudbinu a i grešno bi bilo da propada i možda, na posletku bude izgubljen, a siroti sajdžija ga je sa tugom čuvao sve te godine. Stigavši u bolnicu, siroti čovek raspakova tražene ratluke, odlomi komadić i stavi svom jedincu u usahla usta. " Evo sine i dara za tebe, od staroga bombondžije, ni sam ne znam šta mi dade, evo, pogledaj" . Otvori se kutja, uze je bolesnik u ruku i kao ognjem opečen uzviknu : " Vreme oče, vreme, ne daj moje vreme!!! " Gotovo istog trena izdahnu! Nije trebalo ništa dirati! Ni sajdžiju i njegov jadni život, ni bombondžiji ostaviti sat u amanet , ni umirućem činiti išta više od želje koja je bila poslednja. Vreme. . . vratite ga u nazad i zamislite da niste ni pročitali ovu žalosnu priču. Ne ide ? Niti će. Ni vama , ni bilo kome pre i posle vas.Vremenu i izgovorenoj reči na čelu piše : nema nazad !

Dušica  M. Ognjanović

Sin

U to doba, Bog je bio " zabranjen ". Babska priča beše On, drugovima i drugaricama i "neprijatelj" sistema. Ko se petljao s Bogom, nužno mu je sledilo i petljanje sa sistemom. Bilo je i onih koji ni za živu glavu, ( po cenu mučenja prvih Hrišćana ), ne htedoše da okrenu leđa Bogu.

Među njima bili su i Miloje i žena mu Branka.

Evo priče . . . 

Oboje su radili u jednom fabričkom gigantu naše lepe, pokojne , stare države, sa grbom šest baklji i crvenom zvezdicom.

Bili su radnici za primer, povučeni i pošteni ljudi. Kako na svim poljima , tako i u bračnom životu, mogli su biti primer celom društvu. No, u doba drugova i drugarica, nakon zbegova i rovova, beše praktikovan raskalašan život , ( javna tajna ), življen punim plućima. Odstranivši Boga iz svojih života , uz put i moral, ni život, ni sami  Miloje i Branka, ne behu  interesantni ni kolegama ni glavarima.

Njihov mali svet sastojao se od divnih kockica koje su krasile prelep mozaik : šetnje vikendom kraj reke, odlasci do Saborne Crkve, šetnja kraj tvrđave i reke . . . Po koji Bosiljčić ratluk i malo šarenih bombona u fišek i pravac u maleni stančić blizu Lomine . . . 

Godine su prolazile, a Miloje i Branka nisu imali dece. Pričalo se da su im drugovi i drugarice, vrlo rado stajali na muku.

" Što ne zamoliš onog vašeg da vam pomogne, svašta može a vama šipak! "- orila se hala od ženskih surovih šala na Brankin račun.

Uvek je tiho, smerno i sa blagim osmehom ogovarala  " zna Bog šta radi " uz surovi odgovor drugarica i drugova " vidimo " uz gromoglasan aplauz.

U maju, dobiše napokon Miloje i branka sina! Dadoše mu ime Svetozar. Vazda da ga podseća kako su Svetom Bogu verovali i kako im je njegovo rođenje donelo ne samo radost već i  neku novu svetlost u život.

Najbolji u osnovnoj, još bolji u srednjoj. No, ocene ne pokazivaše tako: što drugima beše petica za samo dve pitane lekcije, Svetozaru beše trojka za besprekorno poznavanje cele knjige. 

Kako se bližilo vreme za polazak na fakultet, krenuli su očigledni i veliki problemi: bez obzira na brilijantni um, zbog niskog procenta ocena, Svetozaru je bio upitan i sam upis na zanat a kamo li na fakultet kojem je u mislima , željom , znanjem i voljom, toliko težio.

Uz podršku roditelja, krštenog kuma i starog prote Luke, ohrabri se Svetozar i odluči da upiše " šumarski ", i posle pređe na toliko željeni " pravni ".

Dan kada je Svetozar došao iz srednje, Branka nije zaboravila dok je bila živa.

" Vele, neka me Bog upiše, ja nemam dobar prolaz za više". - pogled oboren u pod, knedla u grlu i suza koja ne sme da se pusti.

" Idi u pojce, tamo, među vaše, one što ne koriste ič društvu. Tako mi vele".

Uzalud su bile Brankine reči utehe i uveravanje da će sve to doći na svoje. . . 

Posle višemesečnog traganja za njim, Svetozar je proglašen mrtvim. Ne pokazujući nikakvu empatiju prema ucveljenim roditeljima, često se moglo čuti, onako u prolazu sa smeškom punim zlobe i pogledima ispod oka: " eto vam ga vaš Bog".

" Dao Ga je, uze kad je Njemu volja i slava Mu i hvala na svemu pa i na ovome." - govorila je Branka puštajući da krupne suze padaju na tlo . . . 

Prolazile su godine. Miloje i Branka, blažili su tugu milovanjem školskih svesaka, knjiga , po koje fotografije, pletenog džempera i stvarima jedinca Svetozara.

Tuga je bila golema samo zbog jednog: ni groba da mu odnesu svilenih bombona . . . 

Jednog maglovitog , zimskog jutra, poštar donese telegram. Branka , uplašena i zbunjena, ne otvori dok ne dođe Miloje sa Službe iz Saborne.

Kad stiže, sedoše jedno pokraj drugog, Miloje drhtavom rukom, ali odlučan pred voljenom Brankom, otvori telegram i poče da čita:

" Svako od nas ima svoj put. I njime hodi. Čeljade snuje, Bog određuje. Imate pravo kad kažete, samo Bog Svemogući zna šta radi. I bez obzira na sve, baš kao i vas dvoje, čvrsto Mu treba verovati, ma šta vas zadesilo.

Slava Bogu, poštovani moji!

Monah Rafailo

( vaš sin )

Svetozar "

Kažu da su tog dana, u Crkvenoj porti, Miloje i Branka, bili veseliji nego na rođenju sina jedinca! O kakva radost u starosti koja im se činjaše beznadežna i sumorna. Sa protom Lukom, krenuli su put manastira koji je bio naveden u samom dnu telegrama.

Susret sa sinom, sada jednim od najboljih monaha , Rafailom, bio je veseo, bez i malo tuge! Svetozar je bio izmoljen od Boga i Bogu vraćen na najbolji mogući nači! Kako nije mogao naći mesto u društvu u kome nije bilo ni morala, ni pravde, Svetozar je pošao put manastira neprestano se moleći, sve prethodne godine, da Gospod ukrepi njegove roditelje.

Miloje i Branka su , par nedelja nakon posete monahu Rafailu, sinu jedincu, dobili nenadano društvo : Bojana!

Prota Luka dovede momčića, siroče, da se Branka i Miloje staraju o njemu. Momčić beše bez igde ikoga ali valjana, poštena i čista duša. U svemu bi desna ruka Miloju i Branki i iznad svega, velika radost u starosti i razlog za veseli osmeh na starom licu dve dobre duše tako zahvalne . S vremena na vreme, svo troje, Miloje, Branka i momče Bojan, odlazaše u manastir noseći monahu Rafailu po koji sitni dar . . . po koju jabuku, svesku, brašna i ulja za bratiju. 

Čovek snuje, Bog određuje . . . 

Slava Mu i hvala u vjek i vjekova! Amin!

Dušica M. Ognjanović