“Seka –persa”, “njanjavac”, “tetkica”, “peško”, “mlakonja”,
“beskičmenjak” itd, itd. Ovako se, od
davnina kazivalo za nekoga ko je vrhunski fudbaler. Sprdam se naravno, ne
palite se , ovo su čuveni epiteti koji su u narodu zaživeli za osobe muškog
pola koje su iole drugačije u bilo kom pogledu i smislu ( ne frkću šlajm po
ulici na foru “atomski s leva”, ne piju
po gajbu piva, ne idu u kladionice, ne prde i podriguju u javnosti, ne jure oko
kuće (i malo šire), pet puta grđe, “zagorelije” i gadnije žene nego što je ona
koju već imaju kod kuće). Dakle, ako se neko nije prepoznao u osobinama, i “delima”
navedenim u zagradi , onda je zasigurno : “seka- persa”, “njanjavac”, “tetkica”,
“peško”, “mlakonja”, “beskičmenjak” ili prosto , a realno je – gospodin muškarčina!
Pišem danas ,i poklanjam ovaj tekst, njima, kao izumirućoj vrsti. Kako bi neko mogao da shvati kako je to biti 24 časa pod vodom,(i više, čak godinama), mora logično
biti riba, ne nužno ali svakako neki čistokrvni vodozemac. Ako neko poseduje lepe
manire, veran je svojoj partnerki i uživa sa istom u njihovom divnom makro ( a
za ostale zavidne ,mikro svetu), ako voli šetnje, prijatne teme za razgovor i klasičnu muziku, poklanja cveće van obaveze
u firmi onog čuvenog i “posebnog” marta u godini, deli komplimente bez iščekivanja nagrade u vidu kratkog
pokušaja parenja kao ulični kučak, onda je bez sumnje izumiruća vrsta,
Njegovo Visočanstvo: gospodin! Pojam
muškarca ili muškarčine u današnje vreme i za današnje prilike, može se podići
na filozofski nivo. Jedni tvrde jedno, drugi drugo ali istina je svima poznata.
Još iz vremena: Jelene Trojanske, Odiseja i Penelope, Tristana i Izolde,
Orfeja i Euridike i naravno, spisku ne bi bilo kraja, i ne treba, ali dodajem
kao začin : Romea i Julije. Ako su mi se
čitaoci „pogubili“, ne krivim ih, vaša blogerka nije, zato opušteno, pohvataće
te konce u međuvremenu i lagano jer ja iz inata (to mi je drugo ime), volim da
zakomplikujem. Zanimljivije je. Meni. Vi ste labaratorijski mišići, hoćete da
ćapite sirić, poentu svakog teksta, i na kraju uvek , do cilja, trčkate po
lavirintu po svaku cenu. Ja ću da vas navodim, (u pogrešnom smeru, naravno, da
igrica duže traje) jer , ko iole pametniji, voli jednačinu sa : 2+2=4 a da ga
nije blam što je u opšte i učestvovao u rešavanju iste. Zato, sada ću da
„predriblam“ a vi nogicama kroz lavirint, kontajte, tražite izlaz i ćapite
„sirić“ na kraju teksta. Čujem, pre neki dan, komentare kako je Indijska hrana
prezačinjena, Arapska kuhinja čudna i takođe prejaka za naše pojmove, Turska,
tu i tamo, imamo sličnih jela ali i oni ga nešto mnoooooooogo začine, Španci
isto vole da preteraju dok se služe začinima i teglicama u kuhinji i sve tako u
krug. Nešto, kako shvatih, svima smeta ta „žestina“. Kako se primećuje , sad
već i na prvu, smeta svaki trag „žestine“ kako u jelu, tako i u životu. A glume i glumaca na sve strane!
Sve žestoki momci, žestoki švaleri, žestoki igrači, sve neka „žestina“ a
muškarci nam se oblače na dečijem odeljenju i obavezno , gotovo preko noći,
zavoleše jogurt light i laž, zbog (opet lažne većine), kako im to prija i kako
vole žene koje izgledom podsećaju na strašne dekoracije iz školskih dana (bezlične,
plastične, kosturčine) . A kad krene snimanje, idemo akcija, umesto „šljap“
čuje se „zvec, zvec“. Morate priznati da nije normalno. Zvuk treba da bude
obrnut „šljap“ ,“ljulj-ljulj“ na sve strane, jer, žene mora da „ima“ a muško
mora da nosi košulju koja je onoj , koja je upravo dobila „šljap, bum –tras“,
bude velika. Koliko se sećam, među pravim muškarčinama oduvek je vladalo i
vlada, pravilo : “kosti su za pse, meso je za muškarce“. Mršavice bez guze, kukova I butkica, nemoj da
mi skakućete zajapurene kao bareni jastozi, samo citiram staru arapsku
poslovicu. Sedite nazad, jastuk pod “guzu u pokušaju “ da vas stolica , krevet
ili šta god već ne žulja I imate dve opcije : ne čitajte dalje
ili napravite mali sendvičić, pa nazad na čitanje. Elem, svi na društvenim mrežama kače čuveno: „ bacite
me među vukove, vratiću se kao vođa čopora“ a u stvarnom životu ne pada im na
pamet da u javnom prevozu ustanu trudnici ili pitaju starce da zamene mesta.
Vukovi zbog svojih vučica hvataju pravo za vrat a stare članove čopora tiho prate
dok se sami ne udalje i skončaju u miru po zakonu faune. Čini mi se,kad se sve
sabere, da su baš „seka –perse“ danas u
većini sa gadnim tripom da su „vučine u teranju“. To je psihološki problem sa dve vrste posledica : smešno do bola, prva, jadno do
koske druga. Kako se to leči, ili vida do onom čuvenom : „klin se klinom
izbija“. Ne predlažem udar vuka na vuka jer snage nemaju ni za ostarelu vučicu
nego evo recepta: kajmak, slaninica, zatim, jaja domaćih koka
nosilja, med, sočan kolač, jednostavno:
povratak u mali „seljački hedonizam“.To bi, za početak, bio lek za boljku zvanu
„dečija košulja“. Zatim, da bi glumio vučinu, mangupa, muškarčinu, logično,
moraš imati muda za to. Klasična muzika, domaća jaja i slanina ,sa sve cvećem,
(ne za jelo već kao dekoracija) , i te kako idu zajedno. Nisi peško, nisi
sisica, nisi derpe ako voliš sve one lepe stvari koje te čine zapravo
gospodinom a ne panjem u dva broja manjoj, oooobavezno firmiranoj, ali , jebi
ga, ipak dečijoj košuljici. Light jogurt, ovsene kaše, heljdin lebac, grejp
sok.....ostavite za one koji žive na Tibetu , vezuju šarene zastavice po
konopcima iznad kanjona i granama drveća, nemaju dodira ni sa realnim životom, (ujedno ni ženama) ,
a kako zdrav razum i poznavaje opšte kulture nameću, logično ni snage in nešto,
Bog zna šta i ne treba, te......: “svaka ptica svojim glasom peva”. Meni je
postalo tužno da slušam i gledam kako
umesto opasnih vučjih predvodnika šetkaju neke olinjale džukce, umesto
orlovskog jakog krila i krika vidim i čujem očerupanog petla (više
pile), kako i jedni i drugi glume ono što bi po pravdi i prirodi trebali biti
ali komercijala od njih pravi upravo navedene karikaturice. Sve više
nezadovoljnih i muškaraca i žena. One hoće prinčeve na belim konjima , a oblače
se kao kobile za rage , oni hoće dame na ulici i kući, „kraljice noći“ u
spavaćim sobama a nemaju ni snage ni manira ni za služinčad. Dragi moji mišići,
trčkate već prilčno po lavirintu, sirić već uveliko zamirisao a meni je žao da
vas vozam više. Evo, dva trka levo .....tu je sir. Uzeli ste vi njega još kod
prve rečenice ali ja se prosto „iskariram“ ako malo ne vozam što sebe, (ode mi
vreme za odmor), što vas, a mogli ste biti barem malo manje prgavog izraza lica
pre svih ovih redova. Ljubim da prođe!
Dušica M. Ognjanović
Dušica M. Ognjanović
