Kako čovek stari, stalno neka sećanja naviru. Čas mi ukus slatkog pokojne bake zamiriše, pa se setim njenog osmeha i rupica na obrazima, onda druga iz škole što su ga gađali kredama, onim mokrim od sunđera, što su se topile ko lude . . . Svako malo, neka epizoda, sam sebe uhvatim kako se krajem usana osmehnem, nekad moram da pravdam i suzu u oku a muško sam, ne bi trebalo, tako su me učili.
Među borovima baraka proveo sam dobar deo detinjstva. Tamo su mi živeli baba i deda. Dani koje rado vratim, i na papiru i u sećanja. U to vreme, kad god smo bili nemirni, nije niko vikao na nas, samo je bilo dovoljno da kažu:" Samo ti pravi probleme pa ćeš da vidiš kad te ukradu Cigani!" Nije bilo dečije glave koja se nije umirila za sekund i postajala najbolja moguća na ovom svetu. Zamisli, ukrašće me Cigani! Nismo poznavali većeg straha od te rečenice jer dete ko dete, što ne poznaje , to ga i plaši. A Cigani ko Cigani, živeli svoje živote, bili u prolazu, kratko se zadržavali, kupili ko je šta imao od starudije i naravno, ne dirali nikoga. Sećam se jedne stare čergarke, u dimijama i sa lulom. Imala je, kao sad da je gledam, crvene dimije protkane sjajnim koncem nalik zlatu. Bluza zelena, trava zelena, sa dukatima čije zveckanje i sad živo čujem. Išla je po kraju da proriče sudbinu. Ko je hteo. Niko nije pružao dlan, terali su je svi. Neki iz straha da ne čuju šta ih čeka neki i ako odrasli, ponašahu se kao deca i iz neznanja teraše ih bez potrebe . . .
Pitao sam majku jedne večeri, kako to Ciganka "vidi" šta će da ti se desi ako ti samo vidi dlan ali sam uvek dobijao odmahivanje rukom, zvonak osmeh i garanciju da su to sve gluposti.
Jednom, kad su odlazili s poljane blizu naših baraka, gađali smo ih sitnim kamenčićima. Bez veze. Bez potrebe, onako dečiji, nepromišljeno i glupo. Ni reč nisu rekli. " Dosta s tim dečurlijo, neka toga da vas ne kunu!" I stalno tako. Ili da nas ukradu ili da nas kunu. Cigani. Da, Cigani i čuvene Ciganske kletve. Svi znaju za njih. Da postoje, da ponekad budu izrečene, da "rade". A da li može biti obrnuto? Da li ste se ikada zapitali, može li beli čovek prokleti Cigane? Nisam ni ja znao dok me sećanje nije vratilo na Milana . . .
U razredu najbolji. Na silna takmičenja išao je baš iz matematike. Pa na državno, tada je to bilo kao da si direktor škole. Opasan mozak , zvali smo ga naučnik. I dobar drugar, to iznad svega. Majku i njega, ostavio je otac čim se rodio. Ona je prala, peglala, kuvala, svašta radila da nije željan ničega. Vredna Katica. Tako se zvala . Teta Katica.
Negde oko kraja aprila, ko grom iz vedra neba, javili su nam da je Milan u bolnici. Šta mu bi, niko nije znao. Ni lekari. Odjednom, pozli mu, odvedoše ga i u bolnici ostade.
Bilo je pusto bez Milana. Voleo ga je ceo razred. Ja najviše i nisam to krio. Nisu me zadirkivali kada sam znao da odgurnem svesku i kao i svi kad su nemoćni, plakao.
Tu noć, posle večere, sećam se, teta Katica je došla kod mojih da zamoli za nešto para : trebala je nova pidžama, posteljina, peškiri. Nije imala za sve. Odmah je majka dala, otac se ponudio da ako išta može i znači, ladom ćemo preneti šta zatreba. Zahvalila se i jecajući zagrlila me tako jako. Osetio sam sav njen bol i to koliko joj nedostaje njen Milan . . .
Tada se sve što sam prethodno pobrojao, kupovalo u robnoj kući ili prodavnicama. Samo na jednom puteljku, u kombiju, Ciganka krišom prodavaše robu. U dinar je teta Katica imala za sve što joj trebaše. "Molim te . . ." - zamoli Ciganku, " je li ovo ispravno, za sina mi je, u bolnici je." " Gospođa, nema da brineš, sve novo, da ne otvaram da rasturam, sve, vidi, novo, ganc! " Uzela je Katica, morala je jer za drugo nije imala . . .
U bolnici je radio neki doktor Radovan, Bog da mu dušu prosti, otrov od čoveka! Ali znao je znanje. Često je narod govorio :"džaba mu znanje, kad lepu reč nema da kaže." Tako je bilo i za teta Katicu. " Presvuci malog, daj to šta treba da sestre zamene , šta da kažem, nema tu boljitka, tako je kako je. Mlada si ženo, biće dece, šta da kažem . . . "
Obukla mu je pidžamu, vadila stvari koje je kupila i plakala.
" Majko . . ." - jedva čujno izusti Milan
" Kaži oko moje!?"
" Nešto me . . . bode me ovuda " - suvih modrih ruku, Milan pokazivaše na leđa.
Na pidžami su bili ušivci i nekakv izgoreli konac. Pola pidžame bilo je oštećeno, iskrzano a sama beše tako vešto upakovana da jadna Katica ne vide da je prevarena. Kad raširi posteljinu shvati : sve stvari su bile kradene, ko zna kako oprane i grubo krpljene.
Pričaju da se orila bolnica od sestara koje su vikale na sirotu Katicu da bolesnik ne sme nositi neoprane , pohabane stvari. Uzalud je pravdala sirota žena , razumevanja nije bilo . . .
Milan je umro dva dana kasnije. U bolničkoj pidžami, za broj većoj, zavrnutih rukava. Cela škola čula je za to. Za to kako je naš Milan otišao izmučen i za teta Katicine patnje i sve što je posle njih usledilo . . .
Na drumu su, skriveni kod drveća i dalje stajali Cigani sa kombijem i robom, čekajući novog naivnog kupca. . .
" E, gospođa, jel oćeš bluze da vidiš, lepe imam, turska svila, dodži da vidiš!"
" Sve vam prokleto bilo! Da Bog da ti sve vatrom izgorelo! "
Otišla je niz put, gužvajući krajeve crne marame, plačući kako je ispratila sina u bolničkoj, tuđoj pidžami, prevarena od Cigana dajući poslednje a tuđe. Ono što nije ni imala ni mogla da vrati. . .
Tih dana su novine bile pune naslova. Na Dnevniku su pričali o tome dugo, dugo: Ciganski kombi zapalio se i pretvorio u buktinju zbog prosutog benzina i gomile, stare robe. Nadjena su dva ugljenisana tela i uzrok nesreće svima beše poznat.
Često ga zamišljam. Na javi ga vidim kako hoda u pidžami, veliki mu rukavi, a on šmrca, tužan, bosonog, sve negde luta, čini mi se kao da plače. Zapalim sveću, molim se da mu je dobro. Za teta Katicu isto. Umrla je davno . . . davnih dana. Baš na godišnjicu onoga dana kada je plačući, oblačila Milanu bolničku, tuđu pidžamu jecajući za svaki veliki rukav . . .
Dušica M. Ognjanović
