Vikend. Neka nam je navika bila da se subotom prave palačinke sa kremom. Sve je mirisalo na vanilin šećer i lešnik iz krema. Ispod prozora kuhinje, park. Cika , vriska, smeh, čista radost detinjstva. Kožne sandale sa kaiščićima i dve kopče u kojima smo kao munje leteli uz stepenice što brže ka palčinkama. A u stanu, dok je majka pravila slatkiš, u jednoj od susednih soba, malo dalje od kuhinje, otac je slušao radio. Želje i čestitke. " Sinu Milanu, srećan polazak u vojsku, žele mama i tata sa pesmom . . ." i ide čuveni hit koji je odavno zaboravljen. Da . . . otišao u zaborav jer nema više ni vojske ni radija . . . Tačnije ima i jedno i drugo no, "popularnost" i interesovanje za pomenuto odavno su nestali . . .
Nekada se ispred radija živeo divan život. Novi hitovi, pa peva cela ulica, oglasi, reklame, vesti, humoreske, spotski izveštaji sa čuvenim "stativa!!" i par infarkta u najavi . . .
Lepo je bilo. Davno. Dok je trajalo, zaista, beše vredno življenja. Malo nam je falilo da budemo srećni i bili smo. Stvarno, i zaista srećni. U pravom, pravcatom smislu i značenju reči - sreća!
Deci je bilo dovoljno pokloniti čokoladu i da ceo svet bude njihov. Ako dobiju bicikl , vokmen ili rolšule, bili su poput junaka iz grčke mitologije.
Danas? Vidim samo gomilu budala. Nezajažljivu dečurliju koji uništavaju svoje roditelje do mere stradanja. Sve, sad i odmah! Inače! Inače horor u kući i oko kuće. Više ih ništa ne čini srećnim, barem ne na duže staze. Ohola bića, ponekad pomislim bez duše. Sećam se naše maturske večeri: prioritet je bi samo i jedino da smo svi na okupu, zajedno, ekipa, mi , drugari, da niko ne fali i da smo svi tu. Šta ćemo obući , više je bio štos. zezanje, bili smo mala raja. Današnji maturanti deluju zastrašujuće tužno. I kao prizor i kao pojava. Već dugi niz godina. Starmale PVC devojčice i goluždravi pištavci mešavine likova iz Južnog vetra i Mućki. Nesnađeni. Sa velikm znakom pitanja ko su, gde će i šta žele ako uopšte imaju svest o tome . . . svest o budućnosti, svest o snazi značenja sutra . . .
Gledam malopre jednu malu sa terase. Telefonira ispod drveta, traži hlad po ovom paklu i nekome sa druge strane histeriše:" Ajde odjebi više! Jel kontaš, znači odjebi!" Zapenila, frkće ko zna na koga i zašto. Posmatram je. Klinka. Nema više od trinaestak godina. I žao mi je. Istinska tuga obuzima mi srce. Sećam se, njenih godina, sve mi je bilo fino. Lepo. Potaman. Znam da ove reči, ovaj bes i ovu pojavu nisam poznavala u tim godinama. Malo je zastala, pogledala pravo gore i pogledi su nam se susreli. Namignula sam joj. Nasmejala se. Odmahuje rukom i cokće .Čujem je " Alo . . . Bože mili luda ženo". Nasmejala me. Ljuta je sada na sve . . . i na slučajnog posmatrača, mene. Da li će se smiriti do kuće ili će roditeljima napraviti dramu čim pređe prag . . .
Učinilo mi se da je malo dunuo vetar. Želja. Pomeram zavese na balkonu , guram ih u stranu i vežem trakama u želji da što više vazduha uđe u prostorije . . . Odnekud, čujem glas starije žene: " Ajde bre, da ima Boga ne bi nas ovako pržio . . . "
Zamislite, posle svega što smo uradili i još uvek radimo, pita se baba ima li Boga!?
Da li ima potrebe da pričam šta se dešava na ulicama, po stanovima, kućama, u društvu, na ulici, među ljudima, među decom, šta se dešava svuda oko nas. Kakvi smo i šta smo postali. Šta radimo i govorimo jedni drugima, koliko se mrzimo, koliko je zla u nama, koliko smo postali oholi, alavi, nezahvalni, zlobni, zluradi, koliko smo jednostavno grešni i koliko, ljudi moji, ne uviđamo da nema dalje!
Dičimo se našom pameću, svešću, "uspesima", novcem a nismo svesni činjenice da su naučnici dokazali postojanje elektronike i uređaja još boljih i agilnijih od naših za koje smatramo čudom tehnologije a starih, verovali ili ne, preko 5.000 godina! Šta kažete na to? Na egipatskim hijeroglifima, jasan prikaz helikoptera. U Indijskom hramu iz 12-og veka, gravura astronauta u punoj opremi. Na Mileševskoj ikoni, svemirski brod. A mi . . . danas . . .
Divimo se onima od kojih bi trebalo da nas bude sramota. Želimo ono što je nepotrebno. Volimo one koji ni ne znaju šta je ljubav. Poštujemo one koji i ne znaju šta znači reč moral. Veličamo one koji su uspravljeni, manji i od miša. Mi smo se pogubili. Na svim poljima. Ceo svet. Cela Zemaljska kugla. Sjebani. Jadni i mizerni do očaja. Svega imamo a siromašniji smo više nego ikada.
Kažu gorimo, pitaju ima li Boga pa dodaju ono čuveno:" Jes, ako Bog postoji, što jadna nevina deca stradaju!"
Nevina . . . to je reč sa više značenja . . .
Koliko žena je posle serijskih pobačaja odlučilo da zadrži jednu trudnoću. Na kraju, rodi bolesno dete. Koliko dece je nastalo i došlo na ovaj svet kao plod preljube, bluda i razvrata? Da li vam je ikada palo na pamet, koliko je neko suza i molitava prinosio ka Bogu i nebu, za stolom sam/a sedeo i čekao dok se tuđa žena ili devojka, sastajala sa tuđim mužem ili momkom? Pada li vam na pamet, da posle ( i ako stupe u brak ), plaćaju nečije suze i pravedno stradaju. Da li vam pada na pamet da smo decenijama u nazad opominjani da vodimo računa o svakom stablu, svakom drvetu, svakoj mladici. Nije vam palo na pamet. Nikome nije padalo na pamet ništa. Mislili smo da smo bogovi. Gradili smo i gradili, i betonirali i sekli i testerisali da imamo megalomanske beskorisne spomenike naše sujete. Staklene glomazne solitere okružene istim takvim grdosijama sa po kojim drvetom čija krošnjica doseže malo više od prezrele dinje.
Postali smo jadnici. Umišljeni miševi koji se dive mačku koji ih proždire. Da li ima Boga, i kako, avaj, tako "surov", dozvoljava da stradaju "nevini", kazuje se samo. Ni prvi , a bićemo poslednji, koji su mislili da su postali veći od Boga i nestali sa mape. Postojanja i sećanja.
Za neke, Atlantida je mitska postojbina naroda koji je plod mašte Grka sklonog filozofiji i maštarijama. Da li je tako?
Brzo smo zaboravili maske, respiratore, agoniju, davljenje, gušenja. Zaboravili smo jecaje, strah, nepoznato, neizvesnost. Kao i svaki mali uličar, zaboravili smo očeve opomene, jedan od njegovih poslednjih pokušaja da urazumi sina koji propada . . .
Šta mislite, dokle ćemo mi moći ovako? Da šaramo, varamo, mažemo, lažemo, mizerišemo se, glumimo nedodirljive, opasne, namunjene, žestoke. Je li ? Šta onako, otprilike, mislite ?
Odavno više nema smene godišnjih doba. Za sutra najavljuju još toplije! I još toplije! Hroniku u štampi čitamo kao izveštaje sa književnih večeri, jedemo večeru uz televizor gledajući ratove, žvaćemo i gledamo hladni kao špricer. Empatija je pojam koji je otišao u istoriju. I jebe nam se šta je ikada i značio. Listovi sa kalendara idu, jedan po jedan, godinu za godinom. A mi ? Mi dalje nastavljamo. Ne zaustavljamo se i jurimo u propast punom brzinom! I dalje psujemo: Boga, majku, decu, krv , hleb, Sunce . . . i vala čulo nas je!
I neka je!
Dušica M. Ognjanović
