Ako za nekoga možete reći da je živela život punim plućima to je bila ona. Volela je zabave, raskoš, putovanja, luksuz u svom svom svetlu i mraku. I svega je imala na pretek. To što se kod nje spremalo za običan obed, bilo je dostojno najvećih kraljevskih trpeza, te zamkovi, letnjikovci, posluga . . . bogatstva i udvarača sa svih strana. Dana nema da nije osvano a da svojim sluškinjama nije izgovorila : "Ah kako je ovaj život lep, zar ne!? " A kako i koliko je tek ona bila lepa, ma koliko bili rečiti, reči vam u tom opisivanju ne pomažu. Na široko se pričalo da će biti pravi srećnik onaj ko bude osvojio njeno srce. No, kako je vreme odmicalo, činolo se da ga ona i nema! I ako ga je imala, bilo je rezervisano samo za nju i njeno vlastito samoljublje. Ni najlepši muškarci tog vremena, i van granica gde je živela, svi ti bogataši koje je upoznavala na ekskluzivnim zabavama egzotičnih destinacija, niko od njih ne beše dovoljno dobar za nju i njenu čuvenu lepotu. Bila je opsednuta svojim izgledom: najskuplje kreme i parfemi, sveža ružina vodica, kupke koje su vredele čitavog nečijeg pokućstva bile su njena dnevna rutina. U vrtu je gajeno posebno, egzotično cveće koje je cvetalo i rađalo samo da bi se za nju i isključivo njene potrebe , pravili specijalni mirisni sapuni, vodice i kreme. Takvoj lepoti, sa miomirisom koji je ostavljala iza sebe, niko nije mogao odoleti. Ni njen najveći neprijatelj (a imala ga je) : vreme!
Kako i sve , pa tako i godine , odlaziše i ređaše se jedna za drugom. Uzalud su bile sve ružine vodice ovoga sveta : malo po malo, lepota je odlazila a bore dolazile. Još uvek je u njoj bilo žara, otmenosti, držanja kojim je vrlo vešto umela skidati po koju brojku u rodnom listu , no, vremenom, i tu bitku je izgubila. Primetila je da sluškinje sve teže vezuju midere, ona sve teže ustaje i ulazi u svoje luksuzne kade pune sada prokletih latica ruža. Da. Prokletih. Tako ih je sada zvala. Umesto odavno izgovaranog : " Ah kako je ovaj život lep, zar ne!?", svakoga jutra staračkim glasom, koliko joj je to snaga dozvoljavala, urlala je na svoju poslugu : " Navlačite te teške zavese, mrzim to odvratno Sunce i nemoj da vam je palo na pamet da mi donosite one smrdljive latice, želim čistu vodu!" Kada bi klimnule u znak odobravanja i potvde da su shvatile naređeno, nekadašnja lepotica dodala bi oholo: "Običnu vodu i dodajte malo mirisa . . . bez latica. Jasno!?" Bilo je i više nego. Ogledalo, nekadašnji njen ljubimac, sada postade neprijatelj broj jedan! Jednoga jutra, nakon uobičajenog rituala kupanja, iznenada, zatraži da donesu ogledalo i stave ga direktno ispred nje! Sluškinje se preneraziše jer su znale da ih čeka salva pogrda čuvenih i nečuvenih nakon, po po ko zna koji put, spoznaje da je pred ogledalom ružna starica, htele, ne htele, moraše ispuniti naređeno.
Nakon kupanja u svojoj mirisnoj vodi, sluškinje su po običaju, sada već staračku, izboranu kožu namazale jasminovim kremom, odabrale haljinu koju je sada samo bogata starica najviše volela da nosi i sa umilnim osmesima, spremne na paljbu sujetom uništene bivše lepotice, hrabro čekaše reakciju. Oklevajući par trenutaka, stara skupi hrabrosti, koliko je kičma dozvoljavala zauze nekada zamamnu a sada otužnu pozu i pokuša da isturi nekada prelepe grudi. Za čudo - ćutala je! Nakon nekog vremena, zamoli sluškinje da odnesu ogledalo, obavesti prisutne da jave kuvarima i ostaloj posluzi da neće biti na večeri i da je ne spremaju. Želela je da bude sama u svojim odajama u tišini za koju je procenila da joj je u ovom trenutku preko potrebna. Nikome nije ni padalo na pamet reč da izgovori. U tišini odneše ogledalo, i u naj kraćem mogućem roku, obavestiše je da su njene odaje spremne za počinak. Tako je gorko plakala i jecala, da bi čak i onima sa naj tvrđim srcem, naterala barem malenu suzu u kraičak oka. U neko gluvo doba noći, jedna od služavki koja je dugi niz godina služila u toj kući , usudi se da učini nešto što ni jednoj od sluškinja pre nje ne bi palo na pamet : otići će do staričinih odaja! Osvrtala se oko sebe nekoliko puta, ogrnula ramena starim, vunenim šalom, niz hodnik i tiho pokuca na masivna, rezbarena, skupocena vrata. Tišina. Pokuša još jednom. I dalje tišina. Usudiće se još jednom i to će biti vrhunac njene hrabrosti, činilo joj se, za ceo život. " Ko je!? " - kreštavim i besnim glasom obrati se starica sa druge strane vrata. " J . . . ja sam, sluškinja Vaša, molim Vas, mogu li na kratko ući kod Vas. Oprostite! " - gotovo zaplaka od straha čekajući odgovor. "Ulazi, bestidnice, šta čekaš!! " Lagano otvori vrata i zeteče staricu van postelje kako u svojoj masivnoj , skupocenoj fotelji, gleda mesečinu. Laganim pokretom, okrenu glavu ka sluškinji da čuje šta tako i toliko važno, ova ima da saopšti u ovo doba noći . . . i to sve nakon vrlo jasnog znaka koji je dala pred odlazak u svoje odaje , da je daleko od druželjubivog raspoloženja.
"Oprostite, ne znam kako da počnem, mislim počela bih ali sam se zbunila jer znate ja ne znam kako će te . . . " " Govori već jednom šta hoćeš od mene !! ? " - prolomi se staričin glas koji je kao pretnja odzvanjao u ogromnoj odaji. Sluškinja , brže bolje priđe, pokloni se pred staricom pa poče: " Priča se da je u grad stigla jedna Ciganka. Svašta zna! Kaže narod tolike moći ima da zna gde đavo spava!" " I ti ludačo dolaziš u moje odaje, u ovo doba, da mi pričaš o Ciganima koji šetaju po gradskim ulicama!" - taman krenu da ustane i verovatno svilenom papučom "otprati" sluškinju sa druge strane vrata kad ova zavapi : " Čeekajte, molim Vas, saslušajte me!! Pričaju da čini nešto, da vraća lepotu i mladost, niko ne zna kako ali se jedan starac iz sela blizu našeg grada, od grbavca pretvorio u prelepog maldića! Od sreće je prodao sav imetak i nekuda započeo novi život! Ja sam je videla na trgu, kod gradske fontane, verujte, ne znam za njene moći ali ja nikada nisam videla lepšu ženu od nje , posle Vas ! " - morala je laskati ovo pslednje ako joj je život mio! Staričin smeh zaorio se prostorijom. "Pa da li ti , glupačo, zaista misliš da tako nešto može biti moguće i kako se usuđuješ da mi remetiš mir sa takvim budalaštinama!!!? " "Molim Vas, preklinjem Vas, prerušite se sutra, pođite sa mnom na gracki trg i kušaćemo je! Ako išta zna i ima ikakve moći, reći će zbog čega smo došle ako ne , kaznite me posle kako Vam volja! Na kraju krajeva, preklinjem Vas da pokušamo, šta možete da izgubite !? " - i sagnu glavu u znak pokornosti. "Dobro . . . " - nasmeja se starica, idemo u podne, prerušene, da vidimo tu što navodno i kako kažeš , zna i gde đavo spava. A sad se gubi da te ne gledam do podneva i spremi šta je potrebno od odeće, nemam nameru da te čekam! " " Hoću, ne brinite! " Služavka krenu put vrata a starica dodade koračajući ka njoj : " Ne moj da ti je palo na pamet da neko sazna za ovo ili ćeš ti završiti tamo gde ni ta tvoja ne zna gde se spava je li ti jasno !? " " Jasno, jasno , ništa se ne brinite! " Ostatak večeri služavka skoro da oka nije sklopila a starica je, oko neko doba, nakon prisećanja svojih svetlih trenutaka pod svetlom mesečine, spokojna, koliko je to mogla biti, pošla na spvanje.
Veliki, gradski sat otkucao je tačno podne. Dve prilike u običnim haljinama, zaklonjene damskim suncobranima, šetale su kraj fontane i čekale susret sa prelepom Cigankom. Minuti su odmicali a od nje ni traga. " Zapamtićeš me prokletnice čim dođemo nazad! Tako mi i treba kad slušam budale kako bulazne! " " Ruža beše lepa i bela sve dok nije svela! Hoće ruža lepotu da vrati a ni časa ne želi stati!"
Gotovo prestravljena, starica u mestu , svom snagom , stegnu držač svog suncobrana i ne beše u stanju reč prozboriti. "Ne plaši se, nego dođi u ponoć kod ove fontane, donesi svoje omiljeno, staro ogledalo, i koji dukat , ako smatraš da treba. Ako ne, prosti ti bili. " " Hoću naravno, da , hoću, doneću šta hoćeš, hvala, mislim, ne moj da vam padne na pamet da se šalite sa mnom!" - pribra se starica. Osmehnu se prelepa Ciganka i rukom uz zveckanje gomile narukvica , pokaza gde će je čekati.
Ko je mogao čekati ponoć! Starica je kao u transu od uzbuđenja i straha, šetala uzduž i popreko svojih odaja koje nije napuštala od kako su došle sa trga. Pozva sluškinju poverenicu pa joj reče da uvije ogledalo u svilene tkanine, spakuje pažljivo u običnu vreću, Ciganki punu vreću dukata a njoj spremne iste obične haljine koje danas beše nosila na trgu. Plus, podseti da je Ciganka kazala da starica dođe sama što ova , i ako ne rado ali kao služavka, moraše ispoštovati.
Otkuca ponoć. Već iz daleka, starica sa vrećom u rukama i dukatima vezanim ispod pojasa haljine, ugleda prelepu Ciganku kako se sa kapima vode igra nagnuta nad fontanom. " Daj ogledalo, dukate za pojasom koje nosiš, uzeću kasnije a sad daj ruku i dođi ovamo!" Starica, bez i jedne reči učini šta je ova kazala. Pođoše niz gracki trg i u jednoj mračnoj uličici, Ciganka zatraži ogledalo. Odmotaše ga iz svilenih tkanina i ova udari dva puta o površinu ogledala, izgovori nešto što starica nije razumela i reče "Idi u svoje odaje, zaključaj vrata upali , ne celu, već isečenu, prepolovljenu sveću, i kad se ona razgori i osvetli dovoljno da može rasterati gustinu mraka, tada se pogledaj u ogledalo. Samo pazi, nikako nemoj izgovoriti išta ružno u trenu dok se budeš ogledala, zapamti to!" Nasmeja se prekrasnim osmehom i pruži ruku za nagradu koju je zaslužila. "Hvala"- kratko reče starica i još uvek ne verujući ni reč, uvi ogledalo, vrati se na trg pa pravac put svojih odaja da vidi da li je preplatila svoju glupost. Kako stiže , učini šta je rečeno. Uze sveću, preseče je na pola i kada se ova dovoljno razgorela da osvetli prostoriju, usudi se da pogleda svoj odraz u svom nekada omiljenom a sada toliko retko korišćenom ogledalu. Pod svetlosću presečene sveće ugleda ni manje ni više nego: naj običniju staricu! Prevarena je! Ciganka i služavka su je u dosluhu opljačkale i napravile budalom! Sujetna starica, ne mogavši da veruje šta je sebi dozvolila, krenu ka vratima ali . . . iznenada oseti neku lakoću u koracima! Pažljivo pogleda u ogledalo i gle, beše ista kao u cvetu svoje mladosti!! Potpuno ista lepotica kojoj se divio svako ko je imao čast da je upozna! O može li biti, o čuda: njena kosa, vrat, ruke, lice, grudi : ona je ponovo bila prelepa devojka! Diveći se tako svojoj lepoti kao nekada, u obožavanom prizoru , prekinu je kucanje i ona uzviknu:" Šta je dođavaola sada!? " Avaj! "Samo pazi, nikako nemoj izgovoriti išta ružno u trenu dok se budeš ogledala zapamti to!" Prekasno. Ogledalo je sa sobom u svet magije uvuklo i nesrećnicu koja je toliko čeznula za svojom lepotom da je želju platila na kraju : dušom! Kako nije odgovarala na uporno kucanje, uplašena služavka uđe u odaje i zateče ih prazne! Od starice ili devojke, koga god - ni traga! Priđe služavka, pogleda u ogledalo i sa krikom koji se sam ote ugleda nekadašnju lepoticu kako očajnički pokušava da izađe iz ogledala! Vrisci su se te večeri čuli sve do trga, dođoše glasovi o nekoj nesreći čak i do Ciganke koja tiho izreče:" Ni prva ni poslednja stradala sujetna duša. . . " i nastavi niz trg put drugog mesta čekajući nove duše za još dukata . . .
Dušica M. Ognjanović
