How " to sell " God ?

Sve košta. U današnja vremena sve košta. I voda i vazduh i ljudi i hrana i odeća i nazovi prijatelji i krov nad glavom i mesto pod zemljom i ono što realno ima i nema cenu : sve košta. Koštaju vas prijatelji. Logično pitanje : kako može prijatelj da me košta? Može. Može i to debelo! Možda najskuplje od svega u životu platićete prijatelju ili prijateljima za:  slavlja, rođendane, razne stare i Nove godine, verske praznike, osme i ostale martove i avguste, kako kome i kako kad. Ako kojim slučajem (a obzirom na vremena koja i kakva su), preskočite darivanje jednog od navedenih dana , sad stupa na snagu ono : najskuplje će te platiti prijatelja, jer, obzirom da se naljutio, (a naš narod je takav), skupo će vas koštati sve ono što zna o vama kada više niste "u ljubavi" kao nekada : kome i koliko dugujete za koju i kakvu ratu, kako vam stvari u braku "zaista stoje", koje boljke imate, gde ste najtanji pa baš tu  preseče, gde ste najranjiviji baš tu ubode. O ljubavi da ne govorim. Meni se nešto generalno u poslednih mesec dva ...do tri.....ogadila pomisao na istu a tek da pričam kako nju skupo preplatite, trenutno mi ne pada na pamet .Iz ove opšte gužve, svakodnevnih budalaština i briga, od kojih je, realno samo procenat pod vašom kontrolom, priznajte da želite da otrčite, odjednom, iznenada sa sve asesoarom za posao na kom vas tretiraju kao Foresta Gampa, pa trrrrrrrrrrrk u tri pičke materine brzinom rekorda Huseina Bolta na 100 m  -  zlato. Ništa ispod toga. Dakle, u toj i takvoj želji da pobegnete od jadne stvarnosti i još jadnijeg sebe ,tebe, mene, nas, poželite, (često čujem), mir i tišinu nekog manastira ili Crkve. I trk tamo! Srce veliko kao kuća, koraci teški, grbavi ste i ako po prirodi to nikada niste bili , sada jeste, pod teretom briga i melanholije, kao tužno dete koga danima i mesecima brutalno zezaju u školi , e takvi odlazite u manastir...Neki...bilo koji....ugledavši kapiju istog, kao da ste ugledali pokojnu baku koju ste mnogo voleli a ona vas obožavala , kako stoji sa tanjirom vrućeg koha u rukama, i kao da ste opet dete, kao da briga više nema. Jedva čekate da kročite unutra i....zaista: cvrkut ptica, zvuk koraka užurbanog monaštva, vetrić nosi  miomirisni melem mešavine bilja i voća. Mali "komadić" raja. Pomislite , nadate se, (tako bi trebalo da bude, nekada je bilo). Ponizno, skrhani svojim mukama i mislima, jedva čekajući da olakšate sebi dušu , kročite na mesto gde se oduvek kazivalo : "otišao je da nađe sebi mir." Kad ono?! Prodavnce, tezgice, tišine s početka kročenja u portu, ni u tragovima. Pošto ovo, kolko ono, juuu što je skup med, pa što pitate kad ga nećete , (verovali ili ne odgovara smerna monahinja)! "Koliko je ova knjiga"? pita jedan od mirjana . Čuvši cenu verujem da zaboravi i vlastito ime i koje je vere. Dok on dođe sebi , tek toliko da vrati knjigu bez pozlate ali te cene, na drugoj strani neko iska tamjan i tu sve prođe kako valja, ali iz drugog pravca, (dok uveliko traje Služba koja se mora i treba odslušati u tišini), dakle, iz drugog ugla u sred "Verujem" prateći vokal : "Jedan, dva ,tri, četiri ...evo 20, jel tako..20 sveća? To vam je toliko i toliko. Čekaj, je li vaša ova velika voštana? E , aha onda je toliko i tolio, ona je skuplja. Šta , da vratim, ovu manju je li...?" Ova tirada  verzije Mletačkog trgovca igra se u izmenjenom sastavu i varijacijama u tekstu , kulise krajnje neobične za bilo koji vid trgovine. Za svakoga ko je istinski vernik, ko je barem jednom u životu pročitao, sa pravom nazvanu knjigu nad knjigama ,Bibliju ,kao najupečatljivijeg događaja , gotovo svako se seća ulaska Gospoda Isusa u hram i Njegove čuvene reakcije sa prodavcima i prodajom u hramu. Potez kojim je za sva vremena pa i ova gde sve košta, jasno da jasnije ne može biti, dao do znanja gde se nikada i nikako ne sme trgovati i šta nikada neće i ne sme imati cenu! Svet novca nema veze sa Bogom živim a materijalna dobra su sve ono što je Hristos u širokom luku zaobilazio za zemaljskog života. Kome to reći sada i danas?! Kome kada i najmanja seljančica sanja da je seljačić , (sutra veći nego od ovog što danas jeste, buduća seljačina), provoza u dobroj limuzini po do pola asfaltiranoj varoši pa nek crknu dušmanke. Da se vratim na "verski pijac" : kalendar ovoliko, sveće onoliko, medaljon toliko, vodič i mapa onoliko , brojanice (zavisi od štrasa na njima i pleta) toliko i toliko...jednostavno, stiče se utisak izaći nećeš ako barem nešto ne kupiš samim tim i platiš. Sa druge strane, iskreno, ako odete a ništa niste pazarili zato što, realno, niste imali odakle, kao da vas krivo gledaju. Ili kad celivate mošti,ako se zadržite duže od 5 sekundi, (jer dublja molitva traje duže od pomenutih), krstom vas mune u rebarca monah koji tu sedi da vas "diskretno" opomene kako i drugi čekaju. Još slinavi od suza iz duše koja se rasplakla od čiste ljubavi i sreće što ste uopšte tu, vi kao kroz maglu morate dalje pa ako potrefite put ,Bogu hvala. A hvala Mu na svemu i svakako. Sveće imaju svoju fiksnu cenu : male ovoliko, srednje onoliko , voštanice onoliko...no, o praznicima kada krene utrkivanje lažnih vernika skorojevića pa još lažniji podvizi penjanja po gorama i vrletima sa svežnjem sveća, (kazali im obavezno se valja po 33 kupiti). E, tog dana cena skoči! U lažnoj verskoj ekstazi ko će od sramote da prizna, samo hrabro, zajapureni, neku ubrađeni neki rusih kosa, neki u šorcevima neki u odelima ali svi spremni i streme ka jednom cilju. Nije Bog i ljubav prema istom. Selfi! Da. Dobro čitate i to vam uvek kažem, ja još bolje kucam. Selfi je cilj! Da se "opali" što bolji selfi i objavi na raznim stranicama društvenih mreža upotrebljenih u moderni verski turizam. Pa krene razmena iskustava između "braće i sestara". A jedno drugo opanjkava čim se Služba završi i kako ko ode na svoju, ma koja to bila strana. Mi smo dotakli dno. Iskomercijalizovali smo život, svemu nalepili cenu, ukratko mi smo skrenuli! Ne samo sa puta, trase, nego i uma. Ludi, bezumni , maloumni mi smo u ova zadnja vremena komercijalizovali Boga! Boga jedinoga i sve što ima veze sa Njim! Svako ko nije gluvonem pišti i zavija po tzv. Crkvenim horovima a nema nikoga da ih ljubazno zamoli da ućute u napevanju jer veze nemaju (kako im reći kada daju dobar prilog i finu napojnicu kad dođe vreme kolača i Slava)?! Svaka umišljena glava koja o katihezi zna koliko i Pamela Anderson o žitiju mati Efrosinije, usudi se i tu suludu ideju na kraju sprovede u delo : piše verske knjige, tumači veru na svoj način, snima diskove sa crkvenom muzikom, nekim nazovi pojanjem koje zvuči kao pokušaj vernika sa velikim kurjim okom dok mu sve vreme na istom stoji nogara stolice, zarida po koju zahvalnu. Tuge. To smo postali. Tuge tužne koje su izgubile i ono malo svesti što su imale. I kako vreme odmiče, sve je gore. Dokle da se ne pitam jer , slava Bogu, Sveto pismo odlično poznajem. Kraj je najavljen ali smo upozoreni da budemo bolji jer nade za spasenje uvek ima! Koga briga_ Čuveno ali tako jadno: " Kada vidim Boga, poverovaću u Njega." I još čuveniji, čelično jak odgovor : "ni vazduh ne vidiš a i te kako postoji i ne možeš bez njega"! Ko sam ja da uzimam svojeručno pravljen kantar i idem i merim duše ljudi u okolini i šire? Niko. I neinteresuje me ni gram ni miligram ni jedne od onih koji ovo čitaju ili ne. Ne interesuje me više ništa. Materijalno. Interesuje me samo jedno:  da li su ljudi svesni da kod Gospoda nema glume i glumaca, digitrona, kasa i proračuna?  Da li su ljudi svesni činjenice da Gospod vidi i čuje apsolutno sve, čak i naše pomisli? Kažem "čak" jer je za nas obične ljude to fascinantan pojam, Bogu je to najlakše. Ali teško nama, za nas najteže. Da li ste primetili, kada ste se obradovali od srca nekoj lepoj vesti , a vezano za drugu osobu, uskoro se i vama desilo nesto fino. Sigurno ste primetili i obrnut slučaj. Kolio puta se desilo da vam je došlo pa ste zadnje novce koje ste imali kod sebe dali prosjaku na ulici a tokom dana ili sutradan slučajno u džepu neke jakne našli zaboravljenu novčanicu , često veće vrednosti ili istu!? Da li ste primetili da se isto događa kada darujete neku Svetinju anonimno, bez znanja ikoga ili ostavljanja vaseg imena. Uskoro, razrešio se neki veliki problem ili su stvari iznenada krenule na bolje. I sa suzama u očima shvatate Ko je to bio. Ko je to u stvari svo vreme sa nama. I kada smo jaki, veseli ,pevamo, igramo i kada slavimo ,slinavimo ,plačemo, sahranjujemo ,bolujemo ,grešimo ,kajemo se pa sve jovo nanovo. Ko nas to nikada nije ostavio kada su i najrođeniji odlazili od vas. Bog. Jedina ljubav vredna poštovanja i žrtve. Jedini koji je vredan ljubavi, suza čistog pokajanja i zahvalnosti. Svako ko je doživeo da oseti ljubav Božiju nikada i ni zašta na svetu neće je menjati. Vraćam se na scenu Gospoda koji ulazi u prodavnicu hrama i lomi kase sa novcem i glasno za sva vremena upozorava da je hram mesto tišine i molitve a ne trgovine i što badava od Gospoda dobiste, badava i dajte narodu. Silu Duha Svetoga da nam otvori um i podari zdrav razum. Teška su ovo vremena.Teška kao Sizifovo breme na plećima. Teška jer naramke smeća skupljenih usput jureći za ovozemaljskim govnima skupljamo sami. I taaaako se vešto utrkujemo u tome da se šampionatu ne vidi kraja...A cela priroda sa tako jasnim znacima upravo kako Gospod i kaza, najavljuje isti.




Dušica M. Ognjanović

Rečica

 Zna li neko od vas priču o Ličkoj Rečici? Ne? Vi koji ne znate, čitajte dalje, vi koji ste čuli za nju, ćutite i radi mira drugih duša, radi spokojnih snova onih koji o njoj ništa ne znaju, ćutite i dalje. Ja neću . . . 

" Kažu da će smrt posetiti svakoga . . . 

Od okrutnoga tiranina, do najvelikodušnijega čoveka na svetu. A baš takav beše Ivica Marinović, velikodušan i ljubazan, mladi seljak i svi za njega kažu da nije zaslužio ništa drugo, nego samo najbolje u životu . Živeo je sa svojom ženom, u koju je bio zaljubljen već od detinjstva, u jednom malom selu u brdima. Bili su poprilično siromašni, ali su bili veoma srećni i nisu se nikad žalili. Jedina stvar koju su želeli je ta da ostanu zajedno zauvek. Jedne zime u selo je došla jedna teška bolest i njegova se žena razbolela. Svaki dan joj je bilo sve gore i gore. Nakon mesec dana borbe s bolesti, jednog jutra se nije probudila. Seljani su pokopali njegovu ženu na mesnom groblju. Ivica je znao da ne može ostati u selu jer je puno njihovih uspomena. Nedugo nakon smrti, u proleće ,Ivica spakova stvari i ode zauvek iz sela. Išao je preko planina i dolina, prolazio kroz krajeve koje nikad nije video, prolazio je kroz šume, gde je često čuo zastrašujuće zvukove koji su dolazili iza mračnih drveća. Na putovanju je jeo samo ono što je našao na putu, poput raznih životinja, šumskih plodova i slično. Nakon 3 meseca lutanja , Ivica se zaželeo ljudskog društva. Jednoga dana je došao do jednog brda sa kojeg je video jednu prekrasnu dolinu u kojoj je bio jedan grad u kojemu je video lepe nove kuće. Ivica je krenuo u grad i na ulazu je stajala ploča s natpisom:

'' Dobrodošli u Ličku Rečicu, svi su dobrodošli ''. Ivica je ušao u grad i u gradu je video ono što svaki grad ima: crkva, trgovina, restoran i mali hotel. Ali se začudio kad je video da u gradu nedostaje nešto veoma važno.  Lička Rečica nije imala groblje! Došao je do jednog meštanina i pitao ga: ''Oprostite gospodine, možete li mi reći gde je vaše groblje? '' Na to pitanje, čovek se počeo smejati i reče: ''U našem gradu nema groblja.'' Ivica se začudio kako u gradu nema groblja na šta mu je čovek odgovorio da ovom gradu ne treba groblje zato što ovde niko ne umire, svi su ljudi zdravi i srećni. Čovek mu je pokazao malu rečicu i rekao je da je puna minerala koji su lekoviti, zato što reka dolazi iz jedne pečine koja ja sveta. Još dodade, da u ovom gradu niko se ne razbolijeva i niko ne umire! Čovek je pogledao čoveka i rekao mu: ''Sigurno si gladan, dođi danas navečer u restoran na večeru, obećavam da će biti puno hrane za tebe. Ivica nikad nije čuo tako ludu priču i razmišljao je da ne prihvati ponudu, ali je bio preumoran od puta i pregladan da odbije. I na kraju ipak je prihvatio ponudu. Čovek je dao Ivici da se okupa i dao mu je neku svoju odeću da obuče, zato što je njegova bila pokidana od puta. Ivica je došao u restoran i bilo je baš kao što je rekao čovek, sto pun razne hrane: voća, povrća, hleba i mesa. Ivica se dobro najeo i rekao je da nikad nije jeo bolje meso od ovoga i pitao je od koje je to životinje, a niko mu nije hteo reći. Ivica je odlučio da mu Lička Rečica postane novi dom. Našao je posao kod jednog farmera. Svako veče nakon posla, Ivica je išao u restoran i tamo ga je svaki dan čekao pun sto hrane. Nakon nekog vremena, Ivica je počeo verovati da tu nitko ne umire. Svi su izgledali srećni i zdravi. Ivica je čak pomislio da je tokom putovanja umro i da je ovo sve raj. Ali jedne noći, Ivica se probudio iz dubokog sna i čuo je neki čudan zvuk. Zvuk je dolazio iz mračne šume koja je okruživala grad. U početku , on je samo čuo cvrčke i vukove, ali onda bi čuo nešto poput šaputanja. Mnogo glasova je dolazila iz mračne šume. Ivica to nije mogao shvatiti. Nakon nekog vremena bi zvukovi prestali i on bi ponovno zaspao.To se ponavljalo svakog dana: nakon posla odlazio je na večeru i onda je otišao kući spavati i opet je čuo zvukove. Nakon nekog vremena, više nije ni mogao prestati jesti tu ukusnu hranu.

Stravični, nerazumljivi glasovi koji su dopirali iz mračne šume, pojačavajući se kao da ga okružuju, tada su nestajali brzo kao što su i došli. Ivica je shvatio da mu nešto iz hrane daje te lude snove ali mu to nije puno smetalo zato što mu je ta hrana bila toliko neodoljiva da nije mogao prestati jesti. Jedne noći , kad se probudio čuo je glasove, ali sada iz kuće njegovog šefa. Pogledao je kroz prozor i kroz zavesu od šefove kuće je video tri senke. To mu je bilo veoma čudno, zbog toga što je šef bio budan tako kasno u noći, a još je imao i društvo.  Ivica je čuo kako oni govore: '' Taj momak postaje sve bolesniji svaki dan'', rekao je njegov šef. ''Ako čekamo još puno, on će bit prebolestan , neće se moći jesti.” “ Postao je dosta veliki za sada'', rekao je drugi. ''Jesi li ga video nedavno? Od njega možemo dobiti 3-4 dobra ručka.''

'' Samo gledajući ga kako radi, već počnem da gladnim'', rekao je treći. Ivičin šef je tada odgovorio: ' ' Dobro, ubiću ga sutra, ali mi vi morate pomoći ovaj put. Neću da opet moram ostati budan celu noć, kuvajući ga, kao prošli puta. '' Kada je to čuo, smučilo mu se i sada zna zašto u Ličkoj Rečici nema groblja!! On je jeo tela mrtvaca i što je najgore, on je sledeći!!! Znao je da nema izbora i da mora pobeći. Istrčao je iz kuće i otrčao je u šumu. Prolazio je u sred noći kroz mračnu šumu, nije ništa video, ali je samo trčao pravo da dođe do nekog ko mu može pomoći. Trčao je dokle je mogao! Nakon nekog vremena, srušio se, u ušima je čuo otkucaje svoga srca. Počeli su se čuti oni glasovi ponovno!! Glasovi su postajali sve glasniji i glasniji, i napokon je uspeo čuti šta ti glasovi govore:

'' Iskopaj nam grob! Iskopaj nam grob!"

To je bilo u trenutku kada je mesečeva svetlost prodrla kroz grane drveća i tako na mesečini je mogao videti prizor od kojeg mu se krv sledila! Šuma je bila puna ljudskih kostiju, lobanja, ruku, nogu i prstiju!! Možda su oni bili samo putnici poput Ivice! Šaputanje je postalo još glasnije:

'' Iskopaj nam grob! Iskopaj nam grob! ''

Kao što sam rekao, Ivica je bio dobar čovek i hteo je pomoći njihovim dušama. Ivica je bio prestravljen, umoran i bolestan, ali je znao što treba učiniti. Našao je veliki kamen i iskopao je jedan veliki grob. Nakon nekoliko sati kopanja, njegove ruke su bile izrezane i krvarile su. Stavio je kosti u grob i zatrpao ga je sa zemljom. Nakon što je pokrio sve kosti sa zemljom, glasovi su odjednom prestali i noć je postala ponovno tiha. Ivica je tada nastavio dalje trčati i nestao je u mraku šume. Nakon nekoliko dana, Ivica je stigao u jedan grad, gde je odmah potražio šerifa. Ispričao je celu priču jednom policajcu, koji mu naravno, nije odmah poverovao, ali je posumnjao da bi to mogla biti istina zato što su i pre neki ljudi odlazili u taj grad, a niko se nikad nije vratio. Policajac je pristao sa njim otići natrag u grad. Kada su došli u grad, ulice grada su bile prazne. Pokušavali su nekoga dozvati, ali se niko nije javio. Kada su otvorili vrata restorana, videli su zastrašujući prizor. Bila je jedna večera odjednom smrznuta u vremenu. Stolovi su bili puni pokvarene, smrdljive hrane. Na stolcima su sedeli mrtvi građani Ličke Rečice , na njihovim licima se moglo videti da su umrli u velikim bolovima, njihova koža je bila ljubičaste boje.

Tada se policajac okrenuo prema Ivici i rekao: ''Ti su se ljudi sigurno otrovali hranom.'', i uzeo je jedan deo mesa da ga ispita u laboratoriju. Došlo je još ljudi iz drugog grada koji su pomogli zakopati tela pokojnika da se ne bi širila bolest, stvorivši tako prvo groblje Ličke Rečice. Ivica je znao da se nisu otrovali hranom, nego da pokopavši kosti iz šume, njihove duše su se osvetile njihovim ubicama pre odlaska na posljednje počivalište. Ivica se odselio u drugi grad, koji je imao groblje, i Ivica je shvatio da od smrti ne možeš pobeći i da svako od nas jednom mora umreti. "

Nego, je li znao beše neko od vas ovu priču o Ličkoj Rečici? Ne? Vi koji ne znate, čitajte dalje, vi koji ste čuli za nju, ćutite i radi mira drugih duša, radi spokojnih snova onih koji o njoj ništa ne znaju, ćutite i dalje. Ja neću . . . 

Dušica M. Ognjanović