Ovo je čobanska priča. Priča dva seljaka, dijalog koji je nepotreban modernom čoveku. Šta moderan čovek, sa mobilnim, laptopom i ostalim gedžetima može naći u narednim redovima? Ništa. Zato neka ne čita dalje. Samo seljaci, čobani i svi oni što nemaju pojma neka čitaju dalje. Ostali sa mobilnim, laptopom i ostalim gedžetima neka zatvore oči i uši . . .
Sedela dva čobanina na jednom prekrasnom proplanku. Beše lep dan. Cvrkut ptica sa svih strana a potočić nedaleko od njih, svojim žuborom, učini okoliš još lepšim. Otvoriše svoje torbe, svaki uze po komad pogače, slanine i sira i obojica jedući, zagledaše se u daljinu.
Kad se fino okrepiše pogačom, slaninom i sirom, zališe pojedeno po kojim gutljajem studene vode iz čuturica a razgovor, ko zna koji po redu tog dana, poče ovako . . .
" Vidiš Sretene, gledam ovog mog Cuka vazdan. I mislim, Bože dragi, kolko puta se on junački uhvati sa vukom, sećaš se onomad, jedva živu glavu izvuče! Spasi mi stado, čitavo! Živ mi bio još sto godina da je moguće!"
" Sećam se Veljo, kako ne! A vidi . . . mislim nešto . . . kolko puta nam pas sačuva i živu glavu a mi ljudi, narod prokleti, sve velimo "pasji sine"!Ko god je rđav, mi sve "pasji sine"!
" Pravo zboriš! A vukovi nam vazda muku pravili! To pokolje stoku, Boga mi i čeljad! A mi kad je neko valjan, pametam, dika, mi da pohvalimo velimo "taj ti je ko vuk!"
" Eee, to ti ja velim! Poštuju ljudi svoje krvnike i neprijatelje a preziru dobre i verne. Ljudi su to . . . ljudi!"
Pogledaše jedan drugog, ponovo se zagledaše u daljinu i pastirskim dijalogom pametnima dadoše lekciju za ceo život . . .
Dušica M. Ognjanović
