Neko i Svako zovu ih Niko

 

Bila jednom  četvorica po imenu : Svako, Neko, Bilo Ko i Niko. Trebalo je obaviti jedan vrlo važan posao i Svako je pomislio da će ga Neko obaviti. Bilo Ko je to mogao učiniti a Niko nije hteo. Neko se zbog toga najlutio, jer je to bio posao za Svakoga. Svako je opet mislio da bi ga Bilo Ko mogao obaviti, no Niko nije shvatio da ga Neko ne želi obaviti. Na kraju je Svako krivio Nekoga jer Niko nije učinio ono što je mogao napraviti Bilo Ko . . .

I sve tako, ili slično ovome u krug. Kaže juće poznanica, onako usput: " Dođe mi da se ubijem! Svega mi je dosta!" Odmerim je : krupna, jedra, volu rep da iščupa, kod kuće joj, slava Bogu, svi dobro i zdravo. Pitah, čemu potreba da se izuzme iz knjige živih, kaže: " Ma dosta mi je svega ovoga! Te umrlih, te broja zaraženih! Dokle više! Ne mogu ni cipele da kupim na miru, prskam ruke, sva sam upala u neku paranoju!!" . . . Podržah u tom njenu želju da se ubije jer, slušajući njene klete razloge, bolje i da ne krade vrapcima kiseonik, nalazim da su korisniji i samo njihovo postojanje iole čini smislenijim.

Nego . . . 

Kuga je harala vekovima. Pomislih : ni struje ni vode, ni lekova ni sanitarnih čvorova. Sveće su imali samo bogati. Pa sabrah : nakon Bubonske kuge, gle, život se nastavio! Iz smrada,jada, muke i bukvalnog mraka : život! Samo tren je potreban da se shvate dve stvari : život se nastavio i svetlo je mnogo drečavije i jače od ma kakve tame.

U vreme bubonske kuge, kada su ljudska tela padala kao snoplje, neko je upražnjavao sex. Da, da . . . neko je i u tom mraku, jadu, jaucima, cviljenju od bolova i muka, u tom očaju i beznađu prcao. Pardon, vodio ljubav. Pa još jedan par, pa drugi, pa treći, pa četvrti i sve tako redom i šta : evo nas! Potomci tih nekih ludaka koji su, vidi čuda, u toj i tolikoj pandemiji svetskih i epohalnih razmera, bez preterivanja, imali volje da odreše čakšire i zavrnu suknju zarad malo ilil malo više lepih trenutaka.

Drage dame, Gospodo . . . priberite se. Nakon svake kiše dolazi Sunce. Vreme odvajanja dobrog od semena lošeg, u toku je i traje odavno. Da li ćete završiti u belom ili crnom hlebu, da li će vas Gospodar poželeti na svojoj trpezi kao najveći ukras među ostalim đakonijama, zavisi od vas. Šta će vam dati ukus, onu so ili svetlost svetu, birate sami. Svako ko želi da se ubije što ne može da sedi po vas celi dan poput gluve kučke po baštama i avlijama pijuckajući razređena pića presuta iz tuđih časa, neka se zamakne odmah. Divne, prolećne , predstojeće dane, možete provesti u parku na Suncu čitajući predivnu knjigu, gledajući prirodu oko sebe, slušati ptice i šum mladog lišća, posmatrati oblake, pijuckati omiljeni sokić i zahvaljivati sa smeškom Bogu dragom što ste živi.

Plaknute čaše na brzu brzinu, koce i kafe donete i zbrćkane ko preko kuvca, nisu moja šolja čaja. 

Kafu pijem u četiri zida, sa dragim ljudima, skuvana sa puno ljubavi iz čistog porcelana. I bukvalno. Cokćite, ogovarajte, varajte, mlatite, serite do mile volje. Dragi narode, tako se lako može biti miran, srećan i mio Bogu.

Dušica M. Ognjanović

Ne(obaveza)

 

Uvek se pozivate na to da imam obavezu prema velikom broju ljudi koji me prate ( i da je red ) da kažem svoje mišljenje povodom situacije u kojoj se našao svako od nas. Izbegavala sam do sada, ( primetili ste ) , međutim, primetila sam i ja , po broju poruka,  da vas toliko zanima moje mišljenje o svemu.

Ćutala sam do sada jer neću i ne umem da uvijam u sjajni papir i mašnice. Tu i tamo po koja pričica poput one o lisici i zekanu, ne bi li shvatili pre nego bude kasno, da ne stajem, pomislih na muku ali . . . . Sada ćemo malo " plastičnije!" Bog je do sada bio Onaj koga se seti narod dok psuje, traži nešto i mora da da kintu za Slavu. I to je to. Sada, u ovakvoj situaciji, Bog je počeo da se priziva više nego ikad pre. Slučajnost? Za sva stradanja u životu, pojedinačna i globalna, možemo zahvaliti đavolu koji je svakome do sada nudio sijaset pogodnosti u raznim „ uživancijama „ : svi se seru po svemu što je pošteno, dobro, čisto, abortus je postao metoda „ čišćenja života“ ( koristi se izraz, „očistila se“, kao da je žena bila usrana a ne blagoslovena novim životom ), brak je postao monotonija i “ smaračina ”, prijatelji se izdaju i zaboravljaju kao da ih nikada nije ni bilo . . .

Koliko vas je prošlo parkom, tek tako, zaboraveći da oslušne šum lišća, pomiriše ružu, pogleda zalazak Sunca, da okrene dlanove, zatvori oči i istrči na kišu hvaleći Boga za onaj predivan miris zemlje i vegetacije uz hvalu tom istom Bogu što je živ? Koliko nas je pročitalo Bibliju? Barem onu dečiju, u 365 priča i hvalilo Boga što ima vid i razum da spozna snagu reči Božije u knjizi nad knjigama?

Ko je tražio moje mišljenje, evo vam ga! Kao i u vreme bombardovanja! Samo kada stradamo, kada muka zakuca na svačija vrata istom jačinom, kada smrt počne da lista tefter, odjednom opet zavolimo jedni druge! Opet se setimo da pasulj, brašno i zejtin nisu blam! Sad nema straha od gojena, celijakije, niko ne priča o dijeti i hrono jelovniku . Pi! Jednostavno pi! Narod smo kojem je uzrečica da psuje Boga! Jednom godišnje pali kandilo kad krene pijanka i šenlučenje pod izgovorom proslave Svetca zaštitnika a ostalih 364 dana !? Svi će u grob, ko god je ispao iz majčine utrobe! Ko je vernik, smrti se ne boji! Razlog ovaj ili onaj, ne bitan je. Ko veruje u Boga, nema straha pred kojem nećemo stati! Na Golgoti pokazala se lekcija o stradanju a već u nedelju, o večnom životu! Dali smo sebi za pravo da u svom ludilu i bahatosti modernog doba,  zaboravimo da smo smrtni telom. Duša je zapostavljena, telu se posvećuje puna pažnja. Evo ga rezultat! Haos, strah, panika, očaj. Đavolji arsenal u punom sjaju! Otpali smo od vere, postal razvratni i bahati. Svega ovoga,  pa i goreg, bilo je i pre nas. U vreme dok su zemljom hodali oni kojima nismo ni do kolena, bilo je kuge, kolere, raznih pošasti kojima se ni imena ne zna. Bez vode, lekova, struje, ikakvih naznaka higijene. I pretekli su! U protivnom, ko nas ovo napravi iz generacije u generaciju? Ratovi, stradanja, muke raznih nijansi, potka su tkanja gena ovog naroda. Ovo nije raj. To smo zaboravili. Ovde smo po kazni a krivi što tokom zatvorske šetnje u izgnanstvu, nikada nismo kazali hvala za zvezde nad glavom i vazduh koji je mirom mirisao na Božije darove. Ko hoće i ima čime, neka razmisli. Ovo beše moje mišljenje koje ste iskali.

Dušica M. Ognjanović