Razvijači praškasti ili tečni. Znam kada sam počinjao, da je bilo čuveno upozorenje " ako razvijaš Kodak film kupi i razvijač i fiksir iste firme". Nije neophodno ali proizvođač garantuje učinkovitiji foto - finiš ako se prate navedena uputstva. Mešalica za hemijski rastvor je đavolje skupa ali bez nje bih bio kao slepac bez štapa. Izvinjavam se, tek sad shvatam da ovo ne interesuje nikoga. Zanesem se, priznajem, jer iskreno, svi mi koji naginjemo ka umetnosti, ove ili one vrste, imamo običaj da za par sekundi sa Jamajke prešaltamo na Bugarsku.
Malo "bagujem" od uzbuđenja pred Berlinsku izložbu obzirom da sam kao amater na listi jedini među profesionalcima. Doduše, imao sam nekih valjanih radova objavljenih u domaćim magazinima no, tek nedavno prihvatih da u ovo uđem malo ozbiljnije. Kolega, (tačnije bivši kolega), uputio me na par linkova i eto odgovora na pitanje koje mi niste ni postavili: kako se nađoh u svetu komora i crvenog svetla a nisam kurva nego umetnik. Doduše, ima među nama vezivih tačaka gde se svako od nas kurva sa svojim mušterijama i na svoj način mešajući umeće sa opravdanjem o strasti ka pukoj borbi za preživljavanjem. One se dakle nose sa klijentelom, umetnici sa stvarnošću. Pa dokle ko izdrži . . .
Teme nema, nešto uopšteno tipa: šetnja kroz vreme, vremeplov emocija, tako nekako. Patetično za moj ukus ali ne i nagrada: ukoliko osvojim neko od prva tri mesta, (čak i sa bronzom), mogao bih da renoviram ceo stančić, plus i da mi nešto pretekne ako se baš preterano ne uživim u poširi novčanik napunjen preko noći.
Dozvoljena je obrada već postojeće fotografije a meni je na um palo, (ako ne ispadne baš kićenje tuđim perjem), stara fotka koju sam video jednom prilikom u podrumu naše stare kuće koju je, uzgred rečeno, ćale prodao zbog nesreće koja se desila kada je on bio mlad, ja još ni u planu i tako dalje i bliže . . . da ne gulim, stara crno bela fotka sa nekom klinkom i kerom koji, ruku na srce, mene fascinira još i dan danas. Mišićav, opasan ker i evo gledam fotku, nije mi jasno kako mala sedi ovako lagano sa njim kao da je pudla! Pride, neko je ovo i dozvolio! Izgleda da nismo ludi mi od skoro, bilo je egzibicionista i animal fanatika i pre, ko će ga znati. Da pokažem malo uljudnosti, ipak, kako sam čuo, radi se o nekim daljim rođacima pa da prikočim . . . Još par dana fore da odradim ovo tematsko remek delo sa priznaću mnogo nade i malo šanse da promenim svoj stančić a kamo li išta u životu. . .
Bela veranda, kućica ko iz bajke, majka ili već neki ženski glas, (a mogu se zakleti da je majčin), zove na hladnu limunadu. Predivan letnji dan, (znam da je leto jer osećam slobodu, neku razdraganost,nema škole). Loptica, mala šarena, od nabijene gume i pas. Igram se.On juri po travi, oko kuće, penje se na verandu, ja za njim. Sreća! Čista sreća! Gledam u nebo zatvaram oči i brzo ih otvaram gedajući ga kako juri za loptom. Poklon. Za moj rođendan. Ništa posebno a meni kako škrinja lukavog gusara. Ja i moj pas! Bože kakao je lepo . . . "Ej, sedi! Daj loptu! Stani! Stani! Daj! Pusti!! Pusti!! Ej šta ti je!! Majkoo!"
U baruštini sopstvenog znoja budim se sa istim snom već drugi put za pet dana. Znate, kada ste opterećeni bilo čime, obavezu smatrate za bauka kome ne možete ništa pa vas ista u vidu neke živuljke ili zlog komšije, progoni u vidu noćne more. Biće da je ker iz mojih snova moja berlinska ni započeta avantura.
Da se ja lepo vratim na posao . . . U komori dovodim do savršenstva ne savršeno. Zadovoljan sam čoveče! Ovo i ne izgleda tako loše! Sa par savremenih efekata i caka, ovaj davno utisnuti trenutak nečijeg spokoja, neka bude ulaznica za moju bolju budućnost i opremljeniji stančić. Aliluja! Gle, gle ti njega . . . da li je realno!? Tu li si, šugo stara! Ker sa stare fotke je niko drugi do njegovo veličanstvo iz mojih snova! E jesam debil, a i te kako znam da se sprdam drugima kako su kukavice dok u poverenju prepričaju svoje strahove pretočene u snove sve kao produkt duboke podsvesti dok se ja vrlo svesno, nekad u sebi, češće na glas, sprdam sa sagovornikom željnim pažnje i oprosta koji ja ne mogu da im dam.
Još koji dan i biću bar par stepenika više u svojim očima, svakako ako osvojim nagradu, i u tuđim. Jebi ga, tako je danas. Ili je tako bilo oduvek samo se sada još više vidi. Ko će ga znati. Vuuaala, opaa, gotovo definitvno! Ovo ispade bolje nego što sam mislio! Da sačekam određeni proces a do tada da se posvetim sebi, mom dragom meni još ovo malo slobodnog vremena do pakovanja torbe za put. Iskreno, malo zarumenim na pomisao da ću na terminalu verovatno među koferašima biti jedini torbar ali ruku na srce, u kofer svakako ne bih imao da stavim Bog zna šta (svakako ne ono od čega me ne bi bilo blam od ostalih kojima sigurno nisam ni na spisku onih koje zovu poznanik a kamo li prijatelj). S toga, torba o rame i biće ok. Nadam se . . .
Jedem štrudlu od jabuka i gledam stari kredenac. Na nekim mestima bela farba je oguljena, svakog časa može da otpadne, no ništa od ovoga ne kvari mu lepotu. Stari komad nameštaja za koji znam da je tu kroz generacije pa do nekle i razumem zašto ga majka toliko voli. Istrčavam žurno i oblizujem slatke usne od poslednjeg zalogaja iste takve pite čije sam parče smazao u brzini kakve se ne sećam dok nisam imao svog mezimca. "Ej opa, tu sam! Opet smo zajedno!" Smejem se i ne smeta mi što sam u trku pao i okliznuo se na suvo lišće. Jesen ispred kuće i gomila suvog lišća u koje se bacam grleći mog ljubimca! Koliko ga volim Bože! "Ej, pusti! Pusti! Sedi! Šta ti je! Pusti!! Majkoo!!"
Da li je moguće više jebo te!? Iste budalaštine po ko zna koji put u tri lepe . . . Iskreno, sreća što putujem da se i ova epizoda završi pa da na miru odmorim, u novom enterijeru sa malo više šuškica u novčaniku, nadam se . . .
Na aerodromu ako mi verujete, al do u detalj, sve onako kako sam i nagađao: gomila isfensiranih i nadobudnih likova koji u svojim markiranim torbama marke Kodak nose svoje radove koji će me ukopati i postaviti na amatersko mesto ili biti ispod nivoa mog rada koji će me dići na pijedestal o kome mogu samo da sanjam. E da . . . i svi su sa koferima, osim mene, razume se . . .
Za pola sata počinje pukovnik ili pokojnik. Ovo drugo sam 364 dana u godini, jebi ga, ako pitate pravdu i neko moje izmaštano sazvežđe, vreme je za jednu epoletu.
" Ryker Almer!" Aplauz se prolama salom koju sam do sada viđao samo na filmu. Prvo mesto, razume se. "Brick Berger"! Ovacije! Vidim svi u delirijumu. Kao da je Pikaso vraćen iz sveta senki samo na ovo veče. Odlazim ja odavde. U tri lepe i ja i Berlin da vam pravo kažem. U ostalom, ne znam ni šta sam očekivao ali za toplu kiflu sa kobasicom i kiselim kupusom, nikad nije kasno. " Andrej Rajic!" Muk pa aplauz. Ja!!? " Andrej Raic!" ( doduše Rajić ali teško da . . .) "Raic!!? Ist es hier!?" Tu sam jebo te! Opet aplauz. Jedini stranac koji je ovde dobio nagradu! Muku mučim da zakopčam sako (ćale, hvala na pozajmnici), ne bi li došao do moje bronze za stančić, lova da ne poveruješ, jebo te, dobio sam nagradu u Berlinu! ! !
" E de si!?" " Obraduj me ili prekidam!" " Dobio sam bronzu burazeru, bronzu!"" " Ha ha! A zaku ni se! Bravo majstore, bravo! Ajd sad daj sebi voljno pa se vidimo sutra uveče da častiš!" "E . . . hvala ti što si me uvalio u ovo." "Nagovorio buraz, na go vo rio! Haha ha, ajde vidimo se!"
E , sad fino da se nagradim tom čuvenom kobajom sa kiselim kupousom! Niz ulicu bi trebalo biti čudo od kioska za koje su mi rekli . . . da vidim, tačno, piše "Volvo" pa levo, da vidim ih. . . Oho, evo govornice! Od kada nisam bio u govornici čoveče! Uživeo sam se u ovaj vintage period pa . . . nije mi za zameriti. "E , alo ćale bronza! Alo!? Bronza ćale, treća nagrada za ono sa starom fotkom!! Sutra uveče sam tamo pa da se zalije!" " E jesi blesav! Kojom fotkom?" "Ona ćale sa klinkom onom i ker beli, crno bela sećaš se?" Muk sa druge strane. "Ćale jel me ćuješ?" " Čujem, čujem nego . . . " " Šta nego? Alo , e jel sve ok?" "Ma jeste mali nego nisi trebao to, tu, šta znam jebem li ga. I ti baš. . . a mogao si birati od sto slika nađeš tu baš, ista majka, tvrdoglav si u tri lepe mali . . . " " Što, šta je sporno?" " A jebi ga sad . . . šta je tu je. Eto tebi je donela sreću. " Ćale, ne kapiram! Aj pričaj da me ne prekine ok?" " Kad dođeš nije to sad . . . nisi ni onda slušao. Šta sad? Eto nagrada, sve je prošlo dobro i mani sad. " " Pričaj ćale . . ." " A mala je bila sestra. Otac kupio psa jer nije htela da prestane da plače pa šta će navrat na nos , uzeli od nekog tipa što je živeo blizu njih. Mala ga volela da to nije bilo normalno: spavala, jela sa njim, tepala "bata moj". Ćuti, ne pitaj , ajde mani se ovoga! " " Šta je bilo dalje? Vezi ćale!" " Malu rastrgo taj ker ispred verande, blizu ulaza u kuću. Upuco ga otac pa posle i sebe a pričali posle meštani kako im je taj iz komšiluka uvalio kera koji se borio sa drugim psima za lovu, šta znam. Ovaj hteo da ga se reši i eto nesreće. Ćuti kažu da ker nikome nije doneo sreću. Nešto se pričalo još dok je bio štene. Ajde uživaj sad tamo, izađi bre, zali tu lovu i mani sad ovo ! Vidiš da je nekome ipak doneo sreću! Aj da ne trošiš,vidimo se!"
" Volvo" pa levo. . . e da, evo ih. Al ima priloga brate rođeni, trenutno mi je ovo draže od nagrade! Uzeću jednu za poneti i ovu drugu sad, stavićete mi . . . " Gospodine pazite! Dečko, pazi!!!"
"Kako javlja nemačka informativna agencija, Andrej Rajić, podlegao je povredama nakon teškon incidenta na uglu dveju ulica pokušavajući da sačuva život braneći se od pomahnitalog psa koji do sada, po rečima vlasnika, nije imao ovakvih ili sličnih incidenata. Rajić je igrom sudbine, nekoliko časova pre pogibije, postao vlasnik pozamašne sume osvojene na konkursu " Šetnja kroz vreme", na Berlinskom festivalu fotografije. Vlasnik psa je u stanju teškog šoka a telo nesrećnog Rajića biće nakon istrage, naknadno preneto u njegovu zemlju. Studio?"
Znate, on je poput svakog lica koje možete ugledati na ulici. Običan. Nikako nametljiv. Od njegovog osmeha, padaju ptice sa telefonskih žica, verujte. Trava kojom hodate, vene i postaje korov tamo gde on pljune. Može prizvati vukove i živeti sa vranama. Može uvek biti napolju, uvek, jer je došao izvan vremena. On je krlj ničega. I može vam uzeti neprimetno sve . . . Čak i nagradu . . .
Dušica M. Ognjanović
