Wannabe bre!

 

Korona je, (neko prizna neko ne), lekcija na globalnom nivou. Dopunski, preko potreban čas koji je održao najveći profesor svih vremena: Gospod!Nema benefita! Suština se ogolila poput zrele banane: svi smo smrtni!Uz to, i podjednako glupi da poverujemo kako ima privilegovanih. "Bližih" Bogu i onih koji to nisu, bogatijih i onih koji to nisu, uspešnih i oni koji to nisu. Svako se prepoznao u osećaju samoće otužne predstave kada se pogase svetla i publika ode. Tražite da se osvrnem na nekoliko tema, što ću i učiniti, no, svaki moj "pogled preko ramena", uveliko znate šta donosi . . .

Stičem utisak da mali broj duša shvata poentu. . . Promislom Božijim, širom sveta žive neke duše koje mogu nazvati svojim dobrim poznanicima. Prijatelj je velika , važna reč koju ne potežem tako lako, smatrajući da za epitet prijatelja treba mnogo čuvenih džakova soli i još po nečeg usput, s toga, obazrivo sa titulama. Dakle, tamo negde, u čuvenom "preko", na raznim stranama, razmenjujemo naše životne stavove, emocije i svašta nešto. I primetih kod svih isto: maloverje! Predstaviti sebe kao vernika a biti u strahu od bilo čega ili koga, kontradiktorno je samo po sebi. Ne možete tvrditi da volite Boga a raditi i misliti suprotno onome što Bog od vas traži. Poverenje!

Vidite, čak i oni koji Ga do sada nisu pominjali , (a kamo li živeli onako kako nas On uči), počeše pominjati Boga! Svako se moli jednom molitvom : Sačuvaj Bože od ovoga! Nakon "molitve", sledi : "Čim ovo prođe, jedva čekam da napravim haos, sve ću da nadoknadim!" Želja da se jednostavno nastavi po starom. Zvuči poznato i logično je zašto je Korona došla na ovaj svet . . .

Davno, u neka daleka vremena, behu muškarci zauzeti lovom. Saznaše vojnici neprijateljske vojske za to, pa brže bolje, iskoristiše priliku : banuše dok žene ne behu pod muškom zaštitom i silovaše sve njih osim jedne koja je uspela savladiti napadača i ubiti ga. Kad izgura mrtvo telo iz svoje kolibe, oko sebe ugleda samo jad : raščupane, uplakane žene, naricaše nad svojom sudbinom. No, i u tom svom paklu, primetiše sve do jedne ovo : samo jedna medju njima, ubi napadača i odbrani i sebe i svoj dom! Upita istog trena, zašto je žene gledaju tako čudno kada su, da su htele, mogle i same pokušati da se odupru, i to sve do jedne i uz malo sreće i mnogo hrabrosti, sačuvaju svoju čast! Poče šaputanje među ženama i pade odluka : moraju je ubiti! Kad dođu muževi, zateknu telo napadača, ostale žene vide krvave a samo jednu bez posledica, pitaće zašto i ostale nisu pokušale odbraniti svoju čast!? Navališe u isti tren i ubiše je! Ubile su čast da bi živela sramota. . . Ovako je i danas. Kurve glume poštene mame, deca bludnica nameću parametre, gladna i glupa raja misli da je kraj top početak. Evo recimo drvo. Kraj puta, u šumi na livadi. Drvo stoji uspravno i ponosno, uživa na svežem vazduhu, ne propušta ni jedno svitanje ni jedan zalazak, čuva svoje korene, pije puno vode, zadovoljno je svojim izgledom, uživa u pogledu i što je najvažnije : zna da posle zime, kiša i snegova , uvek dolazi Sunce! Postojanje jednog drveta, ima više smisla i ni malo sramote u odnosu na one koji dovode svoje živote na ivicu besmisla. Konstantna trka za materijalnim, mora voditi ka cilju duhovne propasti. Ko i šta ima, koliko, kada, gde, da li je to uslikano ili nije. Ako nije zašto nije jer ako nije viđeno, nije ni bilo! Značili li to, da istorijske ličnosti ne postoje, obzirom da nemamo njihove fotkice i nismo ih videli. Aleksandar Makedonski, Cezar, Ramzes, Napoleon . .  .gde su fotkice? Dakle, ne-po-sto-je!

Sigurno svako od vas poznaje sortu "onih nekih", koji žive preko. Koji će uvek misliti kako ste svom svojom snagom i energijom, ljubomorni na njih. Ni jednog trena , na žalost, svesni činjenice , da voljene, bliske ljude , niste hteli ostaviti ni po koju cenu, bukvalno, jer nema novca koji može platiti ili umiriti savest koja, neminovno, dolazi po svoje. Pre pojave Korone, svako od njih, pomisli da je uhvatio cara za rogove. Vi ostali - oni otišli. Oni imaju više, vi manje. Vi ste u maloj avliji, oni u velikom dvorištu. Vođeni time, i ono malo časti, poče da im se osipa. Sada . . . plašim se da im je konačno jasno šta je Gospod hteo da kaže. Ili će im tek doći iz dupetine u glavurdu. Gde god pošli, "ono nešto" vaše, ne ide iz vas. Jezik, dokumenta, mogu biti stečeni, genetika ostaje i ne menja se. Juče, čujem ovo: " I godinama živimo ovde ali osetim, veruj mi, osetim, ma koliko mi mislili da smo se uklopili, ne gotive nas Duco!" Pitam kako zna i da ne umišlja, nasmejem se, pokušam da spustim lopticu i čujem ono što odavno znam : "Čula sam dok su mislili da nisam tu." Šta da kažem, koje su reči utehe kada ih nema? Primer: život u Italiji, dugi, dugi niz godina, steći dokumenta, naučiti jezik, nikada i nikako , ne mogu vas učiniti "un cittadino Italiano". Mai! Što pre to shvatite, to bolje. Svako zavaravanje , (vas i vaših potomaka), svodi se na prolongiranje suočavanja sa istinom ili šamar realnosti. Kome ostane obraz, mora biti spreman na to. Tu su nam kamere, aplikacije, telefoni (često pametniji od većine). Pečalbari tu, među kamerama i pozivima, nalaze sponu u vidu "obloga" za savest koja  peče više od epizode iz detinjstva sa oguljenim kolenom na asfaltu. Obično oni koji ostanu u rodnoj grudi, teše i slušaju ove što su se "emancipovali" u modernije, imućnije i pametnije. I ti i navodno takvi, kmeče nama. Mi u luci, sa uporebljivom dušom i negde i nekako, Boga radi, uvek voljni da odslušamo. Čemu muke i potreba za savetima, kada je tamo negde valjda i više nego ok? Kontradiktorno zar ne? 

Uvek čuveno pitanje: zbog čega ne odvojim nekoliko sati za društvene mreže? SATI !!? Ovo moram da vam prenesem: pitaše nekog momka da li koristi društvene mreže ( odmah ističem da se radi o asistentu na PMF, dakle, daleko od budale). Elem, pitaše ga ima li ga na društvenim mrežama i da li "uživa u blagodatima" istih a on odgovori :" Nemam naloge na Fejsu i Instagramu ali sam pokušavao naći prijatelje po principu pomenutih aplikacija. Šetao sam danima ulicom i potpuno nepoznate ljude pitao da ćaskamo, pričao sam im čime se bavim, šta sam jeo tog dana, kako se osećam, šta sam uradio prethodne noći , šta mi je u planu. Pokazivao sam im moje fotke : sa odmora, moju lepšu polovinu, naše kuče, ručak koji smo jeli, naše knjige. Onda sam prisluškivao šta ljudi pričaju na ulici, banem, kažem sviđa mi se vaš razgovor i dao sam, (i ako ga niko nije tražio), svoje mišljenje o tome. I stvarno funkcioniše!! Već imam nekoliko pratilaca: dva policajca, socijalni radnik i psihijatar."

Ovo je, šalu na stranu, realna slika društvenih mreža. Koliko manijaka, fekalnog otpada, nesrećne rodbine, ljubomrnih duša i njima sličnih, čuči iza sijaset presmešnih profila, to znaju svi čije ganglije nisu u izumiranju. Koristite svaki dan onako kako treba, kako je to nekad i davno, bilo običaj . . . male stvari čine život, glavna je mantra. Stari, dobri Momo, Bog da mu dušu prosti, u ove redove, saže suštinu:

" Od kako znam za sebe, oduvek sam živeo u najgorim vremenima. Nikada u najboljim. Takva mi je, valjda, sudbina. I uvek su to bila teška, najteža, poslednja i ovako se više ne može vremena. I uvek je sve bilo skupo. Nikad ništa jeftino. I uvek nečeg nije bilo. Nekada nečega, nekada ničega. Onda su nastupila još gora vremena pa su nam ona najteža posle deset godina, postala dobra stara vremena. "

Obuhvatih, tu i tamo, vešto po nešto ali . . . 

Neke duše će, bez obzira na sve, ostati iste: bez nauka, bez morala, bez časti. Svaki udarac koji dožive, neče biti lekcija več odskoćna daska za završni udarac sujete na putu pravo ka adu. Pazite, ma koliko poznavali osobe u vašem bližem i daljem okruženju, jedna i jedina istina uvek i samo biće : Gospod!

Živite svoje živote, ma kakvi bili, bez i jedne namere da bilo čime ugrozite tuđi. Gledajte svoja posla i ne nalazite razloge da se smejete drugima ili ih ogovarate. Toliko divnih, neispričanih tema leži, ćuti i čeka vas da budu sazdane i kazane sa vama dragim bićima. Pre svega, probajte ovo : u samoći, ima li ičeg slađeg, razgovarajte sa Bogom.

Svako zlo, traži autora, na mostu ili na ćupriji, ne zaboravite. Nisu deca jedini garant spasa vaše duše. " Činim šta hoću, šta me briga! Da neće možda da mi se vrati na decu?" - reče jedna stara devojka čije reči neću zaboraviti nikada a njen život neverovatno podseća na čuvenu rečenicu :" živeti dalje , ne mora uvek biti nagrada."

Neka kompjutera, neka telefona. Manite se ćorava posla i ne davite se u lažima dok kolektivni sat, sve brže otkucava. Smeha, vedrine, molitve, ljubavi, istine, dobrote. Ima toliko toga što nas čini vrednih postojanja pred licem Božijim. Za one uporno uzaludne: Bog je svemoguć! 

Vi poput mene i nama sličnih: sa osmehom nastavite da inspirišete sve one koji misle da niste videli, da ste ćutali i niste govorili. Svako ćutanje, glasnije od hiljade reči, čulo je nebo.

Za kraj ovih malih retrospektiva i utisaka na ovozemaljske sprdnje, onako kako ste hteli, savet jedan a zlata vredan:

dušmane najviše iznervira da nastaviti po starom. Činite ono što hoćete. Sve ono što bi i oni . . . da su voleli Boga i smeli . . .

Dušica M. Ognjanović