Žuti

Stara legenda kaže da jednom godišnje, u noći između 1. i 2. avgusta reka Neretva svojim čudnim šumom, neki se zaklinju da je to rika, doziva svoje žrtve. Iz dubokih virova i brzaca tada, navodno, dopire rika čudesnih podvodnih bića, koja se okupljaju i odabiru svoju žrtvu.

Stanovnici njenih obala znali su da se svakog 2.avgusta, posebno u vreme podnevne molitve, ne smeju kupati i tražiti osveženje u njenim dubinama. Roditelji su brižno  pazili da im deca toga dana ne idu na Neretvu na kupanje. Rika u toploj i mirnoj letnjoj noći dopirala je, glasi priča, do ušiju samo onih koji su reku voleli i poštovali njena pravila. Priča o čudnom strancu stiže iz davnih vremena, kada je Mostar bio sasvim mali grad.

Jednog takvog 2.avgusta u grad je došao naočit mladić, žute kose i obrva. Nije se znalo od kuda je došao, ni kako se zove, a ni on o tome nije govorio. Hodao je Mostarom, obilazio prodavnice, razgovarao je s ljudima. Plenio ih je svojom uglađenošću, dobrotom i obrazovanjem. Stanovnici Mostara nisu primetili kada se, umoran i pregrejan od nesnošljive avgustovske vrućine (ćelopek), ne znajući za legendu, spustio na obalu reke, pažljivo odložio svoju odeću i skočio u blagotvornu svežinu i plavetnilo reke. Više se nije pojavio.

Danima posle, vešti plivači s Neretve tražili su njegovo telo u virovima, po pećinama uzduž i popreko modre reke. Uzaludno. Stranac je nestao kao što je i došao. Jedini trag njegovog boravka bila je odeća, pažljivo složena na steni. Nisu ih dirali. Zazirali su od njih, osećajući neku čudnu tajnovitost, kao da su u to upleteni prsti neke nerazumljive više sile. Nekoliko dana prepričavalo se po kafanama, po kućama, na ulicama kako se Žuti, tako su ga nazivali po boji njegove kose i obrva, utopio i kako je to neka čudna rabota.

Neki su se čak zaklinjali da svake noći oko njegove odeće neka čudna bića igraju kolo, vesele se, a već s prvim znacima zore nestaju u reci. Oni učeniji su na to samo odmahivali glavama, ali se niko nije usuđivao da to protumači. I dosadilo narodu prepričavanje, a i svakog čuda za tri dana dosta, pa se već zaboravio taj događaj. A onda, iznenada, jednog jesenjeg dana, Žuti se pojavio na ulicama grada. Ljudi su se u strahu sklanjali pred njim.

On je samo tumarao bez određenog cilja i ništa nije govorio. Najodvažniji mu priđoše, pitajući ga šta mu se to dogodilo, ali ne dobiše nikakav odgovor. Stranac je samo ćutao i kao da ih nije ni video, zurio u prazno. Bejaše obučen u istu onu odeću, koja ga je čekala na obali reke. Danju je tumarao ulicama grada, a noću se skrivao po špiljama uz reku. I tako prođe nekoliko godina, a onda se jednog dana zaputi negde prema severu uz reku i niko ga više nikada nije video.

Ostao je samo prisutan u pričama na selima i to u onim kasnim satima, kada i počinju da se prepričavaju one najzagonetnije stvari. Jedan od mudrijih i viđenijih građana jednom dade objašnjenje čitavog događaja. Žutog su, prema toj priči, podvodna bića, vilenjaci, povukli u svoje dubine i tamo ih je služio kao rob sve dok se jedna o vila nije zaljubila u naočitog došljaka.

Doznavši od nejga da je bio stranac u gradu i da nije znao za pravila reke, jer bi ih inače poštovao, sažali se nad njegovom sudbinom. A iako ga je volela, znala je da ne pripada njenom svetu. Zato zamoli svoga oca da ga vrati među ljude, gde i pripada. Ovaj na to pristade, ali pod uslovom da mladić ostane nem kako ne bi odao tajnu reke i njenog vilinskog sveta. Kažu da je iz toga doba nastala i izreka:" Nadrljao je ko Žuti".

Majčino mleko

 Nisam hteo da ostanem sam. Bez igde ikoga za igru. Bez sestre, brata, više njih ili barem jedno od ičega i ikoga. Gumene korice sa Tom i Džerijem. Tu sam zapisivao sve. Tu sam mogao da pišem koliko i šta sam hteo. Iskren da budem, ne bih imao tu slobodu da nisam našao dobro mesto za skrivanje dnevnika sa dva crtana junaka sa koricama koje pamtim i dan danas. . . 

Sećam se da je to leto bilo jedno od najslađih koje pamtim, i to doslovno: preko puta naše zgrade, otvorila se poslastičarnica "Kod Boke" a odmah do nje, bila je piljarnica starog Boška. Otac je tada dobio neku povišicu, čuo sam od mame kad je pitala: " Je li to trajno?" na šta je tata sav važan klimao glavom i dobio od mame poljubac od kakvog sam morao da žmurim kad ga vidim na filmu.

Skoro svaki dan je neko od nas drugara dobijao za po neki slatkiš . Sećam se da smo Jole i ja najviše voleli kabezu a Sale i Grga bozu. Kad je na izlog poslastičarnice čika Boka jedne srede stavio da stiže uskoro i Klaker, sreći nije bilo kraja! Još se niz ulicu na kiosku pojavilo novo kolo stripova sa Kapetan Klarkom, tako da sam bio siguran da je leto o kojem vam pišem jedno jedino i neponovljivo makar ja živeo sto godina! Predveče smo se pravili važni i javljali se svima od reda sa "prijatno veče komšija", počev od poslastičara Boke do piljara Boška, i sve niz ulicu do teta Danke na kiosku. Pravili smo se važni, bili puni soka i slatikša, srećni, bezbrižni i starmali za sve pare i kusur.

Te večeri smo sedeli za stolom i smejali se kao ludi :tata je bio raspoložen samo tako a mama , sećam se kao da je bilo pre koji minut, tako zvonko se smejala da sam pomislio da tako zvuče anđeli kad se raduju.

Šala za šalom, mama me ljubi u kosu, tata njoj ruke i na kraju večere, zasladili smo noć divnim sutlijašem sa slatkim od jagoda. Noć je bila topla, nebo puno svetlucavih zvezdica a ja laktova naslonjenih na prozorsko okno, pomislih kako je život lep. A onda, odjednom, krenuh ka svom dnevniku. Sagnuh se i ispod kreveta uzeh stari koferčić. Odvojih i malo cimnuh tkaninu od podstave, ugledah Toma i Džerija i krenuh da pišem. . .

Imao sam divne roditelje, bio sam dobar đak, imao sam dobre drugare, sve sam imao. Ili nisam? Da se ne lažemo, godine su prolazile a ja sam i dalje bio sam. Znate na šta mislim. Gledam oko sebe soba lepa, ne kažem, nije nešto prevelika ali mogao bi tu da stane još jedan krevet. Za brata ili sestru. Neko kome bih mogao da pokažem kako se pika loptom, neke moje omiljene igračke, neko kome ću moći da kažem kako je šampita slađa od krempite i kako Grga prdne kad se smeje. Voleo bih da to kažem nekome ko neće morati da ode tamo negde svojoj kući kada padne mrak već nekom ko će moći da ostane kod nas sad i zauvek jer je moj. . . 

Sve sam to, i više od toga, ispisao u mom dnevniku, ponovo ga sakrio u staro koferče i otišao tiho do kuhinje za gutljaj hladnog mleka. I tada sam iz sobe mojih roditelja čuo: 

" Misliš da mu kažemo ili još ne?"

" Kazaćemo Ana jer ako iko hoće batu ili sekicu to je on!"

Mama je trudna!! Čekaj, jel mi se pričinjava od silne želje ili sam ja upravo čuo da sam od ove noći, od ovog šapata mojih roditelja, ja, i zvanično postao najsrećniji dečak na svetu!?

Polako sam se iz kuhinje došunjao do svoje sobe i čekao da svane, rešen da se pravim lud u iščekivanju najlepših vesti koje sam sanjao sve ove godine.

Bilo je sve onako kako se poželeti može: ja sam se pravio lud a mama i tata su kazali šta su imali ljubeći me i grleći dok sam ja plakao od sreće oslobođen straha da ću zauvek ostati sam.

Vreme je prolazilo i stomak moje mame je jasno pokazivao da je moj budući najdraži stvor još malo pa u mojim rukama. . .

Od tate sam dobio novi bicikl a mama mi je kupila i nove klizaljke. Za Novu Godinu sam dobio takve poklone da sam bio glavni među drugarima. Bebina soba polako je počela da se oprema. Još malo i biću ponosni brat! Zamolio sam roditelje da mi ne kažu pol bebe jer sam imao ritual da svake noći zamišljam čas sesku, čas brata. Šta i ko god bude, ja sam presrećan! Soba je bila svetlo zelene boje sa pletenom stolicom za ljuljanje i odelcima bele boje. Baš su dali sve od sebe da sačuvaju iznenađenje za sam kraj i ispune svaku moju želju pa i tu.

Tog nestvarno hladnog februarskog jutra, navukao sam dva para rukavica, uvio se u šal i rešio da iznenadim mamu. Otišao sam prvo kod starog piljara Boška po mleko a onda kod teta Danke po mamine omiljene novine. Svratio sam i do Bokine poslastičarnice i tražio najlepši i najveći kolač koji je bio u vitrini.

Bio sam mamina igračka celo popodne. Bila je ganuta i srećna kao nikad pre! Pojela je kolač koji sam doneo i zalila ga mlekom šaleći se kako je ostalo još samo i novine da smaže.

Negde predveče, mami je pozlilo. Povraćala je i ječala. Tata je odmah pozvao komšije da ostanu samnom jer odmah moraju put bolnice. Sećam se kako je otac pokušavao da ugreje majku šalom dok je gorela u groznici i ječala od bolova. Na vratima je počela da plače. Jako. Jecala je i pogledala me. . .

Kažu da je beba bio dečak. Moj brat. Tačnije, to je trebao da bude. Majka je u mukama rađala mrtvu bebu. Popila je mleko koje je bilo pokvareno. Mleko kome je prošao rok trajanja. Odavno. To nije osetila jer je bila malko prehlađena, jela sladak kolač koji sam joj doneo i . . . nije osetila. Nije znala. Ali ja jesam . . .

Datum na tetrapaku bio je jasno odštampan i još jasnije pokazivao da sam trebao da ga prijavim prodavcu koji je morao da ga skloni sa police. Iskreno . . . kad malo bolje razmislim, ja nisam ni bio usamljen. Dobijao sam pregršt igračaka, stripova, raznih čuda koje bih morao posle sa nekim i da delim. To sam nekako, iznenada shvatio kada sam ugledao mleko, datum i taj tetrapak . . . ili sam to osetio još one noći kada sam načuo da je mama trudna . . . 

U dnevniku sa Tom i Džerijem piše :" Jole, Sale i Grga više neće da se druže samnom. U školu više ne idem jer kažu da moram kod lekara. U neki dom. Majka se juče konačno vratila iz bolnice. Ljulja se u drvenoj stolici grleći malo odelce. Sa tatom po nekad, tiho i jedva progovori ali govori. Samnom ni slovo. Samo me gleda i ćuti. Stanem ispred nje, pokušam da je zagrlim, ona zaječi, ustukne. Prekrsti se kada uđem u sobu i grčevito steže odlece. Odelece mog brata. Brata koga sam toliko želeo. Brat kome sam odredio sudbinu jednim tetrapakom i pogrešnim datumom. 

Dušica M. Ognjanović

Maturanti . . . ljubi ih majka

 " Ljubi ga/je majka!" "Srećica moja!" "Tatino sunce!" Ne, nisam bila na snimanju nastavka Žikine dinastije. Mature su bile aktuelne ovih dana a društvene mreže pretrpane fotkicama sa ulica, livada i hotelčića na kojima golobradi, bubuljičavi, pištavi tinejdžeri, poziraju na fotkama koje će za koju godinu, rado spaliti ili gurnuti pod tepih. Tu su, naravno, i starmali devojčurci na štiklama, po koja u patikama glumeći cool sportsku varijantu, no, svaka od reda, ma za koji se varijantu odlučila, neodoljivo podseća na bugarske pevačice iz ranih osamdesetih. Za to su im, verovatno, tačnije i da se ne lažemo, sigurno, krive mame. Mame kamenjarke koje od svoje dece prave intelektualce u pokušaju i same nesvesne svojih gena, koji će proraditi kad - tad. Elem, nisu mi mame rekonvalescentkinje sada tema, već ono što saznah od omladine i iskreno - ne bi mi pravo.

Na pitanje upućeno maturantima, čime će se baviti, ili čime bi barem želeli da se bave nakon daljeg školovanja, većina se opredelila za poslove vezane za računare i marketing. Pitam, da li je moguće da niko od njih nema drugih interesovanja a oni kao iz topa odgovaraju : "To je " in " sad!! Nama je top!"

Nastavljam uporno dalje: " Klinci, al bez zezanja sad, čime bi ste se bavili kada za to dođe vreme?"

Prvo tajac a onda je krenula tutnjava lavine emocija i energije svojstvene goluždravcima!

" Ja bih voleo da budem pilot!" E, a ja da mogu da sastavim i rastavim svaki auto, znači zatvorenih očiju!" " Ja da budem kuvar, klopa to mi je top!" " Ja sam mislila da upišem medicinu!" Ređala su se tako zanimanja jedno za drugim, deca su postala ponovo nasmejana i vedra a meni se smrklo. Sad ponovo pitanje, svima po na osob: šta ste onda deco, za Boga miloga i pre svega, zašto upisivali!?

Jedan od odgovora, koji ću pokušati da prenesem u celini, bio je toliko sličan ostalima, da sam ostala zatečena sa pitanjem i bez odgovora, kuda ovo vodi . . . 

" Ja sam hteo da budem kuvar. Šta znam, od malih nogu sam voleo sa kevom nešto da se motam po kuhinji. Znam da spremim dosta klopice, tipa pizza, nekih soseva dosta znam. Šta znam, umem palačinke i pravio sam neku plazma tortu kad je šveci bio rođendan, cool je ispalo. Volim to. Al moji kažu, fazon blam, dečko kuva i to . . . pa sam pristao na ovo što me ćale forsirao i to je to, jbg. Kao nešto što ima veze sa kompom, kao vidiš kakva su vremena, nikad ne znaš, komp treba svima i tako . . . "

Ćutala sam i gledala njemu preko ramena. Oboje smo se u jednom trenutku pogledali pravo u oči a zatim u pod. Dečko je , možda, rođen da bude novi Jamie Oliver ili Buddy Valastro, no, kevu i ćaleta je blam. To mora biti neki muški posao, nešto što će naslednika predstaviti kao genija, pametnjakovića što tata i mama nikada nisu bili, nešto što će biti jače o od nasušnog hleba : čip!

Šta će biti sa ovim dečakom i svom ostalom decom čiji snovi nikada neće postati stvarnost . . . nekim čudom udate kurve, nekim čudom očevi debili, imaju pravo, mogu i čine decu nesrećnim lečeći svoje rane i boljke kojima nikada nije ni bilo leka. Oko nas su nesrećna deca koja jure plačući na treninge sportova za koje nemaju talenta ni za lek. Teniseri, fudbaleri, košarkaši sa dve leve i tri desne, nikada neće doneti slavu i željenu lovu svojim sumanutim roditeljima. Ta deca su mogla biti dobri majstori, kuvari, psiholozi, lekari, vatrogasci, pripadnici sedme sile, umetnici iz široke i svestrane lepeze doneti svetu pregršt divnih ostvarenja.

Pitam se, poput većine koji još uvek koristimo mozak, ko će narednih godina moći ili hteti da poravi lift? Ko će hteti da se bavi nemoćnim i starim licima? Ko će nositi titulu majstora i vrhunskog zanatlije? Znam ko neće. Preko potrebne medicinske aparate, slaćemo u inostranstvo na popravku i čekati večnost dok ne dođu na red kako bi se, ispravni, vratili kod nas na upoptrebu. Verovatno, kad bude kasno i prekasno za mnoge. Do tada, na svim terenima, u svim salama i halama, na livadama i parkovima, vežbaće u suzama Đokovići, Džordani i Ronalda u pokušaju. Vežbaće i pitati se, da li su ih zaista donele rode, stavile na krov ili ih je mama stvarno našla u kupusu. Jer, da je drugačije, osetili bi barem trunku ljubavi, radosti, razumevanja i istinske povezanosti sa osobama koje samo na papirima, ne uživotu, u jednoj od glavnih rubrika slove za : mamu i tatu . . . 

Dušica M. Ognjanović