Prelepa kuća, još lepša okućnica, bazen, velelepno imanje i sve to po ceni za koju pomislite da je greška na papiru ukazuje samo na jedno : nešto nije u redu. Niko neće pomisliti na polomljene štekere i loše emajliranu kadu . . . nešto mnogo, mnoooog veće ili ozbiljnije ukazuje da je kuća sa sve imanjem ukleta! Niko je neće! Razlog? Zavisi od slučaja do slučaja ali ovaj se i ne spominje. Priča koju niko ne želi ni da spomene a da se ne pomeri sa mesta, prekrsti, pljune tri puta ili kome šta već padne na pamet. Pisaću o ovome što sam saznala da vas podsetim da otvorite " četvoro očiju " ako planirate kupovinu kakvog zemiljišta, kuće, okućnice . . . Čitajte pažljivo, ne nasedajte na slatkorečivost agenata za nekretnine da vam to ne bude . . . poslednje u životu . . .
Neki to nazivaju davna vremena, ja ću dodati : ne ponovilo se! Davno, tako pričaju, živela je dobrostojeća porodica u jednom od zamaka u blizini. Svega imaše na pretek osim sreće ni za lek. Kroz generacije su se gomilala bogatstva, no, za sreću i blagostanje, uvek je falilo "ono nešto ". Nada uvek umire poslednja te su se članovi ove loze, iz generacije u generaciju, uvek nadali nečem boljem. U to doba, odluči sin jednog od velikaša i vlasnik dvorca poznatog po bogatstvu i impozantnoj spoljašnjosti , da se oženi prelepom devojkom, takođe bogatašicom, iz okolnog mesta. Ne beše ni ona lišena blagostanja još od malih nogu, te se lako nađoše u svom bajkovitom svetu. Zakazaše dan venčanja, slavilo se i pre samog obreda i svi nekako dobiše nadu da će ova prelepa devojka, nekim čudom, ( valjda zbog gotovo vilinske lepote ) , prekinuti niz ružnih događaja koji su se dešavali u porodici budućeg mladoženje : nesreće u lovu, iznenadne smrti, (kako mladih članova porodice tako i novorođenčadi), nesreće na putovanjima van imanja i slično. Čemu nabrajanje kada ukratko mogu reći : ta porodica je zasigurno znala da je sreća daleko od novca. No, taj isti , očigledno prokleti imetak, davao im je i neku utehu. Mogli su u tim gubitcima priuštiti sebi po nešto od onoga o čemu su obični smrtnici mogli samo da sanjaju. Da je i ono što će uslediti bio san, da je i događaj koji se sa šapatom prepričava mogao biti odsanjan kao noćna mora, eh da je . . . no usud ne bira. Ne štedi. Ne potkupljiva je zla sudbina. Sudbina, uopšte gledano, čini šta joj je volja. Ljucke duše povlači sablasnim ledenim kandžama igrajući se njima kao sa marionetama.
Na dan svadbe, činilo se , sreći nema kraja! Vino i skupocena pića iz svih krajeva sveta, točila su se u potocima! Mlada prekrasna, poput nimfe, mladoženja i porodice mladenaca, behu van sebe od sreće! Posluženja su bila kao sa kraljevskog dvora : od srnećeg pečenja i prepeličjih specijaliteta, do gulaša od pauna i skupocenih kolača i raznih drugih đakonija donešenih pravo iz Italije! Muzika je prisutne svojim biranim notama, vodila u rajske vrtove! Savršen dan to beše. Savršen dok ledena, bela ruka smrti ne odluči da zada poslednji i možda najstrašniji udarac ovoj porodici iz zamka Sedam vetrova. Sedam vetrova beše simboličan naziv ovog zdanja koji je datirao još iz davnih vremena : po legendi , da su upravo taj dvorac, i potomci u njemu o kojima pišem, niko drugi, do naslednici sedmoro braće koji su došli iz daleka. Niko ne zna kada i odakle, ali su za zemlju koja im se pominje kao postojbina koristili poređenje da je toliko daleko da mora biti da nisu mogli sami doći. Doneo ih je vetar odnekud, ne jedan, nego sedam vetrova! - tako narod kazivaše i tako ostade . Vratimo se svadbenom danu i veselju koje je trajalo dok nije otkucalo dvadeset časova ! I sve se poče okretati na crnom točku zle sudbine! Svatovi odabraše da se, već pripiti, poigraju skrivanja po dvorcu i kao nagradu , onaj ko pronađe skrivanog, dobija poveću, somotsku vreću zlatnika! I onako bogati svatovi, ne juriše za vrećicom omalenog blaga, već vino, pesma i ludovanje od zore, uzeše danak. Da bude sakrivena i tražena imaće čast niko drugi do sama mlada! Veselog duha, presrećna i sigurna da je još od čina venčanja u samom raju, na radost prisutnih, rado pristade. Cika, vriska, pesma, zadirkivanje . . . Zaista , iz daleka gledano, ovaj scenario bese čin jedne vesele predstave sve do trena dok maladu smrt ne stavi na svoju listu. . . " Ha, ovde ću se sakrti ! " - uskliknu veselo i lagano otvori staru škrinju koja je služila za svilene tkanine. " Ništa od vreće sa dukatima, jer, dok se sama ne pojavim pred gostima, ni najveštiji me večeras neće naći ! " Sa osmehom na licu, čistaog, nevinog, gotovo dečijeg srca, zatvori poklopac za sobom i čekaše da veče kruniše svojim trijumfom na svim poljima. Masivni, bogato rezbareni poklopac stare škrinje , uz škripu se zaklopi i sakri mladu od tragača. Vreme . . . stara prokletinja . . . Odmicaše minuti, niko nije ni slutio gde je prelepa nevesta u divnoj, bisernoj venčanici. Svuda su je tražili: u kuhinji, staji, sobama za služinčad, ostavama, podrumima no nikome, ni na kraj pameti ne pade da je sirota nevesta u škrinji hodnika samog zamka! Masivan poklopac, nedostatak vazduha i strah, nadvladaše želju nad pobedom u ovoj, ispostaviće se kobnoj igri, te je sirota lepotica, još nakon par trenutaka provedenih u ukletoj škrinji, pokušavala da izađe van! No, avaj : stari , drveni , masivni poklopac uz zvuk sličan bravi koja se sama zakjlučava ovu bezazlenu igru pretvori u agoniju! Udarala je pesnicama, pokušavala vikati iz sveg glasa, no, spasa nije bilo . . . Svi su, po zlom usudu, bili na potpuno drugom kraju zdanja! Kada zora pokaza svoje prve znake, premoreni, očajni i izbezumljeni : porodica , svatovi i sluge, podeliše se u grupice i krenuše iznova češljati deo po deo dvorca. U neko doba, kada već svi izgubiše nadu , kada odustaše od pomisli da će se nestašna lepotica pojaviti na vratima i razrešiti misteriju gde i kako je, tako vešto svima zavarala trag, neko od slugu kriknu : " Gospodaru, teško nama, pogledajte!! " Uhvativši se za glavu, bacivši se na kolena klečeći pokraj stare škrinje, sluga pokaza na delić poruba venčanice koji je virio! Brže bolje, otvoriše drvenu prokletinju i ugledaše jeziv prizor : krvave ruke , polomljene nokte na šakama nesrećne neveste i krvavi okovratnik venčanice koji je kidala u agoniji boreći se za vazduh u samrtnom ropcu! Nesrećna , prelepa nevesta skonča u mukama i zauvek zatvori vrata za sobom. Kako škljocnu ukleta šrinja tako se zbilo i sa bravom na dvorcu. Roditelji i nesrećni maldoženja, kako pričahu, odbijaše hranu i vodu dok i oni ne skapaše u mukama... Ugasi se njihova loza a vreme, bestidno kao i od davnina, nastavi da teče. . .
Na mestu gde skonča ova porodica, gde se desi ovo o čemu vam pišem, mnogo, mnogo godina kasnije, doseljenik iz tuđine kupi zemljište i zanemari priču o ukletoj maldoj i sablasnoj smrt. Sagradi modernu vilu, dade da se uredi okućnica i kao ukras svemu, prelep bazen učini sve još ekstravagantnijim i gotovo idiličnim za odmor. No. . . onolika muka, ona strašna smrt, tražila je cenu. . . . Mnogo veću nego što je novopečeni bogataš mogao dati. Jednoga dana, dok se pripremao doručak, njegov mali sin jedinac, dugo nije silazio na obed. Krenuvši stepenicama da pogleda gde je mališan, imao je šta i da vidi : dečak je stajo sklupčan na krevetu i nevidljivom sagovorniku plačnim , molećivim glasom saopštavao : " Teto, molim te, nemoj više da me grebeš, nisam ja kriv, molim te! " Čuvši ove reči, zapanjeni otac upita sina o čemu se radi i ovaj mu do u detalj objasni kako već noćima neka teta u venčanici, plače, jeca, grebe ga i tera iz njene kuće! Čuvši ovo, on pogleda ruke mališana i gle : krvave " brazde" behu svuda po malenim ručicama i licu! Smesta ode i raspita se ponovo o poreklu zemljišta koje je kupio i svi u glas mu potvrdiše : odlazite odatle dok ne bude kasno! Dadoše oglas, pokupiše sve stvari i glavom bez obzira, što pre mogaše, napustiše ovaj ukleti komad zemlje!
" Dobar dan, evo, pođite ovuda, molim vas! Uverena sam da će te se oduševiti! Dakle, kuća, tačnije vila, kao što vidite, ima prelep bazen, uređenu okućnicu, dođite . . . pogledajte ovaj prelepi pogled! Pođite sa mnom! " - fantastično je odrađivala svoj posao gospođa u poslovnom, pastelno plavom kostimu modernog kroja i sigurna sam, u tom času, bila na ponos svim agentima za prodaju nekretnina. Sve je pobrojala : i bazen, i okućnicu , i prelep pogled, i uređeno dvorište no . . . nije prijavila i stare stanare. . . Ukletu, krvavu mladu, izgrebanih ruku, lica i vrata skončalu u agoniji. Prećuta i njene nesrećne roditelje i neutešnog mladoženju koji kao sužnji, pored svog bogatstva, od tuge i gladi, skončaše u mukama. " Imanje je prelepo! Uzimamo! Zabeležite molim vas da smo ga uzeli! " - oduševljeno saopštiše novi stanari. Kako sam čula, izgubio im se nedugo nakon kupovine vile svaki trag! Niko ne zna gde su i šta im se desilo! Kao da su u zemlju propali! Nesrećna mlada želela je samo društvo kako bi u večnost sa nekim u suzama mogla igrati žmurke...Sa promenom pravila igre da nikada ne budu nađeni, baš kao ni ona one kobne večeri kada je vesela po poslednji put, u skupocenoj izrezbarenoj škrinji kazala sebi zbogom. . .
Dušica M. Ognjanović
Neki to nazivaju davna vremena, ja ću dodati : ne ponovilo se! Davno, tako pričaju, živela je dobrostojeća porodica u jednom od zamaka u blizini. Svega imaše na pretek osim sreće ni za lek. Kroz generacije su se gomilala bogatstva, no, za sreću i blagostanje, uvek je falilo "ono nešto ". Nada uvek umire poslednja te su se članovi ove loze, iz generacije u generaciju, uvek nadali nečem boljem. U to doba, odluči sin jednog od velikaša i vlasnik dvorca poznatog po bogatstvu i impozantnoj spoljašnjosti , da se oženi prelepom devojkom, takođe bogatašicom, iz okolnog mesta. Ne beše ni ona lišena blagostanja još od malih nogu, te se lako nađoše u svom bajkovitom svetu. Zakazaše dan venčanja, slavilo se i pre samog obreda i svi nekako dobiše nadu da će ova prelepa devojka, nekim čudom, ( valjda zbog gotovo vilinske lepote ) , prekinuti niz ružnih događaja koji su se dešavali u porodici budućeg mladoženje : nesreće u lovu, iznenadne smrti, (kako mladih članova porodice tako i novorođenčadi), nesreće na putovanjima van imanja i slično. Čemu nabrajanje kada ukratko mogu reći : ta porodica je zasigurno znala da je sreća daleko od novca. No, taj isti , očigledno prokleti imetak, davao im je i neku utehu. Mogli su u tim gubitcima priuštiti sebi po nešto od onoga o čemu su obični smrtnici mogli samo da sanjaju. Da je i ono što će uslediti bio san, da je i događaj koji se sa šapatom prepričava mogao biti odsanjan kao noćna mora, eh da je . . . no usud ne bira. Ne štedi. Ne potkupljiva je zla sudbina. Sudbina, uopšte gledano, čini šta joj je volja. Ljucke duše povlači sablasnim ledenim kandžama igrajući se njima kao sa marionetama.
Na mestu gde skonča ova porodica, gde se desi ovo o čemu vam pišem, mnogo, mnogo godina kasnije, doseljenik iz tuđine kupi zemljište i zanemari priču o ukletoj maldoj i sablasnoj smrt. Sagradi modernu vilu, dade da se uredi okućnica i kao ukras svemu, prelep bazen učini sve još ekstravagantnijim i gotovo idiličnim za odmor. No. . . onolika muka, ona strašna smrt, tražila je cenu. . . . Mnogo veću nego što je novopečeni bogataš mogao dati. Jednoga dana, dok se pripremao doručak, njegov mali sin jedinac, dugo nije silazio na obed. Krenuvši stepenicama da pogleda gde je mališan, imao je šta i da vidi : dečak je stajo sklupčan na krevetu i nevidljivom sagovorniku plačnim , molećivim glasom saopštavao : " Teto, molim te, nemoj više da me grebeš, nisam ja kriv, molim te! " Čuvši ove reči, zapanjeni otac upita sina o čemu se radi i ovaj mu do u detalj objasni kako već noćima neka teta u venčanici, plače, jeca, grebe ga i tera iz njene kuće! Čuvši ovo, on pogleda ruke mališana i gle : krvave " brazde" behu svuda po malenim ručicama i licu! Smesta ode i raspita se ponovo o poreklu zemljišta koje je kupio i svi u glas mu potvrdiše : odlazite odatle dok ne bude kasno! Dadoše oglas, pokupiše sve stvari i glavom bez obzira, što pre mogaše, napustiše ovaj ukleti komad zemlje!
" Dobar dan, evo, pođite ovuda, molim vas! Uverena sam da će te se oduševiti! Dakle, kuća, tačnije vila, kao što vidite, ima prelep bazen, uređenu okućnicu, dođite . . . pogledajte ovaj prelepi pogled! Pođite sa mnom! " - fantastično je odrađivala svoj posao gospođa u poslovnom, pastelno plavom kostimu modernog kroja i sigurna sam, u tom času, bila na ponos svim agentima za prodaju nekretnina. Sve je pobrojala : i bazen, i okućnicu , i prelep pogled, i uređeno dvorište no . . . nije prijavila i stare stanare. . . Ukletu, krvavu mladu, izgrebanih ruku, lica i vrata skončalu u agoniji. Prećuta i njene nesrećne roditelje i neutešnog mladoženju koji kao sužnji, pored svog bogatstva, od tuge i gladi, skončaše u mukama. " Imanje je prelepo! Uzimamo! Zabeležite molim vas da smo ga uzeli! " - oduševljeno saopštiše novi stanari. Kako sam čula, izgubio im se nedugo nakon kupovine vile svaki trag! Niko ne zna gde su i šta im se desilo! Kao da su u zemlju propali! Nesrećna mlada želela je samo društvo kako bi u večnost sa nekim u suzama mogla igrati žmurke...Sa promenom pravila igre da nikada ne budu nađeni, baš kao ni ona one kobne večeri kada je vesela po poslednji put, u skupocenoj izrezbarenoj škrinji kazala sebi zbogom. . .
Dušica M. Ognjanović
