Muči se vreme . . . biće kiše, nema kiše . . . Rekoše provejavaće i po koja pahulja koja će ujedno najaviti i snežni pokrivač, no, i sneg odluči da ode u drugom pravcu . Barem za sada. Trebalo je da skuvam čaj, uzmem omiljeno štivo i kako znam i umem, u iščekivanju te snežne idile, dam sve od sebe da zaboravim šta sam čula pre neki dan i dozvolim nekim lepšim događajima da kao gumicom obrišu ono što mi ne da mira. Masivni zidni sat u tišini veoma glasno podseća da je vreme neumoljivo. Po ko zna koji put, pokušavam da čitam ali mi savest ne da mira. Trebalo bi podeliti sa vama priču o sudbini ljudi za koje sam čula ali, ta ista savest podseća me i ovo : mučno je bilo tebi sve što si čula, zašto želiš mučiti i druge ? No , odlučih u trenutku : preneću, koliko bude bilo moguće, sve što saznah iz samo jednog razloga : ko zna kome će možda baš ova priča sačuvati goli život i ono što nikada neće imati cenu : mirnu savest !
Ako je iko znao šta je i kako izgleda ljubav, behu to onda Ljiljana i Mladen. Druženje iz školskih klupa, pretvori se vremenom i u gimnazijsku ljubav, nastavi se na fakultetu i polako počeše, što su, ruku na srce, svi i očekivali, planovi za brak i budućnost. Obe porodice behu presrećne zbog uzajamne, neizmerne ljubavi svoje dece jedno prema drugom i sreći ne beše kraja. Svadbena zvona samo što se nisu zaorila njihovom ulicom, no, jedan, činilo se bezazleni događaj, samo na kratko poremeti njihove planove : Mladenova baka, koju je mnogo voleo, razbole se i bi jasno da neće prisustvovati svadbenom veselju, te zamoli mladence da dođu do nje, da ih poljubi, podari nešto od vrednosti što je planirala za njih, ( kako se valja ) i vidi svoju voljenu dečicu, kako ih je zvala, možda po poslednji put. Stigoše na vreme, ispričaše se sa voljenom nanom, rekoše da će ona poživeti još dugo, dugo, igraće se sa unučićima kad za to dođe vreme i obećaše da će, odmah po povratku sa svadbenog puta, nekoliko dana provesti sa njom. Rastaše se veseli i raspoloženi i nastaviše nazad put ka svom gradu. Tokom vožnje, što su inače imali običaj, zapevaše svoje omiljene hitove, na blic razmeniše po koji poljubac i srećni i nasmejani, šaleći se, počeše pevati dečije pesmice o kiši, obzirom da jak pljusak, iznenada, kao mokrom zavesom, pokrio autoput. Samo na tren , uminu pesma, jer Ljiljana primeti da Mladen i ne vidi baš najbolje put pred njima ali , dodirujući ga blago po ruci, umilnim glasom upozori ga da se ne brine i uspori, stići će oni.
Kako je Mladen izgubio kontrolu nad vozilom niko ne zna! Svedoci krive prokletu kišu, neko kaže da je video mladi par kako se ljube . . . kako bilo, Mladen i Ljiljana su hitno ambulantnim kolima prevezeni u najbližu bolnicu gde im je ukazana pomoć. Prvo što su saznali njihovi roditelji beše sledeće : nekim čudom, Mladen nije imao povrede opasne po život dok je Ljiljanin visio o koncu! Nekoliko dana nakon teške operacije, vremena provedenog u komi i podužeg perioda punog neizvesnosti, bi saopšteno sledeće : uz sve napore lekara, Ljiljana će do kraja života ostati invalid! Invalidska kolica unešena nakon nekog vremena u bolničku sobu behu dočekana majčinim i Mladenovim suzama i Ljiljaninim odsustvom za bilo koju vrstu emocije. To više, ni telom , ni dušom, ne beše ona devojka koju su svi poznavali.
Vreme je prolazilo i svako je davao sve od sebe da Ljiljani olakša šta se olakšati moglo. Nije bilo pomoći. Po kad - kad bi prozborila, tihim glasom, po koju sa svojim voljenim Mladenom, za ostale bila je ljuštura bez emocija i glasa. Dani koji su se smenjivali jedan za drugim, pretvoriše se u nedelje, nedelje u mesece , meseci u godine. . . I pored stanja u kojem je bila, Mladen odluči da ponovo zaprosi svoju voljenu i saopšti to svojim roditeljima. Kad ovi čuše šta namerava, nastade haos! Budući mladoženja ostade tvrdoglavo i odlučno pri svom stavu i tako i bi! Čim svanu, sa prekrasnim buketom cveća, pravo kod Ljiljane! Reči nema koje bi opisale kakvo raspoloženje nastade u porodičnom domu sirote devojke : roditelji plakaše od sreće i grliše Mladena kao sina , presrećni što njegova ljubav nije minula ni nakon nedaće koja zadesi njihovu mezimicu i u svom tom metežu ne primetiše da je Ljiljana prvi put nasmejana i posle koliko godina plače od sreće! Prizor je bio ne zaboravan! Zakazaše datum venčanja, svi poznanici, prijatelji, rodbina behu presrećni nad trijumfom ljubavi naspram usuda koji ih snađe. Svi osim Mladenovih roditelja! Kao da im sami đavo obuze duše pa ga počeše nagovarati, bez prestanka : " Invalid je to sine, teško je to! Znaš li koliko se mora raditi oko nje! Mlad si, čedo moje, život je pred tobom, obraduj majku unucima, otac ti noćima leže u suzama! Šta će ti to, šta će ti to moj sine spram ovoliko sveta oko tebe da baš . . . bogalja čuvaš do kraja života?! Moli te majka! "
Osvanu dan zakazanog venčanja. U venčanici šivenoj po meri, sa dijademom i prelepim buketom cveća, i ako u kolicima, Ljiljana je bila lepa kao princeza! Porta se punila zvanicama, latice cveća su bacane svuda po stazi spremne da doćekaju mladence! Vreme je teklo, uzbuđenje raslo, i muzika se čula sa svih strana no . . . od Mladena ni traga. Ubrzo nastade panika koju su svi pokušavali da sakriju od sirote Ljiljane! Još jedan, za nju možda najteži udarac, njeno srce neće podneti! Pokušavali su da pozovu nesuđenog mladoženju, svuda gde su pomislili pokušaše da ga potraže, od kumova do prijatelja ali : ni traga od Mladena! Krenuše pravo na njegova vrata i imaše šta da zateknu : majka u suzama, otac ne izgovara ni reč! Na pitanje gde je mladoženja i na povike da li je svestan kakvu će tragediju napraviti, jedva čujno, Mladenova majka prozbori : " Soba mu je ne taknuta, postelja, stvari, sve osim ličnih dokumenata je tu. Nestao je ljudi, nestao mi je sin, ni mi ne znamo gde je . . . " - uz jecaj izusti stara grešnica.
Kako saopštiti sirotoj Ljiljani šta je dočekala!? Gosti će tužni i puni saosećanja sa sirotom devojkom otići svojim kućama, svako od njih vratiti se svojim životima ali ona . . . šta će nesrećni roditelji sa Ljiljanom!? Roditelji skupiše hrabrosti, uđoše u sobu nesuđene mlade, polako i biranim rečima, mekim i blagim kao pamuk, saopštiše sirotici da od venčanja neće biti ništa i da je Mladen izgleda, otišao . . . zauvek. Pokuša otac , ćerke radi , kako bi lakše podnela, da lažno opravda nesuđenog đuvegiju rečima , da i najhrabrijem srcu ponestane snage i da pokuša da razume Mladena , no, krik i urlici koji su se čuli iz devojačke sobe, prepričavali su se uz jezu, dugo, dugo vremena. Po koja kap vode i malo peciva, behu jedino što je , gotovo zaliveno majčinim suzama, sirota Ljiljana uzimala s vremena na vreme. Jedna je jela uz suze, druga molila ćerku da se ne predaje. Obe plakahu nad sudbinom koju ova divna devojka ne beše zaslužila . . .
Godine su prolazile i pronela se vest : Mladen je otišao preko, oženio se bogatašicom i čekaju prvo dete! Ko je imao srca i čiste duše, ovo je krio od sirote Ljiljane kao zmija noge! No, vest stiže do devojčinih roditelja koji se, držeći se za ruke, sa suzama kojima su godinama umivali obraze, zakleše jedno drugom: neće dušu predati Bogu dok na ovaj ili onaj način ne osvete svoju ćerku!
Živeo je Mladen tako da zaboravi na Boga i pravdu Njegovu! Zaboravi šta je učinio, zaboravi da je ostavio koga u ludilu nije smeo, nekoga ko ga je voleo više od svog života i kao poslednje pseto, bez reči objašnjenja, utehe, nestade preko noći i ostavi njegovu sirotu Ljiljanu da od tuge skapava u mukama. Kažu da mu je svadba sa bogatašicom bila gala a on, nesrećnik, pun sebe kad saznade da će postati otac! Ostvario je sve svoje snove, mislio je! Imućan, budući otac sa prelepom suprugom! Šta više poželeti može!? Za to vreme, Ljiljanini roditelji obiđoše, kao u bajkama, i goru i vodu, da nađu nekoga ko će se smilovati i pomoći njihovoj jedinici da ne skapa od tuge na njihove oči. U jednom zabitom mestu, od starca Ilije ( gle simbolike ), čuše da ima neki mlad travar što čuda čini! Mrtve u život vraća, Bog mu dao da čini nemoguće te uputi sirote roditelje pravo ka njemu! Ovi rekoše da je devojka invalid, nepokretna no deda uporno insistiraše i rukom pokazivaše prašnjavi puteljak koji je vodio ka kući navodnog spasitelja. Nemajući šta da izgube, zaputiše se pravo niz drum u potrazi za čudom! Tu ih sačeka starica koja je ispucale , seoske ruke brisala belom platnenom pregačom uz obaveštenje da uđu, sednu i sačekaju jer njen sin samo što nije stigao. Znala je starica da opet neko dolazi po pomoć pa pristavi topli čaj pred Ljiljanine roditelje i jednim pogledom kroz prozor najavi da njen sin upravo stiže. U sobicu uđe prelep mladić! Pozdravi se sa Ljiljaninim roditeljima, upita ih zbog čega su došli i kad sasluša celu priču, bi jasno da se svom dušom i srcem saoseća sa njima. Upita da li su ćerku pokušali voditi ka psihijatru i sazna da Ljiljana odbija čak i da jede a kamo li da razgovara sa bilo kim. Ustade mladić, skinu sa police vrećicu sa nekim biljem i zamoli roditelje da joj dva puta na dan, ako treba kap po kap, daju čaja koji će joj pomoći da ostane telom i umom zdrava dok ih on ne poseti lično! Behu zahvalni i iznad svega iznenađeni kada saznaše da je pred njima mladi lekar koji s vremena na vreme, iz grada, navrati u selo iz koga je potekao da pomogne meštanima. Roditelji nesrećne devojke sa nekom neobičnom nadom i puni sreće, zahvalnosti, nastaviše put kuće.
Čaj kuvahu svakog dana, kako mladi lekar reče i dani prolaziše . . . sve do onoga do kada ih on lično ne poseti kako je i obećao. Ugostiše ga i dočekaše kao sina kojeg nisu imali ili brata koji bi Ljiljani sve ove godine bio zlata vredan. Dođe trenutak da doktor Stevan uđe kod Ljiljane. Pođoše majka i otac za njim, objasniše umilnim glasom da joj onaj lepi i slasni čaj šalje niko drugi do ovaj dobri mladić . . . majka zagli sirotu ćerku i polako je okrenu ka Stevanu. Bog koji jedini zna šta čini, tog trena, usadi osećaj čiste ljubavi prema devojci koju ugleda! Odlučio je da pauzira sa poslom na neko vreme i dane i dane je provodio u radu sa Ljiljanom. Vežbe, mešavine čajeva, čista ljubav i molitve urodiše plodom : nakon nekoliko meseci, ustade Ljiljana na noge! U prvo vreme kao na staklenim nogama, posle uz pomoć štaka i na posletku sama samcijata stajaše nasmejana Ljiljana na sred sobe! Suza je bilo sa svih strana ali odavno ne ove vrste : onih od radosti!
Meseci nisu prolazili samo za Ljiljanu . . . dođe dan da se Mladenova prelepa supruga porodi. Nakon dva dana agonije, u jednoj privatnoj klinici u inostranstvu, rezervisanoj samo za bogataše, rodi se Mladenovo prvenče : ćerkica bez ruku i nogu! Na rutinskim ultra- zvuk kontrolama beše sve u redu ali na listi grehova roditelja beše jedan ogroman i ne plaćen! Žena mu , uz krike istog dana osta bez zdravog razuma, a on ne prođe ništa bolje! Čupajući kosu napusti bolnicu i zaputi se ka kući roditelja svoje žene. Ovi užasnuti svime što se desilo, u besu, izgovoriše ono što su od prvog dana mislili ali behu prećutali zbog svoje ljubimice : "Baksuze " ! Od kako je udata za njega, grešnik je sa sobom, ko zna zašto, doneo neki maler! Buržuji su urlali na njega i potrudili se da ovaj, u roku od par sati, pravno i zvanično ostane bez igde ičega! Kuda i šta sad ?! Kome!? Gde!? Kazna kaznu stiže : roditelji , osvešćeni zbog greha koji su zajedno sa njim počinili, nisu hteli ni da čuju za njega, prijatelji su mu odavno okrenuli leđa kada je učinio sirotoj devojci ono što niko ne bi, a novo stečeni prijatelji sa suprugom koja rodi malog , sirotog bogalja, trajahu kao i sve što je stekao nakon greha koji načini! Sve se raspade kao mehur od sapunice!
Po povratku u stari kraj, ulice na kojima je nekada bio srećan sa svojom Ljiljanom, dobiše još jednog beskućnika. Nije bilo dana i večeri da jedan prosjak u pohabanom, vidi se nekad skupom odelu , iz sveg glasa , plačući, nije pevao čuvenu pesmu : " Ovo je priča o nama " . . . Mladen beskućnik . . .
Cveće je mirisalo sa svih strana, porta krcata zvanica, muzika koja se orila i mlada i mladoženja kao iz snova : prelepa Ljiljana i Stevan zaklinjaše se na večnu ljubav pred Bogom i ljudima! Ovoga puta, uz Božiju pomoć, sve bi kako i dolikuje! Po izlasku iz porte, trapavim hodom u cipelama bez đona, priđe beskućnik i sa suzama koje su se slivale niz lice obrati se mladoženji : " Čuvaj to blago koje imaš kraj sebe do kraja života!" Zatim se okrete ka Ljiljani i reče : " Udeli moja Ljiljo tvom Mladenu barem dinar da mi nešto ostane od tebe i praštaj , kumim te Bogom , ako ikako možeš!" Iz svilene bele tašnice, prekrasna mlada izvadi novčić i čvrstim glasom reče : " Moliću se za tvoju dušu Mladene. Bog je nagradio i tebe i mene kako smo zaslužili . "
Srećni mladenci sa roditeljima, prijateljima i rodbinom, nastaviše put mesta predviđenog za slavlje a onaj, koji svojim kukavičlukom prokle sam sebe , ostade u crkvenoj porti da kroz suze i jecaje, kao malo dete, još jednom napeva : " Ovo je priča o nama " dok mu Cigani, za sevap, davaše po koji dinar . . .
Godinu dana kasnije, rodi Ljiljana po prvi put. Ovoga puta, kako i dolikuje, rodi zdravu i pravu devojčicu koja je , godinama kasnije, kada postade devojčurak, redovno išla u crkvenu portu da jednom sirotom, jedva živom prosjaku odnese nešto hrane i koji dinar. Na pitanje zašto baš njemu nosi sve te sitnice , malena objasni da " čika tako lepo ali nekako tužno peva pesmu o Ljiljani, baš kao što se zove i njena mama ". . .
Jedino Gospod zna šta radi ali na nama je da pre svakog svog postupka otvorimo četiri para očiju jer . . . ulice su široke i velike . . . a svakim danom po jedan prosjak više . . .
Dušica M. Ognjanović
Ako je iko znao šta je i kako izgleda ljubav, behu to onda Ljiljana i Mladen. Druženje iz školskih klupa, pretvori se vremenom i u gimnazijsku ljubav, nastavi se na fakultetu i polako počeše, što su, ruku na srce, svi i očekivali, planovi za brak i budućnost. Obe porodice behu presrećne zbog uzajamne, neizmerne ljubavi svoje dece jedno prema drugom i sreći ne beše kraja. Svadbena zvona samo što se nisu zaorila njihovom ulicom, no, jedan, činilo se bezazleni događaj, samo na kratko poremeti njihove planove : Mladenova baka, koju je mnogo voleo, razbole se i bi jasno da neće prisustvovati svadbenom veselju, te zamoli mladence da dođu do nje, da ih poljubi, podari nešto od vrednosti što je planirala za njih, ( kako se valja ) i vidi svoju voljenu dečicu, kako ih je zvala, možda po poslednji put. Stigoše na vreme, ispričaše se sa voljenom nanom, rekoše da će ona poživeti još dugo, dugo, igraće se sa unučićima kad za to dođe vreme i obećaše da će, odmah po povratku sa svadbenog puta, nekoliko dana provesti sa njom. Rastaše se veseli i raspoloženi i nastaviše nazad put ka svom gradu. Tokom vožnje, što su inače imali običaj, zapevaše svoje omiljene hitove, na blic razmeniše po koji poljubac i srećni i nasmejani, šaleći se, počeše pevati dečije pesmice o kiši, obzirom da jak pljusak, iznenada, kao mokrom zavesom, pokrio autoput. Samo na tren , uminu pesma, jer Ljiljana primeti da Mladen i ne vidi baš najbolje put pred njima ali , dodirujući ga blago po ruci, umilnim glasom upozori ga da se ne brine i uspori, stići će oni.
Kako je Mladen izgubio kontrolu nad vozilom niko ne zna! Svedoci krive prokletu kišu, neko kaže da je video mladi par kako se ljube . . . kako bilo, Mladen i Ljiljana su hitno ambulantnim kolima prevezeni u najbližu bolnicu gde im je ukazana pomoć. Prvo što su saznali njihovi roditelji beše sledeće : nekim čudom, Mladen nije imao povrede opasne po život dok je Ljiljanin visio o koncu! Nekoliko dana nakon teške operacije, vremena provedenog u komi i podužeg perioda punog neizvesnosti, bi saopšteno sledeće : uz sve napore lekara, Ljiljana će do kraja života ostati invalid! Invalidska kolica unešena nakon nekog vremena u bolničku sobu behu dočekana majčinim i Mladenovim suzama i Ljiljaninim odsustvom za bilo koju vrstu emocije. To više, ni telom , ni dušom, ne beše ona devojka koju su svi poznavali.
Vreme je prolazilo i svako je davao sve od sebe da Ljiljani olakša šta se olakšati moglo. Nije bilo pomoći. Po kad - kad bi prozborila, tihim glasom, po koju sa svojim voljenim Mladenom, za ostale bila je ljuštura bez emocija i glasa. Dani koji su se smenjivali jedan za drugim, pretvoriše se u nedelje, nedelje u mesece , meseci u godine. . . I pored stanja u kojem je bila, Mladen odluči da ponovo zaprosi svoju voljenu i saopšti to svojim roditeljima. Kad ovi čuše šta namerava, nastade haos! Budući mladoženja ostade tvrdoglavo i odlučno pri svom stavu i tako i bi! Čim svanu, sa prekrasnim buketom cveća, pravo kod Ljiljane! Reči nema koje bi opisale kakvo raspoloženje nastade u porodičnom domu sirote devojke : roditelji plakaše od sreće i grliše Mladena kao sina , presrećni što njegova ljubav nije minula ni nakon nedaće koja zadesi njihovu mezimicu i u svom tom metežu ne primetiše da je Ljiljana prvi put nasmejana i posle koliko godina plače od sreće! Prizor je bio ne zaboravan! Zakazaše datum venčanja, svi poznanici, prijatelji, rodbina behu presrećni nad trijumfom ljubavi naspram usuda koji ih snađe. Svi osim Mladenovih roditelja! Kao da im sami đavo obuze duše pa ga počeše nagovarati, bez prestanka : " Invalid je to sine, teško je to! Znaš li koliko se mora raditi oko nje! Mlad si, čedo moje, život je pred tobom, obraduj majku unucima, otac ti noćima leže u suzama! Šta će ti to, šta će ti to moj sine spram ovoliko sveta oko tebe da baš . . . bogalja čuvaš do kraja života?! Moli te majka! "
Kako saopštiti sirotoj Ljiljani šta je dočekala!? Gosti će tužni i puni saosećanja sa sirotom devojkom otići svojim kućama, svako od njih vratiti se svojim životima ali ona . . . šta će nesrećni roditelji sa Ljiljanom!? Roditelji skupiše hrabrosti, uđoše u sobu nesuđene mlade, polako i biranim rečima, mekim i blagim kao pamuk, saopštiše sirotici da od venčanja neće biti ništa i da je Mladen izgleda, otišao . . . zauvek. Pokuša otac , ćerke radi , kako bi lakše podnela, da lažno opravda nesuđenog đuvegiju rečima , da i najhrabrijem srcu ponestane snage i da pokuša da razume Mladena , no, krik i urlici koji su se čuli iz devojačke sobe, prepričavali su se uz jezu, dugo, dugo vremena. Po koja kap vode i malo peciva, behu jedino što je , gotovo zaliveno majčinim suzama, sirota Ljiljana uzimala s vremena na vreme. Jedna je jela uz suze, druga molila ćerku da se ne predaje. Obe plakahu nad sudbinom koju ova divna devojka ne beše zaslužila . . .
Godine su prolazile i pronela se vest : Mladen je otišao preko, oženio se bogatašicom i čekaju prvo dete! Ko je imao srca i čiste duše, ovo je krio od sirote Ljiljane kao zmija noge! No, vest stiže do devojčinih roditelja koji se, držeći se za ruke, sa suzama kojima su godinama umivali obraze, zakleše jedno drugom: neće dušu predati Bogu dok na ovaj ili onaj način ne osvete svoju ćerku!
Meseci nisu prolazili samo za Ljiljanu . . . dođe dan da se Mladenova prelepa supruga porodi. Nakon dva dana agonije, u jednoj privatnoj klinici u inostranstvu, rezervisanoj samo za bogataše, rodi se Mladenovo prvenče : ćerkica bez ruku i nogu! Na rutinskim ultra- zvuk kontrolama beše sve u redu ali na listi grehova roditelja beše jedan ogroman i ne plaćen! Žena mu , uz krike istog dana osta bez zdravog razuma, a on ne prođe ništa bolje! Čupajući kosu napusti bolnicu i zaputi se ka kući roditelja svoje žene. Ovi užasnuti svime što se desilo, u besu, izgovoriše ono što su od prvog dana mislili ali behu prećutali zbog svoje ljubimice : "Baksuze " ! Od kako je udata za njega, grešnik je sa sobom, ko zna zašto, doneo neki maler! Buržuji su urlali na njega i potrudili se da ovaj, u roku od par sati, pravno i zvanično ostane bez igde ičega! Kuda i šta sad ?! Kome!? Gde!? Kazna kaznu stiže : roditelji , osvešćeni zbog greha koji su zajedno sa njim počinili, nisu hteli ni da čuju za njega, prijatelji su mu odavno okrenuli leđa kada je učinio sirotoj devojci ono što niko ne bi, a novo stečeni prijatelji sa suprugom koja rodi malog , sirotog bogalja, trajahu kao i sve što je stekao nakon greha koji načini! Sve se raspade kao mehur od sapunice!
Po povratku u stari kraj, ulice na kojima je nekada bio srećan sa svojom Ljiljanom, dobiše još jednog beskućnika. Nije bilo dana i večeri da jedan prosjak u pohabanom, vidi se nekad skupom odelu , iz sveg glasa , plačući, nije pevao čuvenu pesmu : " Ovo je priča o nama " . . . Mladen beskućnik . . .
Cveće je mirisalo sa svih strana, porta krcata zvanica, muzika koja se orila i mlada i mladoženja kao iz snova : prelepa Ljiljana i Stevan zaklinjaše se na večnu ljubav pred Bogom i ljudima! Ovoga puta, uz Božiju pomoć, sve bi kako i dolikuje! Po izlasku iz porte, trapavim hodom u cipelama bez đona, priđe beskućnik i sa suzama koje su se slivale niz lice obrati se mladoženji : " Čuvaj to blago koje imaš kraj sebe do kraja života!" Zatim se okrete ka Ljiljani i reče : " Udeli moja Ljiljo tvom Mladenu barem dinar da mi nešto ostane od tebe i praštaj , kumim te Bogom , ako ikako možeš!" Iz svilene bele tašnice, prekrasna mlada izvadi novčić i čvrstim glasom reče : " Moliću se za tvoju dušu Mladene. Bog je nagradio i tebe i mene kako smo zaslužili . "
Srećni mladenci sa roditeljima, prijateljima i rodbinom, nastaviše put mesta predviđenog za slavlje a onaj, koji svojim kukavičlukom prokle sam sebe , ostade u crkvenoj porti da kroz suze i jecaje, kao malo dete, još jednom napeva : " Ovo je priča o nama " dok mu Cigani, za sevap, davaše po koji dinar . . .
Godinu dana kasnije, rodi Ljiljana po prvi put. Ovoga puta, kako i dolikuje, rodi zdravu i pravu devojčicu koja je , godinama kasnije, kada postade devojčurak, redovno išla u crkvenu portu da jednom sirotom, jedva živom prosjaku odnese nešto hrane i koji dinar. Na pitanje zašto baš njemu nosi sve te sitnice , malena objasni da " čika tako lepo ali nekako tužno peva pesmu o Ljiljani, baš kao što se zove i njena mama ". . .
Jedino Gospod zna šta radi ali na nama je da pre svakog svog postupka otvorimo četiri para očiju jer . . . ulice su široke i velike . . . a svakim danom po jedan prosjak više . . .
Dušica M. Ognjanović
