Ko sudi biće mu suđeno! Nikada ne sudite nikome na osnovu izgleda: iza najlepšeg osmeha često se krije najveća tuga, iza tetovaža i pirsinga kriju se zanimljivi i dobri ljudi, iza maske mrguda često se krije onaj koji prvi priskače da pomogne, iza umiljate, naoko smerne devojke, često se krije sušta suprotnost. Ne sudite da vam ne bude suđeno! A ljudi uvek sude, osuđuju, lažu , kleveću i nagađaju. Kao deca koja se kriju iza zavesa kada na trenutak ili prvi put ostaju sami kod kuće pa u strahu od šištanja vodovodnih cevi čekaju medveda! Tako i ljudi kada odrastu, čvrsto ostaju pri tom stavu i ništa se veremenom ne menja : ono što vam je nepoznato to vas i plaši, ono što vas plaši ne zanima vas, ne želite da se upoznate, sastanete i izmirite sa svojim strahom. Biti drugačiji je privilegija i većina koja je rađena kao po kalupu obično ima surovi poriv da se na neki način " iživ " na onome koji je unikat a ne samo jedan, jedna ili jedno u nizu. Tako je bilo i sa njom. Volela je gotiku. Lobanje. Crnu odeću, isti takav lak, svetao ten i jaku šminku. Imala je dugu crnu kosu sa par belih, farbanih pramenova, osećala se na teške parfeme i volela je mrak. Više je volela ponoć od zore, tišinu od smeha, crno je bilo lepše od belog. Bila je đak generacije. Svaka najbolja ocena: pripadala je njoj.
Samo retki su, po nekada, pristajali da prozbore po koju sa njom. Njen prelepi osmeh, smisao za humor i izuzetna inteligencije nisu imali šanse da se nose sa predrasudama. Roditelji su bili ponosni na nju. I ove godine, završne, biće prva i najbolja! Dea je uvek dolazila na vreme kući. Njeno ponašanje je uvek bilo za primer drugima. Njena reč bila je zakon. Jednoga dana, prvi put, Dea je zakasnila. Čuđenje roditelja nije moglo da se sakrije kao ni neke posebne iskre u Deinim očima i smešak u kraj lepih usana namazanih naj tamnijom nijansom ruža trule višnje. Sve je bilo dozvoljeno njihovoj mezimici : godišnje posete Drakulinom dvorcu, posete skoro svih gotskih zdanja za koje je znala i želela da ih poseti, njena prelepa sphynx mačaka beše rođendanski poklon. Čak i njen stil odevanja, muzika koju je slušala, više tihovanje nego drugovanje, sve je bilo dozvoljeno osim jednog : ona nije smela imati mesta za zaljubljivanje dok ne završi školu. To je bio jedan i jedini uslov. Poštovala ga je sve dok se jedne večeri nije vraćala kući. Lila je kiša kao vodena zavesa zasipajući je sa svih strana: duga kosa pokrila je deo lica, crnilo oko očiju gubilo je bitku sa kapima kiše, ulica kojom je koračala bila je pusta, u jednom trenutku nestala su i ulična svetla, grmelo je . . . Papiri koje je držala u rukama su pali svuda po mokrom asfaltu u vodene bare pune lišća. Podigao ih je sve do jednog. Onako mokar , klekavši pred nju. Vid. Tako se zvao. Momak koga je sudbina poslala da pokaže da postoji jedna duša u dva tela.
Bio je đak generacije. Student mužičke akdemije , mag sa violinom u rukama. Zaljubljen u Mesec, tamu je više voleo od Sunca, ponoć više od zore. Crno je bilo lepše od belog, gavran umiljatiji od vrapca. Drakulin dvorac je posetio toliko puta da je gotovo svako mesto koje je bilo dostupno turistima znao napamet. Bio je isti kao i Dea. Tada je sve počelo. Te kišne večeri , dok su gromovi i munje koje su sevale osvetljavale dve prilike dugih crnih kosa koje su pod kišnim kapima oboma davale izgled dveju prilika sa krilima . . . crnim krilima a sudbina je počela da ispisuje ovu priču. Kašnjenje kući se moglo objasniti nekako, jer su sve te godine, Deini roditelji imali poverenja u nju ali, kada izostanci postajaše sve duži, roditelji uđoše u njenu sobu dok je bila odsutna i pretražujući po njenim stvarima nađoše ono što ih je oboje ostavilo bez reči : fotografije dvoje mladih, nekome lepih , (većini ne ), mladih ljudi u crnom. Nasmejani, srećni i zagrljeni. Dokle? Dok gavran crnih krila ne bude sleteo na ramena svojih ljubimaca sa namerom da ih povede na neko za njih lepše mesto . . .
Dan koji je osvanuo doneo je promene : Dea će biti tačna kao sat ili će pod nadzorom roditelja, (što je značilo u njihovoj pratnji ), odlaziti i dolaziti kući! Vid ? Kako će bez njega! Da li oni shvataju koliko se njih dvoje vole, koliko su planova pripremali za budućnost, da li oni shvataju da pokušavaju razdvojiti ono što se ne razdvaja!? Svake večeri čekao je na njihovom mestu. Vrt koji je pod okriljem Mesečine bio ostvarenje njihovog mesta iz mašte. Danima je čekao, pokušavao da stupi u kontakt sa njom ali uzalud! Bio je slomljen! Mora videti Deu! Toliko puta čuvena rečenica " osećao je kao da život ističe iz njega" i zaista je bila tačna! Trebala mu je Dea podjednako kao i on noj! Jedne od večeri, dok i dalje nije gubio nadu da će videti svoju crnu princezu, iz daljine, kroz park, na mesečini, oslikavala se silueta muškarca u dugačkom kaputu koji se brzim koracima stvorio pred Vidom sa rečenicama koje su zvučale teže od smrtne presude: " Uzalud čekaš moju Deu. Više je nikada nećeš videti. Ta glupost je prošla jer nikada nije ni postojala. Ne nosi više te gluposti " - prezrivo odmeri mladića i dodade " postala je normalna devojka i svo to crno smeće zavšilo je tamo gde i pripada : u kanti za beskućnike u umobolne. Sedi tu ako hoćeš do Sudnjega dana, što ti predlažem, ali moje dete više nećeš videti . . . nakazo!" - mogao se zakleti da je čuo od Deionog oca dok je žustrim koracima napuštao mesičinom obasjani park. Da tuga ima meru, neki kantar kojim se meri : puko bi! U hiljade sitnih delića da ih ni najbolji majstor na svetu više nikada ne sasatavi! Sve je bila laž! Dea je , na molbu njenih roditelja , pauzirala sa školovanjem i ostala zatvorena u svojoj kući do daljnjeg. Jedne večeri, dok je po ko zna koji put, plačući u tami svoje sobe gledala kroz prozor u daljinu, videla je nešto od čega joj je , i ovako načeto srce, u malo stalo: ispod njenog prozora, tačno ispod prozora baš njene sobe, stajala je ostavljena crvena ruža! Bio je tu! Samo Vid joj je donosio prilikom svakog susreta po jednu crveu ružu! Bio je tu! O da je znala i nekako dala do znanja da joj pomogne . . . da im oboma pomogne! Otvorila je prozor i dozivala ga : " Viiiiiiiid " - odjekivalo je kroz noć. Pokušala je još jednom i još jednom no vrisak njegovog imena bio je zapravo uzaludan krik . . .
Čuli su je roditelji kako ga doziva i u tišini noći, u polumraku svoje sobe, pogledavši se jedno drugom su dali do znanja da su svesni da je Dein otac dobro obavio šta je trebalo. Ostavljali su je samu kod kuće posle određenog vremena kada su procenili da je ideja o spajanju ovo dvoje ljudi samo prošlost. Ostanak u kući je bio dozvoljen ali pod ključem. I tako svaki dan. Naravno da je pokušala da pozove dobro poznat broj ali je sa druge strane čula samo kratak odgovor pun tuge : " Vid je otišao. Odselio se i . . . - glas zastade - "odselio se i ja bih baš kao i ti Dea, volela da znam gde je . . .
Ti si Dea zar ne. ? " Kada je potvrdila svoje ime i upitala kako je znala žena sa druge strane ko je dobila je odgovor: " Majka ko majka dušo moja, zna i oseti sve. U ostalom, samo je sa tobom pričao, ti si bila njegov svet. Ko bi drugi zvao momka kao što je bio moj Vid ? " Više ništa nije čula. Zujanje u ušima i osećaj da se cela soba vrti u krug. Legla je na svoj krevet, skupila se što je više mogla i kao u bunilu ponavljala : " Ne brini, obećali smo jedno drugom, bićemo zajedno, ja to znam! "
Pismo koje je ostavila roditeljima , kao da je nosio jedan od njihovih dragih gavranova :
" Ovo ste sami tražili. Ja svakako ne pripadam ovom svetu. Živeti pod ključem, bez Vida, nema smisao. Način na koji ste odlučili da prekinete nešto što nikome, ni u kom pogledu nije moglo naneti zlo, neka bude sada vaša zla kob. Nosite na duši ono što mislite da možete a ja molim samo za jednu želju: haljina koja će biti na meni neka bude haljina u kojoj sam trebala biti proglašena za đaka generacije. Sada, na vama je ostalo. Hvala tati za kasnu šetnju po mojoj mesečini i razgovor sa Vidom. Žalim što nije imao prilike da spozna koliko su bili dobri, vredni i mogli mu doneti sreće njegova Dea i nečiji Vid. " Napisa ovo bez zbogom , bez kajanja . . . samo ovo beše na papiru. Našli su je u crnoj haljini, nepomičnu na njenom krevetu. Boja njenog lica, bez obzira na šminku, jasno je ukazivala da je kasno za pomoć.
Pričaju da je na dan same sahrane bilo veoma malo ljudi i da je kiša lila ko luda. Kiša nije omela njene prijatelje da dođu jer ih nije ni bilo. Roditelji, polu živi, pođoše nazad ka svom domu koji ostade pust njihovom greškom. Nekoliko nedelja kasnije, čuvari groblja su sa čuđenjem gledali u mladića koji je svakoga dana, u isto vreme na grobu njegove Dee mastralno izvodio na violini prelepe melodije uz jecaje koji su parali nebo. Posle nekog vremena : nestao je.
Dani su prolazili. . . "Kada bi samo mogao da vrati prokleto vreme" - često je govorio Dein otac sedeći u ćošku ćerkine sobe. Uzalud beše tepanje "mila moja" i slično. Sve što je mogao bilo je dodirivanje i grljenje stvari koje su ostale za nedužnom devojkom. U fioci , među njenim stvarima, pronađe cedulju na kojoj je pisalo : " moj Vid ". Uze slušalicu i pozva broj. Zamoli da čuje momka ali sa druge strane nastade tišina. Ponovi još jednom da bi voleo da čuje Vida na kratko ali ovoga puta glas saopšti kako je njen sin nakon smrti svoje voljene digao ruku na sebe! Bila je to Vidova majka koja je za kraj dodala nepoznatom slušaocu da se nada da odbrojava svoje poslednje dane! Šta je napravio!? Šta su to uradili !? Dva mlada života, dve drugačije ali dobre duše , odoše na neko drugo mesto, i za njih svakako bolji svet. U jednom trenutku, na njenom noćnom stočiću otac ugleda dnevnik i sa drhtavim rukama nasumice otvori stranu i usudi se da čita : " Danas sam , po običaju bila najbnolja! Mene to ne čini toliko srećnom, koliko mamu i tatu i njih radi , moram i hoću , da budem najbolja! Sve bih učinila za njih! Ma i na moj Mesec ako treba otišla bih samo da oni budu srećni! " - i mali smajli znak nacrtan roze flomasterom! " Još kada upoznaju Vida, shvatiće da neću biti baš tooooliko usamljena kao što su mislili i divno je što će se tati dopasti jer je i on , kao i ja , najbolji među najboljima! Ma biće sve ovo super!! " - napisano ovoga puta uz rozo srce na kraju stranice. Seo je kao pokošen a glas mučitelja u njemu nije imao milosti : " Vidiš, nije bila baš taaaako "crna", obična, osetljiva devojka, svoja, posebna, vidiš li čoveče! A rozi flomaster , šta kažeš? Plus srce , a ?" - poigravao se glas u njegovoj glavi. Prekasno je otac jecao iz Deine sobe i dozivao njeno ime baš kao i ona one večeri kada je ona vrištala Vidovo ime. . .
Dušica M. Ognjanović
Samo retki su, po nekada, pristajali da prozbore po koju sa njom. Njen prelepi osmeh, smisao za humor i izuzetna inteligencije nisu imali šanse da se nose sa predrasudama. Roditelji su bili ponosni na nju. I ove godine, završne, biće prva i najbolja! Dea je uvek dolazila na vreme kući. Njeno ponašanje je uvek bilo za primer drugima. Njena reč bila je zakon. Jednoga dana, prvi put, Dea je zakasnila. Čuđenje roditelja nije moglo da se sakrije kao ni neke posebne iskre u Deinim očima i smešak u kraj lepih usana namazanih naj tamnijom nijansom ruža trule višnje. Sve je bilo dozvoljeno njihovoj mezimici : godišnje posete Drakulinom dvorcu, posete skoro svih gotskih zdanja za koje je znala i želela da ih poseti, njena prelepa sphynx mačaka beše rođendanski poklon. Čak i njen stil odevanja, muzika koju je slušala, više tihovanje nego drugovanje, sve je bilo dozvoljeno osim jednog : ona nije smela imati mesta za zaljubljivanje dok ne završi školu. To je bio jedan i jedini uslov. Poštovala ga je sve dok se jedne večeri nije vraćala kući. Lila je kiša kao vodena zavesa zasipajući je sa svih strana: duga kosa pokrila je deo lica, crnilo oko očiju gubilo je bitku sa kapima kiše, ulica kojom je koračala bila je pusta, u jednom trenutku nestala su i ulična svetla, grmelo je . . . Papiri koje je držala u rukama su pali svuda po mokrom asfaltu u vodene bare pune lišća. Podigao ih je sve do jednog. Onako mokar , klekavši pred nju. Vid. Tako se zvao. Momak koga je sudbina poslala da pokaže da postoji jedna duša u dva tela.
Dan koji je osvanuo doneo je promene : Dea će biti tačna kao sat ili će pod nadzorom roditelja, (što je značilo u njihovoj pratnji ), odlaziti i dolaziti kući! Vid ? Kako će bez njega! Da li oni shvataju koliko se njih dvoje vole, koliko su planova pripremali za budućnost, da li oni shvataju da pokušavaju razdvojiti ono što se ne razdvaja!? Svake večeri čekao je na njihovom mestu. Vrt koji je pod okriljem Mesečine bio ostvarenje njihovog mesta iz mašte. Danima je čekao, pokušavao da stupi u kontakt sa njom ali uzalud! Bio je slomljen! Mora videti Deu! Toliko puta čuvena rečenica " osećao je kao da život ističe iz njega" i zaista je bila tačna! Trebala mu je Dea podjednako kao i on noj! Jedne od večeri, dok i dalje nije gubio nadu da će videti svoju crnu princezu, iz daljine, kroz park, na mesečini, oslikavala se silueta muškarca u dugačkom kaputu koji se brzim koracima stvorio pred Vidom sa rečenicama koje su zvučale teže od smrtne presude: " Uzalud čekaš moju Deu. Više je nikada nećeš videti. Ta glupost je prošla jer nikada nije ni postojala. Ne nosi više te gluposti " - prezrivo odmeri mladića i dodade " postala je normalna devojka i svo to crno smeće zavšilo je tamo gde i pripada : u kanti za beskućnike u umobolne. Sedi tu ako hoćeš do Sudnjega dana, što ti predlažem, ali moje dete više nećeš videti . . . nakazo!" - mogao se zakleti da je čuo od Deionog oca dok je žustrim koracima napuštao mesičinom obasjani park. Da tuga ima meru, neki kantar kojim se meri : puko bi! U hiljade sitnih delića da ih ni najbolji majstor na svetu više nikada ne sasatavi! Sve je bila laž! Dea je , na molbu njenih roditelja , pauzirala sa školovanjem i ostala zatvorena u svojoj kući do daljnjeg. Jedne večeri, dok je po ko zna koji put, plačući u tami svoje sobe gledala kroz prozor u daljinu, videla je nešto od čega joj je , i ovako načeto srce, u malo stalo: ispod njenog prozora, tačno ispod prozora baš njene sobe, stajala je ostavljena crvena ruža! Bio je tu! Samo Vid joj je donosio prilikom svakog susreta po jednu crveu ružu! Bio je tu! O da je znala i nekako dala do znanja da joj pomogne . . . da im oboma pomogne! Otvorila je prozor i dozivala ga : " Viiiiiiiid " - odjekivalo je kroz noć. Pokušala je još jednom i još jednom no vrisak njegovog imena bio je zapravo uzaludan krik . . .
Ti si Dea zar ne. ? " Kada je potvrdila svoje ime i upitala kako je znala žena sa druge strane ko je dobila je odgovor: " Majka ko majka dušo moja, zna i oseti sve. U ostalom, samo je sa tobom pričao, ti si bila njegov svet. Ko bi drugi zvao momka kao što je bio moj Vid ? " Više ništa nije čula. Zujanje u ušima i osećaj da se cela soba vrti u krug. Legla je na svoj krevet, skupila se što je više mogla i kao u bunilu ponavljala : " Ne brini, obećali smo jedno drugom, bićemo zajedno, ja to znam! "
Pismo koje je ostavila roditeljima , kao da je nosio jedan od njihovih dragih gavranova :
" Ovo ste sami tražili. Ja svakako ne pripadam ovom svetu. Živeti pod ključem, bez Vida, nema smisao. Način na koji ste odlučili da prekinete nešto što nikome, ni u kom pogledu nije moglo naneti zlo, neka bude sada vaša zla kob. Nosite na duši ono što mislite da možete a ja molim samo za jednu želju: haljina koja će biti na meni neka bude haljina u kojoj sam trebala biti proglašena za đaka generacije. Sada, na vama je ostalo. Hvala tati za kasnu šetnju po mojoj mesečini i razgovor sa Vidom. Žalim što nije imao prilike da spozna koliko su bili dobri, vredni i mogli mu doneti sreće njegova Dea i nečiji Vid. " Napisa ovo bez zbogom , bez kajanja . . . samo ovo beše na papiru. Našli su je u crnoj haljini, nepomičnu na njenom krevetu. Boja njenog lica, bez obzira na šminku, jasno je ukazivala da je kasno za pomoć.
Dani su prolazili. . . "Kada bi samo mogao da vrati prokleto vreme" - često je govorio Dein otac sedeći u ćošku ćerkine sobe. Uzalud beše tepanje "mila moja" i slično. Sve što je mogao bilo je dodirivanje i grljenje stvari koje su ostale za nedužnom devojkom. U fioci , među njenim stvarima, pronađe cedulju na kojoj je pisalo : " moj Vid ". Uze slušalicu i pozva broj. Zamoli da čuje momka ali sa druge strane nastade tišina. Ponovi još jednom da bi voleo da čuje Vida na kratko ali ovoga puta glas saopšti kako je njen sin nakon smrti svoje voljene digao ruku na sebe! Bila je to Vidova majka koja je za kraj dodala nepoznatom slušaocu da se nada da odbrojava svoje poslednje dane! Šta je napravio!? Šta su to uradili !? Dva mlada života, dve drugačije ali dobre duše , odoše na neko drugo mesto, i za njih svakako bolji svet. U jednom trenutku, na njenom noćnom stočiću otac ugleda dnevnik i sa drhtavim rukama nasumice otvori stranu i usudi se da čita : " Danas sam , po običaju bila najbnolja! Mene to ne čini toliko srećnom, koliko mamu i tatu i njih radi , moram i hoću , da budem najbolja! Sve bih učinila za njih! Ma i na moj Mesec ako treba otišla bih samo da oni budu srećni! " - i mali smajli znak nacrtan roze flomasterom! " Još kada upoznaju Vida, shvatiće da neću biti baš tooooliko usamljena kao što su mislili i divno je što će se tati dopasti jer je i on , kao i ja , najbolji među najboljima! Ma biće sve ovo super!! " - napisano ovoga puta uz rozo srce na kraju stranice. Seo je kao pokošen a glas mučitelja u njemu nije imao milosti : " Vidiš, nije bila baš taaaako "crna", obična, osetljiva devojka, svoja, posebna, vidiš li čoveče! A rozi flomaster , šta kažeš? Plus srce , a ?" - poigravao se glas u njegovoj glavi. Prekasno je otac jecao iz Deine sobe i dozivao njeno ime baš kao i ona one večeri kada je ona vrištala Vidovo ime. . .
Dušica M. Ognjanović
