" Hoće li
poplaviti i ove godine "? - pitali su se stranari zgrade smeštene u naselju lipa.
Skoro svake godine kada je počinjala sezona kiša, strepnja se uvlačila
podjednako i u stanove i vlasnike istih. Oni koji su živeli u prizemlju i na
prvom spratu, zbog loše gradnje i još lošijih starih podrumskih cevi,
proživljavali su isti pakao: kolika i kakva će šteta biti? Na višim spratovima
vlaga se osećala svuda. Dotrajali krov, sa nekada lepom manjom bašticom, koja
je krasila okoliš i ulepšavala pogled stanarima sa viših, okolnih zgrada , sada
je bio ruina. Dok su prvobitni stanari, a beše to davnih godina, tek naselili
ovo memljivo “ zdanje”, sve je bilo drugačije: pomenuti krov pun saksija
raznobojnog cveća, nekoliko omanjih plastičnih stolova i stolica gde su se
stanari okupljali u kasno popodne i u vreme letnjih meseci micom i kartama , uz
sokove i po malo žestine koje bi domaćice donosile, znali ostati , za tadašnje
pojmove, do kasno u noć. Sada je taj isti, nekada miomirisni krov, predstavljao zapušteno
memljivo ruglo, odvaljenog lima lišeno bilo koje vrste pređašnje lepote.
Barice ustajale vode, izvaljene pločice i
omanje “groblje” starudije stanara koji su toliko davno boravili u njoj
da su i sami ,verovatno, odavno bili na jednom od lokalnih mesta za večni
počinak.
Dok su stanari brinuli pomenutu brigu, iz jednog manjeg gradića, ostavljajući uspomene i menjajući svakim usputnim stajanjem po jedan scenario za svoje snove i bolju budućnost, u Naselje lipa, pristiže devojka Hana. Beše to naočita devojka, iako iz provincije ali finih manira. Pričaju da vas je njen predivan osmeh navodio da zaboravite šta ste hteli reći ako se zadesi da ste u tom trenu besedili sa nekim. Da se nađe svakom na pomoći, uvek je bila tu : oko sitnih slavskih kolača, čuvanja dece ili pomoći oko starih - žene više nisu brinule: Hana je bila tu. I baš ovakva kakvom je opisujem, svima je bila odmor za oči i melem za dušu. U Naselje lipa doselila se u stančić koji je nakon smrti stare Milice, (majčine sestre), dobila u nasledstvo. Da u životu pravda uvek ide svojim putem, ova lepotica čistog srca bila bi u blagostanju do kraja života. No, kako svi mi znamo da nesreća najviše svojim crnim plodovima "pogosti" one najbolje, dokazaće kako ova , tako i hiljade tužnih priča pre nje.
" Čika Milane, ima li spasa ovim našim cevima?" - upita jednoga dana Hana vremešnog komšiju. "Vraga ima!! Ovo sve trulo ko u grobu!"- brecnu se starina ali ne propusti da uputi umilan osmeh lepotici i nastavi da čeprka oko otvora na zidu izigravajuči majstora u pohabanom, očigledno nekada i veoma davno, njegovom radnom odelu. Ništa nije moglo pomutiti radost devojke koja je bila voljena sa svih strana. Baš sa svih...U to vreme, u njen život ušao je momak, a narod bi odmah kazao : " E baš ovakvog je zaslužila! " Da sve i jeste onako kako izgleda, bio bi to princ iz bajke: Nenad, lep naočit momak, finih manira. Slika i prilika princa iz bajke za jednu dobru i valjanu princezu. Na žalost, događaji koji slede, dokažaše i ovo : ništa nije onako kako izgleda! U početku beše to veseli par : koliko je bilo milina gledati Hanu do sada, još prijatniji utisak ostavljaše dvoje mladih gde god bi pošli : Nenad i Hana... Svaki dan je nosio nešto lepo : druženja, piknike, nove recepte koje je uz pomoć umeća stare komšinice sada Hana vešto sprovodila u delo, graja dece pod balkonom...uopšteno otškrinuta vrata raja i jedno divno leto na pomolu... " Nenade" - poče Hana jednog dana - " ti si arhitekta i poznaješ priličan broj ljudi u vodovodu, danima već mislim da te pitam i setih se konačno, šta misliš, postoji li mogućnost da nam neko od njih pogleda ovo čudo od zgrade i da svoj sud...mislim, vredi li ulagati u bilo koji segment zgrade ili... " Pametnice moja sa "segmentima" - reče Nenad i poljubi Hanu u čelo sklanjajuči njene smeđe lokne sa čela - " Tebi za ljubav, koliko sutra, računaj da je slučaj već na pola rešen! " Kako kaza , tako i učini : tokom prethodne večeri, kontaktirao je Nenad nekolicinu svojih kolega i oni rado prihvatiše da pogledaju o čemu se radi. Predsednik kućnog saveta dočeka grupu profesionalaca koji kazaše, bez mnogo dvojbe, svoje mišljenje : " Iskreno rečeno, jedino rešenje, ujedno i najvažnije, zatvorite jedan od ovih najmanjih liftova. Preciziraću: kućica lifta, sama po sebi je stabilna, ali...bilo koji silazak stanara u tzv. podrum II, biće koban jer kabina , dragi gospodine, nije gumeni čamac! Dakle, daleko od vodootpornog materijala, još manje i logično, hermetički zatvorena. . .Čujte, da ne dužim : onesposobite lift broj 3, kako čujem, živite u slozi i neće biti problema. Odlazeći, još dodade : "Svakako će te biti mirniji i lišeni svake mogućnosti da đavo dođe po svoje, zato zaustavite lift, onesposobite ga po propisu da ne bude štete!! " Šeretski dodade: " Ja rekoh, ja se spasoh! " "Velikih mi filozofa". . . - promrmlja sebi u bradu predsednik kućnog saveta i gotovo istog trena zaboravi šta mu je rečeno . "Neće meni, starom iskusnom majstoru, neki ulickani štreber govoriti šta je najbolje za stanare i zgradu!"- prommrlja ovo sa grimasom na licu i nastavi svoje dnevne dužnosti kao da razgovora na ovu temu nije ni bilo. Pandorina kutija se nekada otvara i bez dodira..da, da....ponekada samo blagim lahorom sudbine..i klupko poče da se odmotava.... Kako dani odmicaše, sazna Hana da je u blagoslovenom stanju! Kakva radost nastade! Prijatelji, komšije rođaci, svi od reda i sa istinskom radošću podeliše pregršt darova i još više lepih želja budućim roditeljima. No sreća beše kratkog veka : gotovo pred porođaj, kada sve bi spremno za doček sina kome su se toliko radovali, Hana dobi iznenadne bolove i u majčinskim mukama, sa istom takvom lubavlju ali i suzama, donese na svet mrtvorođeno čedo. Nema i nije bilo reči da se opiše šta ostade od prelepe vedre Hane koju su svi voleli. Lice usahlo, samrtna maska bola koju više nije bilo moguće skinuti, zamenila je kao pokrov nekada prekrasno lice. Nenad je na sve načine pokušavao da povrati makar delić Hanine duše, da je vrati ovom svetu , no uzalud. Bez prestanka, dok ne klone u kratak san, ljuljala je u mislima Hana svog mrtvog sinčića. Vremenom se i propila. Senka od koje su komšije sa suzama u očima okretale glavu uz jedva čujni pozdrav. " Hana, moramo pomoći jedno drugom, molim te! Ja ću učiniti sve što je do mene ali mi moraš pomoći dušo. Mladi smo, molim te, imaćemo pun stan dece, vidi! " - i poče Nenad da da izvodi šale imitirajući drvenog lutka, praveći razne izraze lica. . .ukratko, izigravao je budalu sve sa ciljem da izmami samo jedan osmeh ili sluvisni izraz na Haninom licu. Ništa. Još dana prođe...Hana je kopnila i opijala se sve više. Uskoro je agresija zamenila tugu. Lomila je sve što joj je došlo pod ruku, vređala je svoje, do juče najdraže komšije, tukla i vređala Nenada. " Za sve si ti kriv!!! Bila sam srećna dok nisi ušao u moj život, đavole odvratniiiii!! " - orilo se iz njihovog stana. Komšije su slušale, po neko od njih su iza svojih vrata, zajedno sa Hanom i Nenadom plakali ali su bili nemoćni da bilo šta učine za nekada divne ljude koji su krasili naselje u kom su živeli. Ljubav zameni mržnju. Što se više trudio da joj ugodi, to je siroti Nenad bio meta mržnje u Haninim očima. Svakoga dana, on je bio taj koji je spremao hranu, nabavljao namirnice, održavao kuću i ništa mu nije bilo teško. Kako bi i bilo, za Boga miloga, kada je voleo svoju lepoticu svim srcem. Jedne večeri, iznenada dok su večerali, mrljajući kao i uvek po tanjiru, iznenada Hana prozbori : " Pokušaću da se priberem Nešo, sutra. . . da sama malo, po malo šetam. . .da odem do kioska ili prodavnice. . ." Sramežljivo, kao uzorna devojčica koja traži prvi put zajam od deke za slatkiš, tako nevino pogleda u Nebojšu koji nije mogao da veruje šta čuje. " Naravno!!!!"- kleknu i sa smenom smeha i suza objasni kako bi ga to učinili najsrećnijim čovekom na svetu. "Naravno ljubavi moja, evo,evo ja ću ti napraviti sokić za nas dvoje a ti nam kupi kesu grickalica kao nekada, važi dušo moja voljena? " Grlio je Nenad svoju Hanu dok su mu se niz lice slivale suze, nade, ljubavi i olakšanja. U vreme kada je osetio da Hanu u njegovom naručju hvata san, tiho prozbori : " O moja lepotice, moj živote, vratila si mi se". . .Kao malu devojčicu, gotovo do jutra, mazio je Nenad Hanu opijen srećom i utonu u dubok san. Svanulo je. Uzela je Hana svoj džemper, ovlaš pokupila kosu u njen čuveni tršavi rep i lagano izašla iz stana da ne probudi svog Nenada. Na stepeništu susrete komšiju Milana koji joj sa njegovom suprugom, poput roditelja , bio velika podrška kada se tek uselila u novi stan. "Hano! Hano Sunce naše dobro!!!" - uskliknu starina kao da je video vilu na stepeništu ! "Dobro jutro čika Milane.... " - sa osmehom , stidljivo i spuštene glave prozbori Hana. "Kako si lutko lepa?" "Dobro čika Milane... " " Gde si pošla lepotice ? " " Da malo prošetam" - kratko reče - " A vi čika Milane ?" "Ajde dušo, polako, lep je dan! Ajde sačekaću i tebe i majstore pa ko pre od vas pristigne! " " Kakve majstore čika Milane? " "Ah, rade konačno onu prokletu rupu od lifta, sad zjanula prazna, lift zaglavio gore, još mi treba da neko siđe dole ne daj ti Bože!!! " " Ajde polako da te ja ne zadržavam sa pričom o ovim majstorijama , valjda nam više ovo poprave. Idi sine, prošetaj pa će biti od sada i lift i ti u redu! " Nasmejaše se oboje a starcu promaknu samo jedno : osmeh na Haninom licu nije bio ni nalik onom koji je on pamtio! Starina od sreće što vide mladu lepoticu ponovo u razgovoru i na nogama , nije ni primetio da Hana nije napustila zgradu : obišla je podrumske prostorije i pravac ka kućištu za liftove. Da je samo stari Milan shvatio šta je izgovorio, da veseli Nenad nije u stanu uzalud spremao dva ledena soka od zove!!! . . .Kućište za liftove, go beton i prašina. Podigla je glavu u vis : sajle, činile se previše visoko i dno kabine lifta. Crno kao najcrnja ploča koju je ikada videla. Opipavajući prašnjavi beton na koji je sela, pisala je po prašini " "voli mama bebu"... i sve tako u krug dok konačno ne ču glasove i buku majstora. " Puštajte više tu prokletinju na dno! " siktala je za sebe. Hana očigledno više nije imala razum. Kabina je krenula silovitom brzinom sa vrha zgrade! " Stiže mama da čuva be. . . " Sati su prolazili . . . Nenad je bio van sebe. Počeo je trkom po obližnjim prodavnicama usput lupajući komšijama na vrata :
" Nema mi Hane, ljudi pomagajte !!! " Samo stari Milan zastade kao okamenjen! " Ja sam . . . ja sam je sine video, pitam gde ćeš ona kaže . . . teško nama Nenade!!! " "Šta je bilo čika Milane!!" "Ostani sinko ovde i čekaj me!" "Idem s Vama!" " Ostani tu !!! "- povika starina koliko je mogao. Nekolicina komšija ostadoše sa Nenadom, drugi krenuše sa Milanom . Sjatiše se oko prebledelog starca i pitaše šta se događa. "Idite brzo gore, do krova, recite majstorima, teško nama, recite im!!Zovite!!! Neka neko zovne policiju!!" Ubrzo se saznalo šta se desilo. Teško da je iko mogao da objasni kako su se toga dana osećali stanari Hanine zgrade, njen voljeni , neutešni Nenad i celo Naselje lipa kada se vrlo brzo pročulo kakva sudbina zadesi ovaj prelepi par. Nenad je i dan danas u zatvorenom bloku prestoničke bolnice za mentalno obolele. Osoblje tvrdi, svi do jednog, kada god dobija prepisanu terapiju Nenad gleda u jednu tačku i ponavlja : " Dva soka od zove i jedne grickalice molim ". Stari Milan preminuo je nešto malo posle incidenta . . . Stan u kome je ovaj par živeo, od onda je redovan inventar oglasa i niko ga neće. Otiđite po nekad u Naselje lipa, raspitajte se za Hanu i Nenada ako imate srca. Oni drugi, koji hoće potvrdu o životu posle smrti, pravac tamo! Od Haninog plača i uzdaha, preostali stanari , svi do jednog , kunu se, po nekad oka ne mogu da sklope. Liftovi? Uredno rade, čak i "onaj" ali od onda u njega niko više nije ušao. Po koje dete ( dete ko dete ) odškrine vrata i uz vrisak utrčava u kuću sa pričom kako su videli prelepu ženu sa bebom u naručju , plače i nestane! Roditelji daju sve od sebe da ih svojski izgrde ali i sami znaju da je slika koju su deca videla poslednji hologram jada i energije kojom je ta zgrada zapečaćena. Slikari, pesnici, melanholici . . . otiđite u Naselje lipa, biće inspiracije za sve, za ovakve i onakve, biće sete, suza, uvek novih informacija ali ne i mira za Hanu i ljubavi u ovom svetu za nju i njenog Nenada. "Dva soka i jedne grickalice molim. . ."
Dušica M. Ognjanović
" Čika Milane, ima li spasa ovim našim cevima?" - upita jednoga dana Hana vremešnog komšiju. "Vraga ima!! Ovo sve trulo ko u grobu!"- brecnu se starina ali ne propusti da uputi umilan osmeh lepotici i nastavi da čeprka oko otvora na zidu izigravajuči majstora u pohabanom, očigledno nekada i veoma davno, njegovom radnom odelu. Ništa nije moglo pomutiti radost devojke koja je bila voljena sa svih strana. Baš sa svih...U to vreme, u njen život ušao je momak, a narod bi odmah kazao : " E baš ovakvog je zaslužila! " Da sve i jeste onako kako izgleda, bio bi to princ iz bajke: Nenad, lep naočit momak, finih manira. Slika i prilika princa iz bajke za jednu dobru i valjanu princezu. Na žalost, događaji koji slede, dokažaše i ovo : ništa nije onako kako izgleda! U početku beše to veseli par : koliko je bilo milina gledati Hanu do sada, još prijatniji utisak ostavljaše dvoje mladih gde god bi pošli : Nenad i Hana... Svaki dan je nosio nešto lepo : druženja, piknike, nove recepte koje je uz pomoć umeća stare komšinice sada Hana vešto sprovodila u delo, graja dece pod balkonom...uopšteno otškrinuta vrata raja i jedno divno leto na pomolu... " Nenade" - poče Hana jednog dana - " ti si arhitekta i poznaješ priličan broj ljudi u vodovodu, danima već mislim da te pitam i setih se konačno, šta misliš, postoji li mogućnost da nam neko od njih pogleda ovo čudo od zgrade i da svoj sud...mislim, vredi li ulagati u bilo koji segment zgrade ili... " Pametnice moja sa "segmentima" - reče Nenad i poljubi Hanu u čelo sklanjajuči njene smeđe lokne sa čela - " Tebi za ljubav, koliko sutra, računaj da je slučaj već na pola rešen! " Kako kaza , tako i učini : tokom prethodne večeri, kontaktirao je Nenad nekolicinu svojih kolega i oni rado prihvatiše da pogledaju o čemu se radi. Predsednik kućnog saveta dočeka grupu profesionalaca koji kazaše, bez mnogo dvojbe, svoje mišljenje : " Iskreno rečeno, jedino rešenje, ujedno i najvažnije, zatvorite jedan od ovih najmanjih liftova. Preciziraću: kućica lifta, sama po sebi je stabilna, ali...bilo koji silazak stanara u tzv. podrum II, biće koban jer kabina , dragi gospodine, nije gumeni čamac! Dakle, daleko od vodootpornog materijala, još manje i logično, hermetički zatvorena. . .Čujte, da ne dužim : onesposobite lift broj 3, kako čujem, živite u slozi i neće biti problema. Odlazeći, još dodade : "Svakako će te biti mirniji i lišeni svake mogućnosti da đavo dođe po svoje, zato zaustavite lift, onesposobite ga po propisu da ne bude štete!! " Šeretski dodade: " Ja rekoh, ja se spasoh! " "Velikih mi filozofa". . . - promrmlja sebi u bradu predsednik kućnog saveta i gotovo istog trena zaboravi šta mu je rečeno . "Neće meni, starom iskusnom majstoru, neki ulickani štreber govoriti šta je najbolje za stanare i zgradu!"- prommrlja ovo sa grimasom na licu i nastavi svoje dnevne dužnosti kao da razgovora na ovu temu nije ni bilo. Pandorina kutija se nekada otvara i bez dodira..da, da....ponekada samo blagim lahorom sudbine..i klupko poče da se odmotava.... Kako dani odmicaše, sazna Hana da je u blagoslovenom stanju! Kakva radost nastade! Prijatelji, komšije rođaci, svi od reda i sa istinskom radošću podeliše pregršt darova i još više lepih želja budućim roditeljima. No sreća beše kratkog veka : gotovo pred porođaj, kada sve bi spremno za doček sina kome su se toliko radovali, Hana dobi iznenadne bolove i u majčinskim mukama, sa istom takvom lubavlju ali i suzama, donese na svet mrtvorođeno čedo. Nema i nije bilo reči da se opiše šta ostade od prelepe vedre Hane koju su svi voleli. Lice usahlo, samrtna maska bola koju više nije bilo moguće skinuti, zamenila je kao pokrov nekada prekrasno lice. Nenad je na sve načine pokušavao da povrati makar delić Hanine duše, da je vrati ovom svetu , no uzalud. Bez prestanka, dok ne klone u kratak san, ljuljala je u mislima Hana svog mrtvog sinčića. Vremenom se i propila. Senka od koje su komšije sa suzama u očima okretale glavu uz jedva čujni pozdrav. " Hana, moramo pomoći jedno drugom, molim te! Ja ću učiniti sve što je do mene ali mi moraš pomoći dušo. Mladi smo, molim te, imaćemo pun stan dece, vidi! " - i poče Nenad da da izvodi šale imitirajući drvenog lutka, praveći razne izraze lica. . .ukratko, izigravao je budalu sve sa ciljem da izmami samo jedan osmeh ili sluvisni izraz na Haninom licu. Ništa. Još dana prođe...Hana je kopnila i opijala se sve više. Uskoro je agresija zamenila tugu. Lomila je sve što joj je došlo pod ruku, vređala je svoje, do juče najdraže komšije, tukla i vređala Nenada. " Za sve si ti kriv!!! Bila sam srećna dok nisi ušao u moj život, đavole odvratniiiii!! " - orilo se iz njihovog stana. Komšije su slušale, po neko od njih su iza svojih vrata, zajedno sa Hanom i Nenadom plakali ali su bili nemoćni da bilo šta učine za nekada divne ljude koji su krasili naselje u kom su živeli. Ljubav zameni mržnju. Što se više trudio da joj ugodi, to je siroti Nenad bio meta mržnje u Haninim očima. Svakoga dana, on je bio taj koji je spremao hranu, nabavljao namirnice, održavao kuću i ništa mu nije bilo teško. Kako bi i bilo, za Boga miloga, kada je voleo svoju lepoticu svim srcem. Jedne večeri, iznenada dok su večerali, mrljajući kao i uvek po tanjiru, iznenada Hana prozbori : " Pokušaću da se priberem Nešo, sutra. . . da sama malo, po malo šetam. . .da odem do kioska ili prodavnice. . ." Sramežljivo, kao uzorna devojčica koja traži prvi put zajam od deke za slatkiš, tako nevino pogleda u Nebojšu koji nije mogao da veruje šta čuje. " Naravno!!!!"- kleknu i sa smenom smeha i suza objasni kako bi ga to učinili najsrećnijim čovekom na svetu. "Naravno ljubavi moja, evo,evo ja ću ti napraviti sokić za nas dvoje a ti nam kupi kesu grickalica kao nekada, važi dušo moja voljena? " Grlio je Nenad svoju Hanu dok su mu se niz lice slivale suze, nade, ljubavi i olakšanja. U vreme kada je osetio da Hanu u njegovom naručju hvata san, tiho prozbori : " O moja lepotice, moj živote, vratila si mi se". . .Kao malu devojčicu, gotovo do jutra, mazio je Nenad Hanu opijen srećom i utonu u dubok san. Svanulo je. Uzela je Hana svoj džemper, ovlaš pokupila kosu u njen čuveni tršavi rep i lagano izašla iz stana da ne probudi svog Nenada. Na stepeništu susrete komšiju Milana koji joj sa njegovom suprugom, poput roditelja , bio velika podrška kada se tek uselila u novi stan. "Hano! Hano Sunce naše dobro!!!" - uskliknu starina kao da je video vilu na stepeništu ! "Dobro jutro čika Milane.... " - sa osmehom , stidljivo i spuštene glave prozbori Hana. "Kako si lutko lepa?" "Dobro čika Milane... " " Gde si pošla lepotice ? " " Da malo prošetam" - kratko reče - " A vi čika Milane ?" "Ajde dušo, polako, lep je dan! Ajde sačekaću i tebe i majstore pa ko pre od vas pristigne! " " Kakve majstore čika Milane? " "Ah, rade konačno onu prokletu rupu od lifta, sad zjanula prazna, lift zaglavio gore, još mi treba da neko siđe dole ne daj ti Bože!!! " " Ajde polako da te ja ne zadržavam sa pričom o ovim majstorijama , valjda nam više ovo poprave. Idi sine, prošetaj pa će biti od sada i lift i ti u redu! " Nasmejaše se oboje a starcu promaknu samo jedno : osmeh na Haninom licu nije bio ni nalik onom koji je on pamtio! Starina od sreće što vide mladu lepoticu ponovo u razgovoru i na nogama , nije ni primetio da Hana nije napustila zgradu : obišla je podrumske prostorije i pravac ka kućištu za liftove. Da je samo stari Milan shvatio šta je izgovorio, da veseli Nenad nije u stanu uzalud spremao dva ledena soka od zove!!! . . .Kućište za liftove, go beton i prašina. Podigla je glavu u vis : sajle, činile se previše visoko i dno kabine lifta. Crno kao najcrnja ploča koju je ikada videla. Opipavajući prašnjavi beton na koji je sela, pisala je po prašini " "voli mama bebu"... i sve tako u krug dok konačno ne ču glasove i buku majstora. " Puštajte više tu prokletinju na dno! " siktala je za sebe. Hana očigledno više nije imala razum. Kabina je krenula silovitom brzinom sa vrha zgrade! " Stiže mama da čuva be. . . " Sati su prolazili . . . Nenad je bio van sebe. Počeo je trkom po obližnjim prodavnicama usput lupajući komšijama na vrata :
" Nema mi Hane, ljudi pomagajte !!! " Samo stari Milan zastade kao okamenjen! " Ja sam . . . ja sam je sine video, pitam gde ćeš ona kaže . . . teško nama Nenade!!! " "Šta je bilo čika Milane!!" "Ostani sinko ovde i čekaj me!" "Idem s Vama!" " Ostani tu !!! "- povika starina koliko je mogao. Nekolicina komšija ostadoše sa Nenadom, drugi krenuše sa Milanom . Sjatiše se oko prebledelog starca i pitaše šta se događa. "Idite brzo gore, do krova, recite majstorima, teško nama, recite im!!Zovite!!! Neka neko zovne policiju!!" Ubrzo se saznalo šta se desilo. Teško da je iko mogao da objasni kako su se toga dana osećali stanari Hanine zgrade, njen voljeni , neutešni Nenad i celo Naselje lipa kada se vrlo brzo pročulo kakva sudbina zadesi ovaj prelepi par. Nenad je i dan danas u zatvorenom bloku prestoničke bolnice za mentalno obolele. Osoblje tvrdi, svi do jednog, kada god dobija prepisanu terapiju Nenad gleda u jednu tačku i ponavlja : " Dva soka od zove i jedne grickalice molim ". Stari Milan preminuo je nešto malo posle incidenta . . . Stan u kome je ovaj par živeo, od onda je redovan inventar oglasa i niko ga neće. Otiđite po nekad u Naselje lipa, raspitajte se za Hanu i Nenada ako imate srca. Oni drugi, koji hoće potvrdu o životu posle smrti, pravac tamo! Od Haninog plača i uzdaha, preostali stanari , svi do jednog , kunu se, po nekad oka ne mogu da sklope. Liftovi? Uredno rade, čak i "onaj" ali od onda u njega niko više nije ušao. Po koje dete ( dete ko dete ) odškrine vrata i uz vrisak utrčava u kuću sa pričom kako su videli prelepu ženu sa bebom u naručju , plače i nestane! Roditelji daju sve od sebe da ih svojski izgrde ali i sami znaju da je slika koju su deca videla poslednji hologram jada i energije kojom je ta zgrada zapečaćena. Slikari, pesnici, melanholici . . . otiđite u Naselje lipa, biće inspiracije za sve, za ovakve i onakve, biće sete, suza, uvek novih informacija ali ne i mira za Hanu i ljubavi u ovom svetu za nju i njenog Nenada. "Dva soka i jedne grickalice molim. . ."
Dušica M. Ognjanović
