Balerina

Sudbina. Svako malo je spominju. Karmu, sve se vraća sve se plaća. Muka mi je od malih jadnika koji se plaše svega i svakoga. Mali, ubogi robotići bez sopstvenih stavova i želja. Vidi , molim te, sažaljivi na svako pseto koje nije imalo hrabrosti, (da se ne izrazim drugačije , "njihovim jezikom " ) , da uzme sopstveni život u svoje ruke i bude ono što jeste. Onakav kakav jeste a nekavog ga društvo očekuje da bude ili će biti. Stoka. " Priča opet kučka sama sa sobom ". Da, da  . . . to sam čula maločas . . . i juče, takođe. Da, da. Tako mi čistačice govore iza leđa misleći da ih ne čujem. Stoka uboga. Bolje da se zadrže na svojim mislima kako da prehrane svoju bezubu gamad,i pripaze na metle nego što olajavaju mene, onu kakve one ne mogu biti ni u sledećem životu. Prljavuše. Sluškinje! Ja sam ukras ovog zdanja! Kraljica! Bila! Ostala! Nema i neće mi biti ravne! Balet je u mojoj krvi. Blato i čemer u njihovoj. Dva sveta. Dve obale koje nikada ne može spojiti ni najbolji neimar. Koja od njih je zgotovila ovo smeće od čaja?!! Izgleda da im je jedino istančano čulo odsustva za sve što je otmeno i lepo!
Još jedna predstava u kojoj će dominirati trijumf lepote, gracioznosti i oholosti koju će poput stare lisice, vešto prikriti elegantnim okretom publici gladnoj još jednog blefa i iskonskog naklona  divljenju onome ko ih prezire.
Primabalerina. Prvakinja baleta. U baletskoj grupi, kao i u životu, dobija samo najbolje. Privatno, esencija zla. Još odavno njena je prva i poslednja. Tako je bilo za života njenog imućnog supruga i ostade tako i nakon njegovog , ako pitate druge, preseljenja u bolji život. Svakako spokojniji od onoga koji je imao sa svojom muzom. Svako se trudio da joj udovolji jer nikome nije bilo u interesu da ostatak dana ili svog radnog vremena, provede u nemilosti primabalerine iz pakla. Tako su je zvali a kako se priča, ni u paklu joj ne bi našli ravne. Upravnik pozorišta, Anu je čuvao duboko u svom srcu , kao svoju tihu patnju. Debeo, ogromnog podvaljka, uvek zadihan ostavljajući za sobom u prolazu tragove znoja i duvana, teško da je mogao biti neko kome bi , ruku na srce, prelepa ali zla žena Aninog kalibra, dala bilo kakvu povratnu reakciju u kojoj bi bilo ikakve emocije. Pričaju zaposleni da je jednom prilikom, kada se digla opšta frka za jednim i jedinim mišem među starim kulisama, uz kikot zatepala : pre njemu , nego upravniku koji, kao da nije bio svestan svog salastog kaputa, po inerciji , najbolje komade dodeljivao Ani živeći u nekoj suludoj nadi u iščekivanju emocija koje nije mogao dobiti. Nasuprot njemu, Anin muž beše prelep muškarac , divnih crta lica, još lepše građe no . . . uzalud beše "vlasnik " svega pomenutog kraj žene koja je volela svoj odraz u vodi, ogledalu, ma kojoj površini , više od sebe same. Dece nisu imali jer pomenuta nije mogla da podnese njihovo prisustvo . Kada je stiglo obaveštenje da će pozorište biti glavni pokrovitelj manifestacije " Mladi i umetnost " u okviru koje će članovi baleta, na čelu sa primabalerinom, pokazati deci sve čari ove vrste umetnosti, danima je histerisala i tugovala. Još kada je saznala da će morati da posmatra njihove treninge i među svom decom , svojim oštrim okom izabere svoju naslednicu, ozbiljno joj ne beše dobro.

" Mladi i umetnost " zažive u punom sjaju isključivo zbog hvalospeva , kako u štampanim tako i u ostalim medijima. Dovoljno da sujeta "pogura" tamo gde srce ne može ni za milimetar. Vremenom, među decom dođe do zaista valjane i poštene selekcije. Devojčice rado dolaziše na časove. Beše tu , za ne poverovati, lepih trenutaka punih smeha i šala sa svojom mentorkom. Ne zavaravajte se da je bila željna dečijeg smeha i njihovog prisustva. Samo divljenje u njihovim očima i pogled kojim su gladno upijali svaki njen pokret, čak i banalno vezivanje guste, duge kose gumicom, davalo je snagu Ani da izdrži one za koje, u istinu, u njenom srcu, ni za tren nije bilo mesta. Među njenim izabranicama beše Katarina, divna devojčica istih takvih manira. No, drugačije i ne može biti obzirom da je Katarina poticala iz bogate porodice. Beše to Anina ljubimica. Katarina beše na izgled dete nife , no činilo se kad - kad, da će biti vrlo slična svojoj mentorki kada poraste. Negica je bila spremačica koja je radila u pozorištu gde je primabalerina Ana zavodila red bez potpunog odsustva empatije. Negica imaše ćerku koja je pohađala običnu školu u kraju . Mila beše dete te iste spremačice i putara, no, darovana neverovatnim talentom za balet. Davnih dana, još pre polaska u školu, dovodila je Negica malu Milu u pozorište kada je nije mogla ostaviti kome na čuvanje. Tu se naslućivalo da dete voli "daske koje život znače" više od svega a balet, koji je krišom posmtrala iza kulisa, gledala je otvorenih ustašca sa , malo je reći , divljenjem! Od nastavnice u školi, sazna Negica da Mila poseduje neverovatan talenat a obzirom da se znalo da radi u pozorištu kao spremačica, može barem , okolo - na okolo, pitati nekoga da pogleda šta malena ume, ocene kretanje u srazmeri sa istančanim sluhom a dalje neka sude koji o tome mnogo više znaju. Složi se Negice no . . . sirotinja teško može naći sebi put i u cipelama a kamo li na prstima svilenih baletanki. Složiše se supružnici da, uz Božiju pomoć, stegnu i onako pretegnut kaiš, kupe od opreme šta je potrebno i odlučiše da umole Anu da nakon časova sa svojim izabranicama, samo par trenutaka pogleda i njihovu Milu. Špic patike, triko, bela suknjica, čarapice. Sve je bilo spremno još samo naći Anu u dobrom raspoloženju , nekim čudom, i moliti se i za ono drugo : da da Mili šansu! " Sutra ću pitati za tebe Mila. Moli te majka, daj sve od sebe da budeš onakva kakva si mi u školskim priredbama. Da svi traže da vide moju Milu ponovo! Jel važi ? "  " Važi mama ." -  nasmeja se skromna devojčica i pogleda stidljivo u svoje roditelje . Primeti otac da Mila povlači mokre dlanove duž suknjice koju je probala pred sutrašnji dan sa sve cvetom u kosi koji joj Negica beše kupila na uličnoj tezgi , pruži ruke ka njoj i gledajući je pravo u oči, kao da zaboravi na njene godine i odlučno kaza : "  Mila, nisu svi rođeni bogati. I kada jesu, čine takva dela da bi se svaki beskućnik radije pohvalio svojom pohabanom jaknom nego njihovim imetkom. Dakle, slušaj me ovako : sutra, slušaj svoje srce, budi hrabra, stavi tvoj krstić oko vrata i čvrsto veruj da je sve moguće ! Obećaj mi to! " Stidljivo, jedva promrmlja : " Obećavam." -  a u kraj oka , krenu suza. Za njom još jedna i druga i pre nego se malena slomi od treme i straha pred roditeljima, ustade Negica i donese neki stari koverat. Beše pun starih fotografija. " Šta je to ? " - obrisa oči Mila i dobi odgovor : " Ovo ćemo ti pokazati kada te teta Ana uvrsti među najbolje , jer ti to zaslužuješ! Sad skidaj te svoje krpice do sutra , da ih ne uprljaš nečim a priča koja je u ovoj koverti, ne zaboravi, krije tvoju snagu! " Dete ko dete , razrogači oči, krenu nešto da pita, no, koverta u majčinoj ispucaloj ruci, davaše joj neku čudesnu nadu. Trebalo je samo da svane . . .

" Idemo! Glava gore! Glava gore ! Ajde! Taaako je! Bravo devojke! Ajmo! Iiiii, još jednom okret , glava u stranu, bravo! Anja, Anja! Leđa pravo! Tako je! " Gospode, kako prići ovoj ženi a da ne bude muke ?"  - pitala se sirota Negica dok je malena Mila stajala iza majke i  ako uplašena, sa nestrpljenjem iščekivaše svoj red. " Mila, za koji minut, ove devojčice završavaju. Seti se tatinih reči   i koverte . . . "  " Sa mojom snagom ! " - ubaci se Mila busajući se u grudi. " Tako je dušo !" - nasmeja se Negica.  "I misli na  koverte sa tvojom snagom! " Čas uskoro beše gotov. Ako je ikada trebalo sreće, sad je trenutak! " Gospođo Ana " - gotovo šapatom Negica pozva Anu. Nakašlja se pa pokuša ponovo. " Gospođa Ana ". Da je pogled oružje, odavno bi bilo mrtvih kao pleve. " Molim! ? " - oholo uzvrati . " Molim vas , molim izvinite samo ako možete . . . "  " Kaži tetkice ! " - na to se, do maločas uzorne balerinice, grohotom nasmejaše. Kao da ohrabriše i onako oholu Anu pa ova sa smeškom nastavi : "Recite tetkice . " " Negica. Negica mi je ime ".  "Ne bitan podatak potpuno. Recite tetkice Negice, čistite nešto?" - okrete se Ana prema devojčicama i sa grimasom na licu došapnu : " Čak se i slaže "tekica Negica". Deca bez milost nastaviše kikot. " Slušam." - uzdignute glave više naredi nego što pita. " Dovela sam da pogledate moju ćerku jer kaže učiteljica u školi da ima dara za balet pa sam mis... " - ne stiže da završi . " Učiteljica u školi kaže ima dara !?" Scenom se prolomi takav osmeh da su štićenice ovog puta prepoznale da je bolje i dah da zaustave. " Tetkice Negice , plus maloumnice  . . . opet se rimuje "  - procedi " Da li je moguće da si mi dovela svoje mladunče za koje tvrdiš da ima talenat za nešto za šta verujem da nema predstavu kog je pojma u koliko joj to detaljno nisu objasnili otac putar i mama "tetkica Negica"! "Gospođo Ana . . . " - na ivici suza sa pogledom u vrh svojih pohabanih cipela Negica nastavi : " Molim vas, ne zbog mene , već devojčice radi , samo joj dajte minut svog dragocenog vremena. " Knedla u grlu i suze koje naviru neka budu ceh koji plaća svojim ponosom za buduću sreću svoje ćerke. " Ovuda!" -  odmahnu rukom. " Ajde ne slini tu više! "  - naredi sa vidnim gađenjem ." Gde je to . . . ta mala ? Neka pođe zamnom! " Sirota Mila jedva odvoji znojavi dlan iz majčine hladne ruke i drhtavim nožicama krenu ka Ani. " Da li se ovaj tvoj bogaljčić uvek ovako vucara ili  . . .  ?" -  upita Negicu.  " Ne gospođo Ana, uplašila se pa... " "Od čega !!!?" - začuđeno se osvrnu oko sebe. " Pa da, putar i čistačica! Normalno da je potomak kukavica! Ajde mala!" - dreknu na sirotu Milu. Malena pođe napred ka daskama o kojima je toliko maštala i samoj sebi ponavljaše očeve reči i poljubi krstić koji joj je stajao oko vrata. Ana pljesnu jako dlanom o dlan i muzika krenu. Kikot malih bogatašica u pozadini , komentari na njen "babski" cvet u kosi . . . bilo je nečeg čudnog u vazduhu. Krenula je! Jedan okret, plije , rond de jambe, fondu, jete, ponovo okret i reverence!! Blistala je! Ohola Ana zinu od čuda, Negica nije ni prestajala da plače , Mila pobedonosno drži glavu visoko sa rukama iznad glave! Male koleginice otvorenih usta gledaju spektakl! Ana je bila poražena! Ili nije!? " Loše, loše, loše! Užas !Nezgrapno tap, tap , tap " - pljeskala je besno dlanom o dlan. " Užas! Apsolutno odsustvo gracioznosti što i ne čudi za potomka tetkice i putara!I pitam se " - urlala je " ko će mi nadoknaditi moje dragoceno uludo izgubljeno vreme!?" - treslo se oko proklete primabalerine dok su ostali prisutni ostali bez teksta a neki i tiho jecali. Ne i mala Mila. Bila je previše zbunjena, ponižena i uplašena da reaguje. Negica je jecala i poželela dve stvari : da u zemlju propadne ili da nikada svoje dete nije dovela u ovakvu situaciju. " Tutanj tetkice Negice i pre nego što odeš u svoju jazbinu, počisti scenu koju je ukaljalo ovo malo smotano biće!" - priđe i uštinu malecku za obraz dok je sve oko prisutnih ponovo delovalo nekako nestvarno . . .
" Gospođo! " - začu se iza Negicinih leđa. " Da , vama kažem. Ja sam Andrija , koreograf . Malena je bila sjajana! " - ovo reče gotovo šapatom. " Ali . . . " - pokuša Negica. " Nema ali! Pođite zamnom molim vas! "Nepoverljivi pogled i postavljanje male Mile iza njenih leđa značio je da tek predstavljeni Andrija mora kazati barem nešto više. " Ovde sam se zadesio slučajno. Sada vidim da to ne mogu nazvati slučajnošću. Pođite zamnom sada i odmah jer ja sam glavni koreograf drugog po veličini pozorišta . Dakle, Ana pa mi. Dole , niz uluci i u toku su probe! " - pruži ruku prema Negici i dade sve od sebe da krenu sa njim.
Vežbala je danima, nedeljama, mesecima. Vreme je prolazilo. Stekla je Mila divne drugare i ponudu koja se ne odbija : postaće stipendista prestižne britanske kraljevske škole! Neke od devojčica, sada devojaka, koje su se bezrazložno smejale sirotoj Mili, saznaše vrlo brzo za dalji tok njene sudbine i još brže nabaviše adresu i kontakt broj kako bi joj  ovoga puta pružili lažnu podršku u nadi da će ih jednoga dana, narodski rečeno, " povući za sobom ". I svima je ljubazno odgovorila uz iskreno obećanje da će svakoj pomoći koliko god bude u njenoj moći. Ana ? Ana je nastavila po starom. " Iiii jedan dva tri četiri, jedan dva tri četeiri . . . " - samo ovoga puta, umesto bezrezervnog divljenja sve ćešće je mogla čuti : "kučka ", " matora mora u penziju ona više ne može ni da stoji a ne da komanduje ovde " , " ovo je pozorište a ne vojni logor , uštirkana  . . ."-  ovoga puta orio se nečiji drugi smeh. Ana je u svom kišnom mantilu, pod teretom savesti i godina, nestajala u kišnu noć i vraćala se sutradan da pokuša vratiti u kolosek voz u punoj brzini koji je odavno ostao bez kočnica. Vreme kao i uvek , ne pita nikoga za dozvolu i teče brzinom koju samo nametne. Čuvena Londonska kiša i jedan od pabova u predgrađu behu idealno mesto da uz topli čaj i keks sa džemom , Mila otvori i pročita pismo koje je stiglo od njenih. U velikoj , novoj koverti, stajala je nešto manja, poznati deblji , stari koverat kojeg se odmah setila : " U njemu je tvoja snaga, zapamti! " - odzvanjale su reči njenog oca rečene veče pred nastupa za Anu.
Pogledala je kroz izlog lokala a onda je krenula . . . kao kapi kiše tako i njene oči behu u skladu sa vremenom. Pismo je počinjalo rečima čiste ljubavi, podrške , vesti iz kraja, grada, sve ono za šta su pomislili da bi je interesovalao. No . . . sve je potisnuto u trenu kada je saznala ono što samo život može da režira : " . . .  i zato sam ti kazao, ovo će biti tvoja snaga jer ko je vražja Ana!? Niko sine moj! Umišljena žena lišena osećaja ikakve ljubavi i poštovanja prema bilo kome i bilo čemu! Tvojim venama teče krv tvoje bake, moje majke Marine, koja je bila prvakinja Britanskog kraljevskog pozorišta! Sećaš li se ulice kojom sam te vodio da šetaš kada si bila mala devojčica ? Ulice pune kestenova i prelepih kuća? Ona ulica koju si obožavala, sa divnim fasadama i prelepom kapijom_ To je kuća u kojoj je moja majka rođena i živela. U onim posleratnim vremenima sve je oduzeto i pripalo nekome ko nije znao ni za balet , pozorište po najmanje za mene , moju porodicu i majku. Školovao sam se koliko su dozvolili i dao sam sve od sebe da te , barem i kao putar, naučim da gradiš staze ljubavi i blagoslova ma gde da pođeš i da ostaneš jaka i veruješ u sebe ma šta te snađe! " Nije mogla da zaustavi emocije a nije ni trebalo . . . na tom papiru , u tim redovima , krila se tajna koja čini razliku između ljudi i onih koji to nikada neće ni biti.
Nakon prijema i večere koja je bila priređena u čast kraljevske akademije umetnosti na koju je bila pozvana, Mila je jedva čekala da svane. Učinila je ono što je odavno bilo jedino ispravno. Kuća koju je otac spominjao u pismu gotovinom je otkupljena i vraćena njenom ocu, pravom vlasniku. Još nešto što treba da obavi : posluga koja će pomagati Negici da dekoriše novo zdanje sebi i ocu , baš onako kako njih dvoje požele . I od sada i zauvek biće Gospođa. Gospođa Negica!
Na starom groblju među spomenicima koji su svojim impozantnim izgledom svaki za sebe govorili posebnu priču , nađe i ovaj : Marina Tot. Njena baka. Primabalerina kraljevskog baleta. Sagnu se Mila i ostavi buket predivnih belih ruža. Zagleda se u spomenik, dodirnu hladan kamen, toplim usnama poljubi spomenik mokar od kiše i pomisli : " Sirota , sirota Ana . . . "


Dušica M. Ognjanović

Besmisleni smisao

 

Neogranični vremenom, geografijom, bontonom, jezičkom barijerom, strahom, bilo čime pod kapom nebeskom znaci se rasprostiru svuda oko nas. Baš svuda. Ljudi nam šalju signale da im se neko dopada ili da već vole, da pate zbog nečega ili nekoga, da se dvoume i lome o nekim sudbinskim pitanjima, da se muče da ostave nešto, da im nije dobro s nekim ili negde...

Ostavljaju, koračajući odsutno, tragove pored puta, nadajući se da će neko da ih pročita i protumači kako treba. A, onda i ono najvažnije – da će da učini nešto povodom toga što je protumačio.

Jedan je govorio „volim te“ dok nije iznemogao. I stvarno je iskreno i ludo voleo. A ona ga nije htela, njegova dobrota bila joj je dosadna. Udala se za drugoga, što joj je preselo, a onaj je od tuge umro.

Jedan drugi se dvoumio da li da ode ili ostane. Polakomio se, otišao za boljim poslom i većom platom. Nikoga nije bilo da mu kaže da ostane, da se strpi, da sačeka, da ne brza. Svi su, dok je naglas razmišljao i uzdisao, ili ćutke slegali ramenima ili nakrivljene glave, jedva čujno i upadljivo nezainteresovano izgovarali „pa kako hoćeš“ i prolazili pored njega. Tako je nezadržavan od bilo koga, otišao i činilo se samo u početku bilo mu je dobro. Onda je sve puklo. U paramparčad. Nova firma, a sa njom i on. Kredit više nije mogao da vrati, u novom stanu više nije mogao da živi i tako je poludeo. Toliko da oni pravoverni što su ga sa lakoćom pustili u taj novi život i svet, nisu ni pomišljali da ga prihvate kad se vratio i preklinjao da ponovo bude jedan od njih. Odbili su ga tako da je skončao dva sata kasnije. Neki kažu da se srušio kad je izašavši iz nekada njegove kancelarije, pao u nesvest na stajalištu čekajući prevoz i da ga je autom pokosio neko. Drugi, pak, tvrde, da se namerno zaljuljao i predao žutom pežou koji mu je išao u susret.

Jenda treća je htela da se ubije. Ponavljala je gde god bi stigla, ponekad čak i da svi čuju, a nekad samo za sebe i najbliže jedno te isto „ne mogu više“. Viđali su je kako ide ulicom pognute glave, udubljena u neke crne misli i samo bi se čulo kako nešto mrmori ispod maske. Ali, baš niko nikada nije zastao da pita „izvinite, šta ste rekli“. Njeni najbliži ovu mantru doživljavali su kao samo još jedan dokaz da su bili u pravu kad su još davno složno procenili da je baš ona najslabija karika familije; a oni su prezirali slabiće. Ponekad bi jedina osoba među njima kojoj je bilo istinski stalo, i sama izmučena svojim bremenom, odgovarala „ kao da meni nije svega dosta“ i na tome bi se uglavnom završilo. Tako se ona predozirala lekovima i njen vapaj slabića je zauvek zamro.

I mogu ovako u nedogled.

I besmisleno mi je da vam pišem, misleći da toliko znate: slušajte ljude oko sebe; osluškujte; ti signali; ti znakovi pored puta koje ostavljaju kao mrvice u šumi kao mrvice u šumi da se ne izgube, možda nekome od njih spasu život, a vama - sa pergamenta koji se negde vodi pod vašim imenom, skinu uvek zgusnute liste, bar jedan jedini greh. I taj jedan manje, značiće. Mnogo. Videćete na šta sam mislila.

Dušica M. Ognjanović

I tako . . .

 Bio je to dan kao iz bajke za obilazak svetinje. Sunce je sijalo taman koliko treba da se javi da je svanulo i da je dosta bilo počinka. 

Ne volim naročito to organizovano druženje s Bogom. Polako, pre nego što požurite da osudite, mada vam je do sada već uveliko jasno koliko držim do toga, objasiću. Dakle, ta organizacija, osim Svevišnjeg koji je već svakako dobri Domaćin cele vaseljenje pa i tog metoha put kojeg se kreće, podrazumeva i bulumentu; nešto mi se ne traži pristojniji naziv, dakle bulumentu koja krije tek po kojeg istinskog vernika.

I svi znate da je to tačno, samo što nećete da priznate, ali to je već vaš problem. Da niste navikli da se lažete na svim mogućim poljima, vaši životi bi izgledali drastično drugačije. Ali, neću sad o tome. Neki drugi put svakako, ali sada ne. Znam, žao vam je, jer vi suštinski volite kad vas kinjim, ali kažem vam, sad mi se neće.

Dakle, pristala sam tog jutra da se ukrcam u autobus zato što odavno nisam bila u svetinji put koje smo krenuli, a na molbu nekolicine meni dragih ljudi.

Čim je vozač uzeo stvar, znači volan u svoje ruke, i izmestio nas sa parkinga na kojem su nas minut ranije prebrojavali, krenule su priče - kako su ekskurzije opet preskupe, kako su se poklopili vreme za registraciju kola i jedna svadba na koju mora da se ode, kako nikad više zimnice po Zorkinom receptu jer je propast, uostalom kako snajka može bolje da zna. . . Jedna riđokosa žena iz trćeg reda, sa maramom stavljenom na vreme, doziva neku Dunju koja sedi skoro pred sam kraj autobusa i dovikuje: " Da probaš jednu moju baklavu, prava . . ." Dunja nemo odbija, samo mlatara glavom u stranu, levo-desno, levo-desno, kao da je oteta. Progovorila bi sigurno nego su joj usta puna senviča, iz kog vire krugovi kuvanih jaja. I da ne vire, čim je maločas providna folija počela da se para, a "onaj" miris obuzima autobus, znali smo šta je Dunja izabrala da doručkuje . . .

Nas troje smo se ćutke zagledali, a videla sam da moja mala odabrana ekipa čita moj čuveni pogled zvani "jesam vam rekla".

I tako su ovi "podvižnici" krstarili drumom noseći sa sobom sve one misli i reči koje je trebalo da na taj jedan dan ostave za sobom. Da izgovaraju molitve, čitaju žitije Svetca kojem je posvećen manastir, ili makar da na telefonima koje nisu ispuštali iz ruku, pronađu ponešto o Svetinji u koju su krenuli. Red je, ako ništa drugo . . . 

U goste kad krenu, pa kućni savet zaseda kao veće staraca - šta smo im ono beše nosili prošli put, je li ona mala sedmi ili osmi razred, ne Boga mi nego srednja škola, ona je velika, njoj nećemo ništa, ma daj kafu iz Danice,  lepo je pakovanje, atraktivno, videće odmah da je iz inostranstva, to ćemo i ono vino, ne to ono bolje, za ovo svi znaju da uzeto na akciji, ne skida se ta reklama, to ćemo nama, uz ručak, šta fino je za svaki dan . . . Njima moramo nešto fensi . . .

A, ovamo . . .

Stižemo posle par sati i pravo s parkinga, sad ovog drugog, kreće desant na manastir. Na brzinu zabrađene žene, poneka koja je to na vreme uradila, muškarci koji su na ovakvim putovanjima uvek nekako u manjini, upasuju košulje u pantalone, izgužvani od dugo sedenja, pokušavaju da sustignu svoj užurbane žene, ali im to n uspeva.

Uleću  u velelepno dvorište poput komunalnih inspektora, napadno se brzo krste po 15 puta, dok ih ruka ne zaboli, i sve ih odaje da ni jedno od tih krsnih znamenja nije pratila na bogobojažljiva pomisao, ni molitva, jer bi, da je drugačije, zastale ispred manastirske kapije kroz koju su protrčale, stale bi koji tren, udahnule duboko i polako se prekrstile, pomislivši svako svoje, ili svačije "Oprosti Gospode premilostivi i hvala Ti za sve". Onda bi polako krenuli dalje . . .

Ma ne . . .

Ko god da je poplovačao stazu koja je vodila duž rajskog dvorišta, između manastira i konaka, što se tiče ove ture gostiju, uzalud je to radio. Ne mogu stvarno da kažem poklonika - ne tražite previše. Znači, pregazili su sveže pokošenu travu, da bi došli do ružičnjaka. Dakle, eto ga cilj broj jedan. Kao u igrici. "Stanooo, da vidiš lepe li su, ti samo ovu boju nemaš. Uzmi bre, šta se snebivaš. Oćeš ja da ti je odlomim časkom, oni neće ni da primete a tebi ima da ukrasi ceo onaj deo do kuće Stankovića. Ima svi da te pitaju odakle ti, oni prvi će da se sjate. . . .Ja ti je uzimam, nećun ni da te pitam. "

Sramota me . . .

Proalze pored nas četvorica monaha, kao četiri povijene mladice, gledaju u zemlju a kao da je ne dodiruju.

Još su nam iza leđa, a ja čujem nepoznati kreštavi glas: "Je li sestro, je l ovo muški ili ženski manastir?"

Gospode Bože . . .

Ne verujem da se meni obraća, još manje da me ovo pita . . . Duboko nesvesna svega ako sebe, ova je žena, shvatam, došla da provede vikend van grada. Sestro, sledeći put, predlažem Kosmaj. Idi na Avalu, Srebrno jezero, gde god ti volja, samo ne upadaj ko hajduk na sveta mesta, dok ti se nešto ne dogodi duboko u srcu, negde unutra . . .

" Jovane, dođi. Je l me čuješ? Dolazi ovamo više!! Bože budale,ovaj moj gluv ko top, to me dovodi do ludila! " , jada se i viče NN putnica reklo bi se drugarici. Cilj broj dva. Dokopale su se loze! Stiže Jovan i ukopan u mestu čeka. "Vidiš kako je kod njih ovo drugačije upleteno? Pa je l vidiš? De gledaš? Ništa, ajde idi pitaću ja. Sad ću da nađem nekoga". . . Iznad njene prazne glave, i te loze za koju bi dala sve da je njena, mali prozori i bledo žuta fasada odvajaju kelije desetak monaha od ove sumanutosti koju smo im doneli pred prag.

I kao da nigde nije vidljiviji taj sudar svetova nego na tom mestu i u tom trenutku.

S jedne strane molitva, istinska, duboka, toliko jaka da čini čuda, spira grehove, pomera planine, isceljuje, ona od koje se osedi mnogo pre i mimo ovozemaljskog kalendara . . . Tihovanje, podvizavanje, borba sa iskušenjima svake vrste, rad neprestani, san sporadični i plitak,na mogama, na kolenima, ponekad u tvrdoj postelji . . . tek ponekad . . .

S druge strane graja, cika, besmisao, razbibiga, želja da se sebi po svaku cenu udovolji, površnost na stotine načina, odsustvo želje za nečim dubljim, smislenijim, nepostojanje straha Božijeg i još žalosnije ljubavi prema Bogu, potrebe da se svakim danom bude sve bolji iz zahvalnosti za sve milosti neopisive i nezaslužene . . .

. . .

U manastiru niko ne sluša igumana . . . Kao što minut ranije nije slušao ni uzaludnog vođu puta kad je molio da svi budu pristojni, tihi i da utušaju telefone. Nijedna mu molba nije uslišena. Ništa bolje nije prošao ni iguman. Uzalud se trudio. Pastva je terala po svome. Pričali su uporedo sa njim, blicevi sevali na sve strane kao na koncertu, postolja sa parčićima papira na kojima su ostavljana imena za pominjanje tokom molitve, ljuljala su se pod teretom nemirnih gostiju i njihovog gurkanja.

. . .

U sledećoj epizodi, izletnci su se domogli gostoprimnice. Posluženo je najbolje. Nas troje smo seli ukraj stola, moji su mislil da smo za danas videli sve, ja sam znajući dobro ljude, bila sigurna da nije kraj.

" Jaooo, je li ovo sok od zove? Jeste!" - jedna krupna postarija sama pita i odgovara:" U Nado, jesi probala? E, taj taj. Probaj odma, ček sad ću da dođem kod tebe". Ona pomera stolicu uz zaglušujuću škripu drveta koje se vuče po podu, a ja zamišjam kako će, mogu da se zakunem, da počne da juri nekog od bratije za recept. 

Blagoslov joj ne treba. Ona neće mirno da spava. Hoće sok od zove. Baš takav. Neće savet, hoće recept.

A ja hoću što pre da odem odavde. Da nestanem, ako je moguće za tren. I da se vratim kad ne bude nikoga . . .

Dušica M. Ognjanović

Combattimento mortale

 289 miliona "ljudi" prati tuđe dupe! Zamislite: 289 miliona čeka, (svakog dana), objavu kojom će biti udostojeni i počašćeni, iz kog ugla će to "čuveno" dupe da ih umudri a svojom profilnom fotkom, ponosno dati do znanja da na dnevnom nivou vode brigu i pokazuju interesovanje za nečiju plastičnu prdaru svojim zvanjem "pratilac"!! Crnčite od jutra do mraka, jebe vas ko stigne za crkavicu, kupite na rate telefon i na njemu , među prvima, instaliranje društvenih mreža sa ciljem sticanja titule: pratilac! Prati, otprati, zaprati, rasprati . . . Gubimo se. Dugi, dugi niz godina kola koja su nas taljigala, točkova namazanih lojem, velikom brzinom krecu niz brdo i vode pravac u pizdu materinu.

Relativno skoro, iz Australije stiže snimak momka kog je ajkula, doslovno -pojela. To je neko snimao!!! Držao je telefon u rukama i snimao! Zamislite dok neko umire u mukama, nečiji sin, brat, drugar, gomile zuba oštrih poput žileta kidaju mu meso, još uvek svestan svega, u agoniji i okružen sopstvenom krvlju, shvata da umire. I to neko snima! I to neko gleda! I to neko DELI  na društvenim mrežama! Ko smo mi? Šta smo mi ovo postali? Kojim pravom očekujemo da nam išta bude bolje!!?

Usput, utrkivanje ko će pre da postavi pitanje: čemu ratovi, zašto ratovi, budimo ljudi, volimo se. Od tolike količine kontradiktornosti, ni najbolji probiotici ne daju rezultate. Blud, razvrat, ogovaranje, zloba, vračanje, krivokletstvo, pohlepa, lopovluk, prevare, mržnja, zavist . . . i još koliko užasa i gadosti svuda oko nas i u nama a mi se čudimo realizaciji one tri reči (rat) u stvarnom životu!? 

Na dnevnom nivou, ko zna koliko puta, opsujemo Boga!Boga predobrog!!! Zatim majku, ("krvavu" ti majku jebem !),Sunce, hleb, život, decu, familiju pa sve redom.

Biraju se strane, komentariše se, šeruju se pesme o miru, ljubavi u svetu. Esencija besmisla je na vrhuncu. I pitamo se, u svom svom ludilu i mulju iz kog se javljamo: kada će već jednom biti bolje!? Vrlo jednostavno: onda kada i mi budemo bolji. Kada pokušamo barem da budemo ono što smo davno bili  . . ljudi.

Dušica M. Ognjanović