Tefter

„ Čovek koji je video beskonačnost“. Film iz 2015 godine, jedan od mojih omiljenih. Kablovski operateri odlično rade svoj posao u ovo doba koje je i one aktivnije guzove, zalepilo za udoban nameštaj duže nego što je zdravlju milo. Ne javljam se sa druge planete. Živim na istoj planeti kao i vi i svaka solarna frka, meteorska trka i planetarna buka, pogađaju me podjednakim intezitetom kao i vas. „ Što se ne oglašavaš Dule, vidi šta se rad!“ Gde se „radi“ i šta, upitah, pa dobih odgovor: „ Ti ništa nemaš da kažeš povodom ovih dešavanja!?“

Dule kaže da je apolitičan. I svi oni koji znaju i ne znaju privatno Duleta, evo Dule vam kaže da ga politika ne zanima. Ali . . . Dule je nešto ipak primetio: „ kerovi”. Naziv ili ime koje jedan deo naše populacije upotrebljava za pripadnike policije. Vidite . . . ja sam onda kučka. Prvo sam bila štene, sada sam kučka . Kažete da sam izuzetno inteligentna, ljubazna, uljudna prema svima, voljna da pomognem kome treba i kome nikada i nikako ne bi trebalo. Dakle, svako ko mi se obratio, (na ovaj ili onaj način), ostao je zatečen mojim pristupom. Neobično vaspitana za ovo vreme, (tako kažu) i o tome sam već pisala. Vaspitavao me pripadnik Ministarstva Unutrašnjih Poslova. Policajac. No, vratimo se na Duleta „kučka“, koji će odgovoriti onima koji su tražili da Dule kaže koju, pa se po običaju, kasnije ili pokaju ili izvinjavaju . . .

Moj otac, pre svega. Pripadnik „plavaca“, onih koji neki sada nazivaju „kerovi“. Ko ste vi, vi što nečijeg oca, brata, strica, nečiju majku, sestru, supruga ili suprugu, nazivate „kerom“? Koje je vaše leglo, pripadate li pedigriranoj rasi kako bih znala da „podesim“ način obraćanja i prilagodim vokabular . . . ?

Koliko vas , u istinu , poznaje život policajca i njegove porodice? Koliko odricanja, koliko brige, suza, čekanja, molitava, sitnih i malo većih radosti, patnji i sasvim običnih života, žive ti policajci? Da li znate , između ostalog, šta je, po ustavu i zakonu, posao pripadnika policije? Da li znate koliko dece, ( dok vi spavate), ne spava, plašeći se za svog „plavca“?  Tako je bilo i samnom. Odrastala sam tako. U strahu i ljubavi. Ogromnoj! Kada teren nije zahtevao drugačije, otac mi je čitao bajke koje pamtim dan danas, do u detalj, sinhronizovane isključivo i jedino, glasom mog oca. Svaki dan u detinjstvu, proveden u igri sa njim, ostao je u sećanju kao da je bio juče. Moji prvi drugari bili su tatini “plavci” i njihovi klinci.

Poređenje : „ Koja je ovo kerina od pekara! Pogledaj na šta mu liče kiflice danas!?“  „Koji je ovo ker od automehaničara, da mu mamu njegovu slepačku!“ „ Ker je ovaj lekar, sve mu po spisku, nije me pregledao kako treba!“ „ Ker je ovaj moler, šta uradi ovo!?“ „Koje je pseto ova frizerka, šta mi uradi!“  . . . Dokle ovako . . . ? Dokle da nabrajam? Dok ne „ubodem“ ono čime se bavite vi ili vama bliske i drage osobe?

Ne pada mi na pamet. Iz dva razloga: vaspitanje mi ne dozvoljava govoriti rečnikom koji ne priliči osobi mojih moralnih i kulturoloških principa, drugo, mulj nije moje omiljeno mesto za kupanje. Blato, kal, valjanje po tuđem đubretu, svojstveno je krmadima. Mi, nekada mali „kerići od kerova“, sada odrasli u ozbiljne kučke i vučjake , kada zatreba, vodimo se zdravim razumom i stečenim vaspitanjem, (za razliku od onih koji, očito od ranih dana, behu uskraćeni za pomenuto).

Radim svoj posao pošteno, časno i kako primanja pokazuju, kvalitetno. Brinem iste brige kao i vi. Šta , gde, kada, koliko, za šta i kome. Svakome od nas, put je, na neki način isti. Od majčine utrobe do crnice je raspon koji popunjavamo kvalitetnim učešćem u životu ili potpunim promašajem gubeći ga ulodo lajući na zvezde.

Zato je Dule apolitičan. Svestan, da je svako rođen sa po nekim talentom ili više njih. Za pomenutu, ja ga nemam.

Mnogo smo mi grešni . . . Govorim u množini, jer , među prve, ubrajam sebe. Koje to bolje mi očekujemo, kojim pravom? Psujemo Boga, hleb, majku, Sunce . . . sve ono što niko zdravorazuman ne bi učinio pri čistoj svesti. Ova zemlja i malo veći komad u širem radijusu na kome smo „nasađeni“, natopljena je krvlju. Kako krivih tako i nevinih. Istorija se ponavlja ali nikada, na žalost, nije bila dobra učiteljica. Kao po usudu, one glavne lekcije, opomene, previde se i kao po šablonu, na sopstvenu štetu, samo se ponove. . .

Ulica je za uličare, razgovor, dogovor i pristojna komunikacija : za ljude. U bukvalnom smislu. Predlažem da frizere ostavimo da šišaju u miru, pekare da prave slasni, vrući hleb, onako umešno, kako samo oni znaju, lekari neka rade svoj posao, kao i do sada, najbolje što znaju, pevači neka puste glas da se uz dert dočeka zora, pisci neka pišu štiva koja će nas držati budnima do jutra . . . neka svako radi svoj posao najbolje što ume i biće sve kako treba . . .

„ Ker Dule “ će sada otići za jednim od svojih dražih , dopunskih poslova: praviću kiflice sa makom. Suprug i ja, pozvaćemo najuže članove porodice, prijatelje, kumove, nama drage ljude, da se uverimo da su dobro, baš kao što oni za nas to čine svaki dan. Sledeći put kada me neko upita da prokomentarišem situaciju sa ili oko „ulice“, rado ću podneti izveštaj iz svoje : kada su đubretari odneli đubre, bakalnik doneo sveže povrće, teta Ljilja skinula gips, kućepazitelj Aca pozvao na kućni . . . sve ću potanko ispratiti, notirati i zavesti u izveštaj jer , krv nije voda, zar ne?

Dušica M. Ognjanović

Kocke

Čini mu se da stoji tamo već dva sata, mrdnula nije. Ne ispušta ga iz vida. Gledaju se. Čini se, ko će duže, ko je tvrdoglaviji. Oblak kvari igru. Zvezda se gubi poput maštarije običnog dečaka, tamo negde, daleko iza oblaka. Koliko ih je . . . kad bi mogle da se dohvate, dotaknu . . . barem jedna od njih. Koliko bi bio bogat, srećan, moćan, imao bi barem društvo. Svašta, naspram ovog ništa , koje traje odavno. Granom po pesku povlači linije bez ikakvog oblika, smisla i značenja ocrtavajući tako podsvesno obrise i besmisao svoga života . . .
Na pijaci već ko zna koji put čuje isto: tamo negde, preko ovog mora koje on vidi i kraj kojeg živi, ovog mora koje ga je othranilo, njega, njegovog oca, dedu, tamo negde preko te silne vode, postoji neki bolji, mnogo bolji život. I može da se ode " tamo ". Pita se, ima li smisla, obraza i hrabrosti, ostaviti ovu sirotinju iza sebe i otići da traži nešto što retki nađu a srećni dobiju po rođenju. Tako kaže njihova mitologija a ikone na zidu i vera koju je stekao od oca i majke, govore suprotno: budi hrabar, budi borac, pokaži trud, a Bog će za takvog učiniti i nemoguće!
U zoru koja svanu, saopšti Janis roditeljima da je doneo odluku o kojoj je dugo razmišljao. Toliko bitaka vodi u srcu i duši , da njegovo sopstveno telo postaje premali poligon za njih. Morao je dalje! Da pokuša to " nešto " veće i bolje. Blagoslovile su ga ruke starog ribara i njegove žene. Ruke popucale, stare kože, pocrnele od Sunca sa dubokim ožiljcima od konopaca i mreža. Roditelji koji su dali onaj jedini minimum koji su imali da Janis jednog dana bude nešto najveće što će dva siromaha podariti Bogu i ovom velikom, čudnom svetu , često bez pravde i milosti. Otac uzima buzuki i počinje staru pesmu sve glasnije pevajući da nadglasa ženine suze i time obezbedi sinu srećan put . . .
Na starom čamcu kreću put luke gde stižu među veća plovila. Ovaj desni, beli, veliki ili onaj teget, sa masivnim konopcima, jedan je od onih koji će ga povesti u to " neko " i možda bolje sutra . . .
Na brodu svako ima svoje zaduženje, prijatelje i teme. Samo Janis nema ništa od toga. I ako pošteno beše deo ekipe stare palube, podjednako bi i glavna tema da se ubije vreme i nađe neko za podsmeh. " Još jedan siromah trbohom za kruhom. Biće da baš svet na njega čeka . . . "

Ponovo mu se čini da vidi onu istu zvezdu. Prati ga. Bar neko, nešto ili neko poznat. Zakleo se, sebi, njoj, nebu i svim ostalim zvezdama koje je te noći video, da će postati neko, biti poštovan i da je ovo prvi i poslednji put da je on taj koji je čuo šale sa svojim imenom ispisane i cehovane na njegov račun. Biće poštovan do svake majčine suze i očeve tužbalice sa suzama koje su u svakom stihu činile tercu koja mu nije promakla. Na toj palubi, tom brodu, poslednji put je bio voljan da bude teme nečije sprdnje . . .
Vrlo brzo, Janis je bio jedan od radnika na velikom ribarskom gazdinstvu. Volja i obećanje koje je dao sebi, nebu i zvezdama, davale su mu snagu da ide do granica koje i naj siromašniji u njegovom okruženju, odbijahu i ne behu u stanju da prate. Dok su svi spavali, stenjali u dubokom snu u borbi sa umorom i žeđi od jeftinog pića i sparine, Janis je provodio besane noći pazeći na velike mreže. U razgovoru sa njegovom zvezdom i njenom svetlucavom pratnjom, u molitvama i tihom pesmom, varao je ribe da pune mreže. Što punije, biće veći i njegov " papirni " ulov. Gazda je vrlo brzo nagradio duplom platom vrednog mladića a ostali ostaše u čudu nagađajući među sobom , koji i kakvi su razlozi koji ga drže budnog da ugleda sva svitanja pre svih , prihvata poslove koje neće ni ubogi i sve to bez i jedne žalbe na njegovim usnama.
Nemajući gotovo nikakvih troškova, osim za osnovne potrebe, vredni mladić za sebe sakupi sumu dovoljnu da mu bude više nego stamen stepenik za početak sopstvenog posla. Kupio je staro, napušteno brodogradilište i malo po malo, sa molitvom i pesmom na usnama, postade bogat!
Ostvario je sve svoje želje! Ljudi su ga iskreno voleli, poštovali i voleli njegovo prisustvo jer zaista, beše dobar i pošten čovek.
Ničega nije bio željan a opet, srce nije nalazilo sreću, duša je lutala kroz nemir . . .
Sećanja . . . na ikonu na trošnom zidu, njegova obala, mala kolibica, majčine suze, jecaj oca uz buzuki i podsmeh koji je čuo glasnije od svega nabrojanog.
Vrlo brzo se malim ribarskim mestom, pročulo da se vraćaju oni koji su davno otišli trbuhom za kruhom . . .
Jedne večeri, na obali, uz vatru, tavlu, piće i tihu svirku buzukija, meštani prepričavahu  priče o još jednom danu koji prođe slično ili gotovo isto svakom prethodnom svih minulih godina.
" Dobro veče braćo! Ima li mesto za još jednog kraj vatre?"
Niko nije prepoznao Janisa. Ustupiše mu mesto kraj vatre, ponudiše piće , mesto za igru stare , dobre tavle i krenu razgovor . . . nedugo zatim i pesma.
Krenuše stihovi o siromahu tužnog srca, iste takve duše i praznih džepova kako napušta svoj prag u potrazi za hlebom ispraćen suzama i posmehom. Kada Janis završi pesmu, jedan od meštana upita a ostali čekaše sa tugom odgovor:
" Je si li ti Janis, sin Dimirisa, ribara?"
" Glavom i bradom. Čujem da seoski savet priča kako se prodaje sve ovo ?" - pa širokim potezom ruke , pokaza Janis na okolinu.
" Istina je! Samo, Janis, postoji običaj, ne ide baš sve tako . . . "
" Koliko? Kaži cenu i ne okolišaj!"
Svi se pogledaše. Nije se mogla sakriti zavist kao ni kajanje na nečijim licima . . .
" Običaj je da se baca kocka Janis, to znaš i sam, pa kako kome zapadne. Od ovoga što vidiš, više, manje ili ovo sve!"
" Pristajem!"
Pozdravi Janis prisutne, zahvali na piću i društvu i sigurnim korakom duž obale, nestade u noći do viđenja u vremenu bacanja kocke . . .
" Red je na tebe Janis, biraj broj!"
" Trojka! Igram na tri! "
" Trojka je najveći imetak Janis, mnogi ga hoće. Imaš priliku momče, biraj drugi, bolje je!"
" Rekao sam svoje! "
" Kako želiš brate, neka ti bude . . . "
Krenulo je!Tri bacanja od po tri ture!
Svako sem Janisa imao je različite brojke! Ponavljali su, po prvi put kršili pravila ali uzalud : sva tri puta po tri trojke!
" Bog je sa tobom i očigledno, volja Njegova je da sve ovo bude tvoje! Srećno ti bilo!"
Častio je Janis sve u selu. Beše to malo, ribarsko seoce, sa malo kućica i mnogo starih, drvenih i trošnih čamčića koji su se ljuljuškali na svetlucavom moru ili čamili poput starih školjki raštrkani obalom . . .
Janis je vremenom postao vlasnih velikog dela mesta, sagradi veliku, prostranu kuću na obali i otkupi stare kuće koje opremi i pretvori trudom, umećem i voljom u predivne radnje. Imetak mu se , vremenom, kao i porodica, nastavi umnožavati . . .
Pratimo svi i pitamo se, kada će narod ponovo krenuti put Egeja da odmori dušu od svega i svakoga, od sebe samih i sretnu se, zagrle i popiju po koju sa grcima koje upoznaše i sa kojima se , za sve ove godine, zaista i zbližiše.
Ovako je počeo turizam u jednom od naših omiljenih letovališta na obalama Egeja . . . Pričom o Janisu siromahu i njegovom imetku stečenom voljom Božijom i kockama. Bez i jedne jedine drahme . . .
Beše to želja Boga živoga , da pošalje sreću i okrene brojeve koji će vratiti kazaljke na satu pravde da kockama sudbine, otkucaju početak nekog novog poglavlja.
Pitaše me pre neki dan: " Kada ćeš napisati priču o starom Janisu i onim kockama , onu koju si nam pričala?"
O Janisu siromahu, molitvi, zvezdama i kockama? Evo, napisah je . . .


Dušica M. Ognjanović

Uputstvo za upotrebu

Ovo nije problem od juče, to traje i postoji godinama, već ukorenjeno u društvu. Globalni problem. . . Među vašim porukama uvek bude nekih na koje, prosto, moram da odreagujem. Još ako me zamolite da proširim temu, redovi sami krenu . . .
Dugi niz godina, davao je sve od sebe na razvoju firme koju je, uzgred, sam i osnovao, zadužio se na sve strane ali, hvala Bogu, posao se razradio, stao je na noge, svakome kome je bio dužan vraćeno do u dinar i sada uživa u plodovima truda i vrednog rada nakon nekoliko godina strepnje, iščekivanja i straha. Sve bi bilo idalno da nije neke sete u njemu jer se pita:  da li je moguće da je jasno video ljubomoru u očima onih za koje se mogao zakleti da su mu poput braće? Da zlo bude veće, zlobu i ljubomoru primeti i među samom rodbinom! Čitao je neke od mojih priča koje su ga podsetile na njegovo detinjstvo i tako odluči da mi se obrati uz molbu da odvojim malo vremena i napišem par redaka koji će obuhvatiti ovu temu i na neki način, pomoći svima kroji prolaze kroz ovakvu ili sličnu situaciju.
Ovo, ako od mene želite, ne ide i ne može u par redaka. Zloba, ljubomora, pakost, zavist i očaj zbog nečijeg : " imam i mogu " i nečijeg : " nemam i neću ", staro je koliko i sam svet i ljudi u njemu.
" Uspeo je, majku mu! On, onakav! Zamisli! Šuntavilo jedno, da on uspe pa jebem ti ja to! Ej bre, da njemu krene , on mi sad neki! Pu!! "
Narod, ljudi, ćud, đavo . . . odsustvo straha Božijeg , navode nas na pomisao da možemo biti sudije. Došlo je vreme da pomislite kako je biti ološ i govno, lakše, ( ne i bolje ) ali svakako manje boli. A svako hoće blokadu. Ne želi bol i tako globalna septička dobija na kubikaži . . .
Blog koji čitate, nastao je spontano. Voljom Božijom, postao je vodeći Evropski blog pisane forme preveden, do sada, na više od 40 jezika. Doneo mi je mnogo toga ali bih pre svega izdvojila : nova poznanstva, neke predivne ljude koje je Gospod uveo u moj život i na tome sam Mu (kao i na svemu ostalom) , beskrajno zahvalna. Međutim, lični , poslovni uspeh, nešto je i odneo : bespotrebno i štetno idealizovanje ljudi koji nikada nisu ni trebali biti moja interesna sfera duže od minuta (možda ni toliko) . Borba sa vetrenjačama vas svakako ,vremenom, nauči u kom smeru okrenuti leđa kada počinju vetrovi koji prete da poruše sve oko vas. Ono što često navedem kao primer . . . padne vam na um neka osoba i pomislite : "Eh, od kada mu se nisam javio, ni poruku napisao. Ogreših se!"
Zastanite i razmislite! Na ma koga da ste pomislili, da želi, hoće ima potrebu, ta osoba bi potražila vas! Nikada ne dozvolite sebi , (više od jednog puta), da budete neko ko će forsirati i trošiti energiju na nešto što odavno nema smisla niti je vredno truda. Davno i sa razlogom je rečeno: " Ne brinite zbog ljudi koje Gospod polako uklanja iz vaših života. Budite sigurni da je On čuo razgovore koje vi niste!" Iskustvo rada sa ljudima nauči vas mnogo toga . . . Od veverice se često i očas posla, pretvorite u veštog vuka koji nevolju, laž i licemerje, nanjuši još iza prvog ćoška! Neka vam teme za razgovor budu raznolike, zaobiđite ogovaranje. Čestitom čoveku, čistoj duši, za sreću, pogana usta neće prizvati blagoslov.
Iz lične perspektive, od februara 2017 godine, do danas, mnogo toga se promenilo, filtriralo, došlo na svoje. Bilo je potrebno truda, rada, ideja, neprospavanih noći, tu i tamo "zrna" stresa i soli ali recept za uspeh nije izostao. Volite sebe i ne nanosite zlo onima oko sebe. Ona čuvena : " Kada dođeš do uspeha, dobro obrati pažnju ko se radovao sa tobom! ", i te kako ima smisla, veoma je bitna i tačna.
Opet, ne uzimajte za zlo onima koji nisu delili svoju radost zbog vaših uspeha. Kao po pravilu, njihovu radost vašoj sreći, " blokira " gubitak njihove sopstvene sreće na nekim drugim poljima, podbačeni rezultati u uzaludnoj borbi da budu bolji sa tužnom spoznajom da kao uspešni ili produktivni, prosto nisu rođeni te ih sve pomenuto , zapravo, i čini nesrećnim, ne vaš uspeh.
Tajne za one izraženog racija u ovoj tematici nema: ljubomora drugih na vaše uspehe je otužno ogledalo njih samih u vama i spoznaja da nikada neće biti kao vi. Podjednako rastužuje činjenica kada dođe do priznanja da ste im oduvek bili idol a oni pak, lišeni svake moći da prate čak i vašu senku, samo "zlobe" i grickaju krajeve sirotog sebe u životnom ćošku. Poštujte Boga, poštujte život, pratite svoj put i svaku ruku mešanja karata, odigrajte pošteno. Zavidni, loši, zlobni, neka preusmere energiju i želje namenjene drugima, put neba, ako smeju, kako bi za te svoje želje i misli, dobili adekvatan "odgovor" na sopstvenim životima i njima najdražim bićima.
U rubrici " Verovali ili ne ", moglo bi se naći i ovo : " . . . te tako dokona tetka i još dokonije sestre, otvoriše pregršt raznih profila, kako bi slikama Rumunske starlete i koje kakvih "uzajmljenih" likova, prekopirale virtuelne drugare na svoje liste, jedine liste na kojima im ne pišu dijagnoze. Dakle, "liste prijatelja", liste lažnih, tužnih života, jer, varošica je zamrla, Jukatan je zaista daleko a polarna noć, ( pogotovo stečena ), ne dozvoljava zori da svane. Ane, Mike, Jace, Mrče Jade, Božice i Božići, Tine, Nikoline, Jece, Tace, Mace i sve što iole pribran čovek više i ne može da pobroji, neka govori, mrmori i živi što duže. . .
Vi mudri, koji jasno čitate znakove kraj puta, uvek kažite bravo, pružite ruku drugome , boljem od vas samih , učinite to čista srca i gle čuda, sami ćete dobiti nagradu i blagoslov kakav niste ni mogli zamisliti! Sve one koji do sada nisu znali ceniti vaše reči, prisustvo, ostavite zauvek iza sebe, u nekom dalekom vremenu u kojem ste naučili lekciju i krenuli dalje odlučivši da im ne smetate više. Svaka stega oko nas, bila na srcu, duši, udovima, sprečava napredak, vaše dalje kretanje. Ne prosite ničiju poruku, poziv, prisustvo, razgovor . . . Toliko staza, toliko puteva, toliko voda, toliko pesama, toliko osmeha, toliko dodira, još više slova i radosti nosi nezlobiva duša šetnjom kroz ove zemaljske oblake . .  . Budite mudri kao zmije, bezazleni kao golubovi, reče Jedan i Jedini. Držite se toga i nema patnje.
Mudrije i sažetije na temu vezanu sa početka teksta , od ovoga, nećete naći. Nigde. Oprostite mi, sada slabije vidim. Prestaću polako da kucam. Ne zamerite. Potražiću neki čvršći predmet, negde ću morati da "načnem" a onda i da zapnem, povučem i  . . . poput čarape, promenim svoje odelo . . . do sledeće priče . . .

Dušica M. Ognjanović