Pokondirena

Vole ljudi da se saosećate sa njima, da pokazujete empatiju čak i onda kada vam je dan tako usran da ste esencija sociopate : kada ih boli glava, dobro im dođe kada " nabacite " kako vas muči migrena danima. Žale se na visoke račune, frke sa dugovima, kreditima, klincima, neotplaćenim i preplaćenim kursevima pa im biva lakše kada i vi kažete da ste u nekom visokom trošku i ako nemate klince ili vam ni na pamet nije palo da uletite u kredit i dugovanja za koja u startu znate da nećete biti kadri da ih u valjano vreme i vratite. Lažemo kako bi olakšali drugima. Onim  " drugima " koje smatramo za prijatelje. U ostalom, za šta prijatelji i služe !? Ko su nama zapravo prijatelji? Da ovo ne ode predaleko, držaću se jedne teme koju sam relativno skoro otkrila,  (kako to biva sasvim slučajno ), i pisaću o njoj a glasi : " žensko - ženska prijateljstva " ( al za malo! ) Počeh ovaj tekst zbog nečega što je oduvek postojalo ali se u današnje vreme čini gotovo transparentnim. Kako ni privatno, tako ni poslovno, nisam ljubitelj " uvijanja u oblande ", te ću otvoreno pitati sve pripadnice lepšeg pola : da li su primetile da svaka od njih (nas) je imala ili ima, " onu jednu " u koju se mogla zakleti, ili se svojom glupošću i dalje kune, kako će "ta neka" uvek biti njen ponos, zakletva, njena bolja polovina, njeni Sunce i Mesec, rame za plakanje, sestra, majka, odraz u ogledalu, senka. . . biće jedno sve do momenta dok ne spozna surovu istinu. Realno, žestoko, bolno : žensko - ženska prijateljstva ne postoje !  ( barem ne onakva kako ih većina nas glorifikuje, demistifikuje, priželjkuje i na žalost gubi vreme na ista. ) Žensko - ženska prijateljstva postoje i najjača su samo i onda kada se pojave određeni uslovi  : jedna od drugarica, (prijateljica), po automatizmu mora biti ružnija od druge, mora imati nešto bolje od one druge, mora biti tu za onu drugu dok se ova , (do juče smotana, unjkava i balava ) ne snađe i stane na svoje noge pa počne glumiti, umesto čaplje, što fakat jeste, feniksa duboko utripovanog da mu dizanje iz pepela ne gine. Takvi likovi, žargonski likuše, u jednom od trenutaka  "kvas-ega", pomisle kako mogu biti ono što nikada nisu ni bile : žar ptice, mangupi, neko ko će ih voleti onakve kakve jesu a ne zbog onoga što one mogu da pruže. Teška su vremena došla, toliko teška da mi sa jakim dioptrijama vidimo i dalje i bolje i šire od onih koji nam se prodaju za dobrostojeće još i dobrovide. Na žalost, ne znam šta odvojiti kao gluplje? Osnov patetike. Kao razbijeno jaje naoko lepo a unutar fine ljuske - žestok mućak. Tražili ste savet, i zbog mail-ova koje dobijam, na neki način, osećam dužnost da postupim onako kako ste to molili, dakle daću vam savet : čuvajte uz i kraj sebe ljude, koji bez obzira na gužvu, posao, brojno stanje dece i obaveza sa sve decom, bez obzira na kontinent , daljinu, planetu, dakle bez obzira na sve nabrojano, ostanite i držite uz sebe, (poštujte iznad svega) sve one kojima nikako nije i ne može biti Sizifov zadatak da vam pošalju poruku sa dve reči : "Kako si"? Dve reči koje održavaju prijateljsrtvo, vas čine srećnim i dalje bliskim sa vašim prijateljem a njega svrstava u svet kulturnih. Samo dve reči koje prave degradaciju između postojane , karakterne osobe ili pokondirene tikve koja će, po automatizmu i pravdi koja je iznad svih nas, na kraju, ma koliko se krila iza lažnih novostečenih prijatelja, u najtežim trenutcima, (a biće ih verujte), dozivati upravo vaše ime. Obzirom da ste tražili savet, dugujem i na ovo odgovor : da li se na pozive jednom u 100 godina javiti ili ne? Zašto bi odgovorili i stavljali zarez tamo gde je druga strana pomislila tako bahato da može staviti tačku? Posle svega, i na sve : nikako. Moj savet od srca i iskustva : vaš jedini i pravi prijatelj bio je i biće Gospod! Ne padajte na one koji se kunu kako i oni takođe veruju u Njega i vole Ga svim srcem a upravo pomenuti postupci razotkrivaju suprotno. Izgovorene reči i vreme ne mogu se vratiti nazad. Zato pazite ukoliko neko posti, uverava vas kako slepo sledi i ludo voli Boga a gro postupaka ukazuje na mlaku veru, skorojevića u verskim borbenim redovima, vreme je da okrenete novi list. Nikako iste knjige. Novo poglavlje novog štiva. Sa ljudima koji su vredni vaših dragocenih minuta, časova, dana. . . vašeg života. Ne tugujte. . . pustite ih da idu svojim svesno odabranim putem. Pusti te ih a pravda Božija i savest, učiniće svoje. Taman toliko da vi mirno spavate a druga strana shvati kako je bilo divno imati nekoga ko pripada običnom svetu, nekoga ko voli čistim srcem, iskreno savetuje,izgleda mlađe ali je imao ulogu mudraca u vašim životima. Ovo nije recep za kažnjavanje zabludelog prijatelja.Svoje dragoceno slobodno vreme darujte ljudima kojima je u istinu stalo do vas, onima kojima će uvek biti radost i nagrtada da vas vide,čuju, makar to bilo na par minuta. Ovo je recep koji će vas naučiti onome što knjiga nad knjigama jasno govori a ja sada citiram : ne bacajte bisere pred svinje. Ne gubite vreme, cenite sebe i svoju dobrotu. Dok pokondirena Fema grokne nekoliko puta, na drugoj strani ne ispisanog romana, čeka vas pravi prijatelj. Neko kome neće biti važne titule koje ste u međuvremenu već stekli, neko kome neće trebati vaša zvanja jer ste ga već dobili , neko ko neće pozivati vaše ime samo kada je teško jer i ta druga strana pati svoje patnje. . . prosto, okrenite se, pamet u glavu, osmeh na lice i bez i malo kompleksa prihvatite da se smejete svojoj gluposti, plus, na svoj račun što pored oba oka i zavidnog intelekta niste na vreme videli da : " pig does not wear pearls around the neck ! "




Dušica M. Ognjanović

Benkica

" Borbe " na relaciji : sirotinja - bogataši bilo je i biće od kad je sveta i veka. Više mi je dosadilo da pišem priče na tu temu jer svaka, (realno), zvuči šablonski : on siromašan , pa kud će sa njom bogatašicom, te ona bogata, gle bruke kud će on sa njom , pa još veća sprdnja i muka ako se "uzmu" pa tek onda krene cirkus : jaz između sirotinje i bogataša i već na pola priče slušaocima ili čitaocima se otme : " Znam to više, uvek ista priča! " I sve na tome stane. I ja sam milslila da sve te "sage" sa potkom " rich - poor " imaju isto tknaje. Malo sutra. Ovo što sam čula od jedne babe koja zna gde i đavo spava , navelo me da dobro razmislim o postojanju mogoćnosti da su te i takve ljubavi, (ko bi ga znao ), naslućujem, neki " karmički dug " gde duše ne nalaze smirenje dok se pravda ne namiri. Skuvajte vi kafu, popite po jedan za smirenje ili kako vas po nekad upozorim ne čitajte dalje ako ste inače, ili u poslednje vreme, "tanji" sa živcima.
Zavole se dvoje mladih u jednom omanjem gradu te odlučiše da se po njegovom povratku iz vojske venčaju. Divan mladi par, nije se znalo ko je od koga lepši. I dođe tako dan njegovog polaska te padoše čuvene reči obećanja da će oboje strpljivo čekati jedno na drugo, te da će u međuvremenu, đuvegija, smisliti valjan način da se susretne sa mladinim ocem i kako valja od istog zatraži  njenu ruku. Ništa novo, da mlada nije, ko zna koliko kolena u nazad, bila iz buržujske porodice a siroti , budući mladoženja, sin siromašnih paora. Na sve je buduća mlada pristajala i na susrete pored mutne reke, blatnjave obale ne behu problem za njene svilene cipele, buketići poljskog cveća za nju imahu veću vrednost od orhideja koje su u velikom broju krasile svaku prostoriju vile u kojoj je živela. Zaista su se iskreno voleli. Dogovor pade, ni u ludilu nije bilo razloga da iko od njih dvoje prekši dati zavet i sa strpljenjem i puno ljubavi počeše odbrojavati dane do svršetka vojne službe i datuma prosidbe. Sve bi išlo kako treba da devojka nije primetila da se nešto čudno dešava : jutarnje mučnine, promena raspoloženja, odbijanje do tada omiljenih voćki i naglo interesovanje za povrće koje do tada nije očima mogla da vidi. Požali se ona svojoj dadilji, starici koja je ostala uz njenu porodicu i do dana kada je uveliko stasala te ova kaza : " Dete moje, princezo moja mila, ti si noseća! " Kada se osvestila kraj njenog uzglavlja stajli su zabrinuti roditelji i dadilja stisnutih usana. "Dobro je ! " - pomisli, " ostala mi je verna, ni reč nije rekla! " Čedo naše voljeno, kako si, šta te muči ?" - sa setom upita majka. " Ne brinite mati, oče, biće sve kako treba,nisam danima dobro spavala, previše knjiga u poslednje vreme! Toliko tajni ovoga sveta krije se na stranicama divnih knjiga koje ste mi dopremili iz Beča da ne znam koju bih pre čitala i gle, ni do polovine nisam stigla, zora čini se, već rumeni na mom prozoru ! " Smeh se zaori predivnom devojačkom sobom ukrašenom u baroknom stilu ali koji trenutak kasnije, kako roditelji pređoše prag, smeh zameni tihi jecaj i očaj u očima buduće neveste sa pitanjem vernoj dadilji : " Šta da radim moja Mimi, šta sada da radim!!!? " " Strpi se dete i daj mi vremena da umudrim sebe kako i šta dalje i obema nam spasim glavu na ramenima! " Spakova starica stvari pa pravac put zabitog mesta u nekim vrletima za koje su meštani verovali da postoji samo kada popiju po koju više. Možda je tako i bilo bolje. . .

" Ti misliš da je to tako lako a!? " - podviknu stara vračara - " misliš li ti da ja tek tako ženama ispiram utrobe i bajem a da to ne košta više od tih para koje mi nosiš !?" " Kaži šta treba, daću gubo stara, samo mi ne pravi još veću muku nego što jeste!" " Sad te strah što nisi valjano čuvala gospođicu, strah te očevog besa, briga tebe za vrcu ahaaahhaaaaaaaa!!!! " - gotovo zakrešta veštica no dadilja se pribra pa je dokopavši za trošni džemper pripreti : " Govori nakazo šta da se radi ili ću meštanima reći gde ti se tačno nalazi ovaj ćumez da goriš u njemu kao u peći ko što si zaslužila! " Ispusti vračara iz sebe zvuk sličan mišjem cikanju pa prozbori : " Svaka medalja ima dve strane pa i ova što je tvoja štićenica "zaradila" : Biraj, kad se rodi dete, meni ga donesi, za komšiluk i rođake biće  mrtvorođenče, ako ne , kad dođe dan koji odredim, goreće u kući , u mukama, kao što si ti meni zapretila! " Iskajati se nije mogla što potraži pomoć na pogrešnom mestu pa klimnuvši glavom u znak odobravanja, napusti trošni ćumez u kome je veštica životarila. Gorko plačući šetnjom kroz livade na putu ka onima kojima je žurila, dugo, dugo za sobom čula je kikot koji je ledio krv u žilama. " Gospode! " - zavapi ona u sebi - " veliku grešku napravih što potražih pomoć gde nije trebalo! Umudri mene sirotu kako ovo zlo da ispravim!" Odluči ona da ode mudrom ocu Teofilu i ispriča i svoj i greh buduće mlade. Kako sveštena mudra glavakaže - tako neka i postupe. A kako će zaista biti, to je kao i uvek znao samo dragi Bog! Srećom , porta manastir beše otvorena a otac Teofil razbrajaše misli i molitve na brojanici te i sam prizor uz cvrkut ptica, donekle umiri dadilju. " Pomaže Bog oče! " " Bog ti pomogo! Kojim dobrom? " " Eh da je dobro oče! " - gotovo zavapi pa krenu da veze, bez i trunke namere da sakrije i jedan jedini detalj. Kada sasluša pažljivo sve rečeno, ustade Teofil sa klupe, ozbiljno se zagleda u staricu pa reče sledeće : " Roditeljima se mora kazati za učinjeno. Devojka, kao krštena i član krsne zajednioce, mora ispovediti svoj greh i pokajati se za isti a čedu koje je na putu, po Božijem promislu, dlaka sa glave ne sme faliti! Dodajem, otac deteta, po povratku iz službe, mora preuzeti odgovornost za svoje čedo i buduću nevestu uz saglasnost i blagoslov njenih roditelja ma bila razlika između njih kao između Kralja i sluškinje! " Shvati dadilja šta joj je činiti , celiva ruku ocu Teofilu, zahvali mu od sveg srca a ovaj, i uz više nego ozbiljan ton, dodade  i ovo : " Ona kod koje si odlazila, dobiće po pravdi nebeskoj šta je zaslužila i služiće dugi niz generacija za primer takvima kao ti da uvide, čija je sila jača: Božija ili starog varalice i gubitnika kod koga si ti krenula! " Gotovo trčećim korakom odjuri kak kući sa svim onim što je, ruku na srce, najpre morala da ispriča gospođici pa potom i ostalima. Teška srca, uplakana i uplašena ali voljna da postupi po Božijem , devojka roditeljima priznade sve. Kako je razgovor tekao naslutite sami no sve u svemu, završi se, kćeri jedinice radi i deteta na putu, sve kako treba. Vreme je prolazilo, bližio se i dolazak mladog paora , dan gala venčanja ali i lepih vesti jer siromašak nije ni slutio da će uz devojku svojih snova, kao ženu, još sačekati i njihovo čedo! Kad osvanu taj posebni dan, činilo se sreći nije bilo kraja! Pevalo se, veselilo, častilo na sve strane i da sve bude još bajkovitije tast učini zeta  ravnopravnim u svim svojim poslovima te ovaj više ne bi običan paor već mladi bogataš! Tek kakva radost nastade kada na svet dođe sin prvenac! Sreći činilo se nikad kraja! Mališan je rastao u prelepog , zdravog dečkića rumenih obraza i loknaste plave kose! Dođe zima. . . Jednog decembarskog jutra, dok je gradicem harala do tada ne zapamćena snežna oluja, jedna grbava, suvonjava starica čiji je izgled neodoljivo podsećao na veštice iz bajki, zakuca pravo na vrata gde je živeo divni dečačić sa njegovom porodicom i čija dadilja beše upravo ona koja je dolazila da se raspita šta je potrebno da ga se reše te dobi onu strašnu kletvu da će mališa goreti kao u paklu!

" Kako mogu da vam pomognem?" - upita dadilja ne prepoznavši zmiju koja stoji pred njom. "Prodajem fine dečije benkice, na ovu hladnoću ovaj duplo tkani pamuk ogrejaće malo srdašce kao majčina ruka! Evo, vidi kćeri kako je meko! " Dade stara zmija benkicu belu kao sneg i meku kao oblačić i uz to izgovori više nego prihvatljivu cenu i stara dadilja kupi par benkica za njihovog ljubimca koji je bio čista radost u kući. " Zapamtićete vi mene pa će te videti kako će mali da se zagreje ihhhhhhhhhhhhhhhhhhiiiii iiiiiiiiiiiiiiihhhh" - orilo se kroz mećavu no star dadilja već beše zatvorila vrata. U ponoć te večeri stara veštica otpoče šta je naumila te u svojoj sklepanoj kolibi poče : " Nek ova sveća upali belinu pamuka i tebe jade mali što  mi nisi donet ko sluga i naslednik mraka!!!! Buktinjo mala pretvori se u veliki plamen da se zna gde gori moj glas! " U tom trenutku, dečak gotovo zacvile i odjednom zaplaka tako silno da to nikada iz njegovih malih ustašca nisu čuli! " Bože Gospode predobri i svi Svetci nebeski, Majko Božija čuvaj nam ga! Bože Gospode predobri i svi Svetci nebeski, Majko Božija čuvaj nam ga! "- uz suze je ponavljala  majka bez prestanka dok su ostali ukućani u spavaćicama u čudu gledali kako se dete, iz sumanutog plača pretvara u maleno, mirno jagnje koje je spavalo anđeoskim snom. Kad ostaviše dete u kolevci, tiho napustiše sobu ali neko od slugu dotrča i dojavi : " Gazda, oprostite, gori nešto u brdima gore, Bože sačuvaj, tamo gde kažu da živi ona nespomenica što vrača! " " Vrag je odneo ili došao po nju, šta bi drugo bilo! " Noć je, hvala Bogu, prošla u miru no vesti koje saznaše izjutra behu čudne : " Gospodaru, praštajte što vas ovim remetim ali da vam javim : u ono doba kada se mališa mučio sa snom ili groznicom, koliba one nespomenice je planula ko šibica! Kažu zbog nekog pamuka, nekakvih , Bože sačuvaj dečijih benkica što je zmija ko zna čemu ili kome bila namenila! " U to stara dadilja preblede, u par koraka stvori se u dečijoj sobi i potraži veštićje tkanine koje je kupila  : ona koja je bila na dečaku imala je na leđima progoreli krst! Trenutak dok je majka izgovarala svim srcem molitve za svoje čedo! Ostale koje je potražila u ormaru među dečijom robicom su nestale! Pogledavši malo bolje, mačka u dvorištu je mahnito kidala benkice koje je veštica namenila dečaku! Kako je mačka dospela do njih, dan danas nije jasno ali su i ti ostatci ispod mačijih šapa spaljeni i razvejani po đubrištu daleko, daleko od te i svih ostalih kuća! Evo primera da ljubav bogatih i siromašnih ne krije uvek onu čuvenu biografsku pozadinu sa tužnim krajem. Verujte : ništa nije onako kako izgleda pa ni starica koja vam daje koju jabuku viška. . . ko zna . . . ne moj da bude da vam nisam kazala . . .






Dušica M. Ognjanović
( časopis Treće oko br.774 )