Bila je ogromna da bi nam više bila od koristi. Sad se činila glomazna, više nekako hladna i prazna. A i prepuna uspomena. Svi uslovi da se u dvorištu zakuca čuvena tabla i angažuju agenti da ovo što je nekad bilo jedno i divno, sada podele na dva jednaka dela, kakva, pokazaće vreme. . .
Tata se ipak odlučio za poveći stan, mama, kao i uvek, sebi veći deo kolača. U ovom slučaju , predivnu kuću van grada. Divno imanje . . .
Slagali su se oni, šta znam, meni su bili idealan par ali da je bilo tako ostali bi zajedno , zar ne? U ostalom, u to neću da ulazim, da sam mlađa, možda bi me "rastavilo" na delove, srećom ili ne, odavno nisam klinka . . .
Ne treba mnogo vremena da shvatite da je ovde sve poput nje: kontradiktorno, toliko iritantno a opet nekako neodoljivo. Boje i oblici "brbljaju" poput nje. Skoro sve je ulaz u neki haos sa nestvarnim skladom i redom . . .
Deo , kao da sam u ogromnoj apoteci, sterilno i sve na svom mestu, nagli prelaz bez upozorenja ka drugom delu kuće: gomila indijskih štapića, asura, suvog cveća čudnovatih oblika i boja, "hvatač snova" koji se oglašava i bez daška vetra. Nakon razvoda, majka je sreću, adrenalin i sve ostale telesne potrebe , spojila u jedno zadovoljstvo zvano : putovanja po čitavoj zemaljskoj kugli a u šali nabacim da sve tačke , (pa i onu čuvenu), dodirne pravo u centar kupovinom svake avionske karte.
Milozvučno čangrljanje "hvatača snova", sa jeftinom kombinacijom metala i plastičnih školjki, podseća me da ove dane iskoristim na najbolji mogući način. Idila van gradske vreve.
Oduvek sam se pitala kome li pripadaju one kuće iz magazina sa lux enterijerom? Onim besprekorno okrečenim verandama sa foteljama i stočićima od pruća. Upravo sedim u jednoj od njih. Veranda kao iz bajke a na pletenom stočiću od ratana, čaša hladne limunade sa kockicama ananasa i listićem mente (moj "specijalitet" ). Pravim se važna na tuđem imanju. Da, kako bilo, mama je vlasnik i Bog sami zna koliko puta mi je naglasila da bi volela da dođem njoj, radim iz jedne od soba, ili sa ove verande, kada već mogu no . . . Realno, ništa od ovoga nije moje - moje, onako kako bih ja volela da to bude ali, ko zna, možda i prihvatim predlog . . .
Čini se da će ovo lepo imanje uskoro okupati kiša, vidim po oblacima koji nailaze, što znači da bi bolje bilo da ubacim ove jastuke, čašu, pikslu i sav arsenal sa verande , dok se ne poigra priroda njima kovitlajući srču svuda zadajući mi bespotrebni zadatak više . . .
" Kako urediti svoj dom". Glatke korice magazina sa gomilom slika nekih domova poput ovog. Nijedna slika ni nalik mom. Čuj : "Kako urediti svoj dom" svakako nije filozofski namenjeno pitanje nekom poput mene ko živi u nešto više od skromnih tridesetak kvadrata.
Lije napolju kao ludo. . . Ima li išta lepše od letnjeg pljuska? Otvaram staklena, široka vrata i namerno puštam da kapi kiše prskaju pločice i svojim glasnim zvukom nadjačaju televizor.
Zove tačno kako je kazala i eufoičnim glasom saopštava da se dobro najedem, uživam barem upola kao ona i vrišti u slušalicu kako me voli. Pitam se, na pola poražena, postojili realna mogućnost da mlađa penzionerka ima više poleta u glasu od mene . . . Ovo je bio izgleda još jedan ludi dan na plus četdeset koji ljudima tog doba, osim pretnje sunčanicom, dodaje i onaj efekat euforije sa rupom bez dna . . .
Ćaskamo nasmejane, podnosim raport šta je dovedeno u red tokom dana i smelo pretim kako i nju čeka isto po povratku samo li je se dočepam na šta kikotom odgovara : "Samo se nadaj!"
Traljavi zvuci sambe u pozadini, zvuče kao podsetnik da je , nekim čudom, došlo vreme da ćerka pusti mamu u dobar provod sa punim poverenjem . . .
Film koji sam gledala stotinu puta. Pokušaću sto i prvi da vidim izaziva li iste emocije kao prethodnih stotinu, da kojim slučajem nisam zaboravila dijaloge ili jednostavno da sprovedem lični eksperimen usmeren direkno ka dokonoj devojčuri koja, trenutno, ne zna šta bi sa sobom. . .
Ove kutijice sa gomilom kamenčića, ogledala šarenih ramova, perle u milijardu boja, kič na sve strane. I red slonova, drvenih, sa zlatnim sedalima, mada fino rađenim za nešto što stoji tik uz ulazna vrata.
Televizor i kiša se nadmeću dok mi pažnju privlači ćup koji sam unela danas sa verande pre kiše. Skoro nešto šarenije i (da mama ne čuje ), ružnije nisam videla. No, možda je njoj jedan od dražih komada, zato se baškari večeras samnom pod istim krovom. Malo smrducka, iskreno, iznutra, no, eto mi prilike da, "kupajući ga", sutra ubijem malo vremena.
Košmari su me mučili celu noć ali na to ne obraćam pažnju jer ih se nešto i ne sećam detaljno a ovo nestvarno imanje , tropski dan i punjenje mojih baterija, ne može poremetiti ništa.
Radio pojačan taman toliko da me podseti na dane kada je mama uzalud kucala na vrata sa ne izgovorenom molbom da imam samo trunku milosti. Crevo sa ledenom vodom, dobar je partner, strpljivo podnosi sva moja slučajna gaženja. Pevam, perem, uživam, ćup blista i više nije tako ružan a sebe hvatam kako vrištim od sreće u ovom predivnom letnjem danu i čistim srcem mašem Suncu . . .
Još koji dan i majka se vraća a plašim se, ili nema potrebe, da se više nego brzo, navikavam na ovaj lux i ukoliko ostanem da pomognem pri raspakivanju duže samo jedan dan, ideja da radim iz neke od ovih soba ili ove verande, činiće se kao pun pogodak!
" Hvatač snova" kao da je poludeo. Daška vetra nema a on zvecka kao da je poludeo. Tačnije, živ i poludeo. U svom očaju ustajem iz meke postelje da, priznajem ali tako je, proverim da kojim čudom, ovaj primerak nema baterije. Znam, čuj , " hvatač snova" na baterije ali razumite . . .
Okrećem, naravno, nema mesta za baterije a ni za ovakvu reakciju jer može biti da sparna noć bez daška vetra čini svoje. Ništa što jedan klik klime neće popraviti ka dobrim kulisama za još bolji san . . .
Ustala sam kao neko ko je radio tri smene u nadubljem rudniku dijamanata. Tek sada, posle par dana, obraćam pažnju na zavese u kuhinji. Krem žute sa sitnim tufnicama, dvema mašnama svaka, po na osob, vezane sa strane. To su oni momenti kada podsetim samu sebe da mama ima ukusa i da ne greši baš uvek. Tišina. Čujem kako mleko u činiji rastvara na sitne mrvice svojom toplotom i vlagom, hrskave, čokoladne kuglice koje su zamena za doručak koji je trebao biti mnogo ranije.
Slasni ukus čokolade i mleka vraća me u dane kada smo u nekoj sličnoj i većoj trpezariji, smehom započinjali svaki dan . . . Bože ružnog li ćupa, povlačim reč, čak i ovako opran je odvratan i pitam se gde je mami pamet kada nabavlja ovakvu starudiju . . .
Oko podne, čitajući na omiljenoj verandi jednu od ponetih knjiga, začuo se telefon i sigurno, da i nisam čula, znala sam da je vreme da mama najavi svoj dolazak . . .
Srećna je i to mi je najvažnije. Veza je malo lošija za razliku od prethodnih dana ali važno je da jedna drugoj čujemo sreću u glasu. Podnosim još jedan raport sa potvrdom da je sve u redu ali i pitanjem koje je bilo jače i od mog smeha : " Mama, gde si ga našla, molim te! Jel me čuješ?! Kažem, gde si ga našla? Halo!!? Mama!?? Eee, dobro , čuješ me, slušaj: ja sam ga unela u kuću one večeri kada je bilo nevreme, stavila sam ga pored tv-ea, jel me sad čuješ? Kako nemam ja nikav ćup!? Mama , mama halo!!?"
Knjiga na verandi čeka na istoj stranici, ja sa osmehom u mislima dajem sebi za pravo da dovršim majčinu ne izgovorenu rečenicu : " A zašto tebi mlada damo, toliko smeta moja dekoracija, i nemam ćup gospođice, to je vaza!"
Te večeri, pred sami majčin dolazak, večera je bila posebno ukusna! Šta bi većina pomislila kada bih naglas mljacnula i priznala da je nekada tako slasno jesti sam! Bez manira, pažnje da li će ti neko zameriti u onom trenutku razmene oduševljenja između zagrizle teksture i ukusa koji se oslobodi baš kad svako čulo čeka i moli za još.
U uobičajeno doba, majka zove i do u detalj najavljuje vreme i let kojim stiže u svoju oazu. Nije mi promakao kikot i mamina opaska " da nikad nije kasno". Na moje pitanje na šta konkretno misli, odgovara sa : " Ma ne kažem to ja dušo, već Roni !", čujem onaj grleni smeh koji sam davno ostavila u srednjoškolskim hodnicima kada mi se prva simpatija javila u prolazu. Shvatam da ćemo i te kako imati o čemu da pričamo kada dođe . . .
" Dušo, slušaj me, nešto mi je ceo dan u mislima tvoje pitanje. Vidi mila, ja nemam nikakav ćup. Kako misliš vaza? Ni vazu te veličine sigurno! Šta kažeš? Ne, dušo veruj mi, nemam ništa slično u svom posedu. Slušaj me, jel me čuješ? A, ok, ok . . . slušaj, malo me to brine, ne znam otkud to zaista? Ajde pogledaj nadzorne kamere jer nema šanse da je neko to mogao uneti, jel me čuješ? Dobro, dobro, ne preterujem. Hajde ,vidi to dušo pa te zove mama za par minuta, ok? Ljuuubim!"
Čime se ona opteretila, da li je moguće!? Ona izmami osmeh na lice iz najmanjih sitnica! Neverovatna je! E sad, nisam neki maher za ova digi sranja, srećom , skoro sve radi na istu foru, okolo naokolo ili nazad, u ostalom isti princip. Da vidimo . . . dan pre maminog odlaska, nema, premotavam dalje nema, šta je bre ovo, stvarno ga . . . a ne , evo ga! Čekaj, ovo je dan kada sam ja došla! Stoji na verandi! Ne kapiram, niko nije ulazio, ne kapiram . . .
" Dobro veče . . . "
Skamenjena ! Ili umišljam ili . . .
" Rekoh : dobro veče, gospđice . . . "
Bol. Osećam tupi bol i oduzetost udova u isto vreme. Okrećem se sporije od vremena koje lebdi u nekom košmaru: u polutami, visoka , tamna silueta, stoji naslonjena na zid.
" Ko si ti!? Kako si ušao, ne kapiram! Napolje ili ću sad . . . "
" Šta? Ili ćete šta? Vidite gospođice, posmatrao sam i ja vas pomno ovih dana i mogao bih , takođe, na osnovu vaše spoljašnjosti i ja doneti sijaset zaključaka , no, malo umivanja svakome može dati neočekivano novo ruho, zar ne? Dozvolite da dodam : imate zaista predivne, nežne ruke. O da, hvala na umivanju . . . "
" Gospodeee!!Maaamaaa !!!!!!"
" Mila, non-stop se uključuje sekretarica! Slušaj me, momentalno to izbaci iz kuće jer ne znam o čemu se radi ni šta je to, sigurnije je dok ne dođem jesi li me čula! Haloo!! Halo!! Mila, brineš me, milaaa!!? "
Dušica M. Ognjanović
