Nakaza

 Kažu da ne pamte tako jaku zimu. Vejavica je trajala danima, snega napadalo da zatvori ulaze većinom trošnih kuća. U jednoj od takvih, rodio sam se i ja. Izlazio je samo ko mora : stočari da nahrane stoku i oni koji su jednostavno morali van. Babica je prtila po snegu više od sata kako bi pomogla mojoj sirotoj majci da dođem na svet. Više od zavijanja gladnih vukova, te večeri fijukao je i zviždao vetar koji je koristio svu svoju snagu da se u ime cele prirode , posprda onome što je babica te večeri uzele na ruke : meni.

"U snu se ne snio!", "Bože oprosti, moja ti, šta si ovo Bogu zgrešila!?" - tako me je dočekao svet. Gadne, velike glave sa kvrgama, zečije usne ,takav sam bio. Takvog me majka nosila, rodila i čuvala. Jedina toplina i ljubav koju ću osetiti za čitav život, bilo je tih sedam godina. Meni premalih, njoj i previše. Oca mi niko nikad spomenuo nije, niko nam nikad u kuću dolazio nije. Sam. Sam samcijat. U školu išao nisam. Štedela me majka koliko je mogla ali za ovakvog kakav sam, poštede nema. Dali su me u neko selo, starom paru koji nemaše deca, da im budem od nekakve koristi u poslednje dane. Odrastoh kolko- tolko. Od radova poljskih, dobih snagu. Mali, jak i nakaza. Tako su me zvali. Šta je priroda telesno uskratila, nadoknađivao sam umom. Tu sam bio jači od svih svestan da sam kažnjen još jednom kaznom: ko će da sluša nakazu . . .

Uz pomoć seoskog grobara, u jedno kišno jesenje jutro, pokopasmo prvo oca. Te kiše su se pretvorile u prve snegove kad u novu raku stavih majku. Dvoje starih koji su mi bili uteha u ovo malo jadnog života. Uteha, jer sam imao krov nad glavom i nešto hrane da nisam morao prositi za hleb. Kako sam živeo stvarno, ako istinu do kraja ogolim, neka kažu moje molitve koje sam noćima izgovarao, moleći, da im Bog oprosti što mi i ovako nakazno lice, nekakvom mržnjom i surovim rečima, umivaju suzama. Opet, praštam im sve jer odraz koji jednom videh u bistrom potočiću u blizini kolibe, i mene samog kamenom bačenim u vodu, nagoni da oteram ono što videh.

Sam i samcijat po poslednji put. Više nemam ni kome ni kud. Lego sam na stari zemljani pod pored malog, ugaslog ognjišta. Neka zaspem i ako ima pravde, nek se ovakav kvrgav i nakazan, i ne probudim. Za druge, srećne, to je najveći strah, za ovakve, najveća sloboda. Hoću li umreti, pitao sam sam sebe plačući i stežući pesnice drhteći na podu puste kolibe. Hoću li već jednom . . . 

Probudilo me snažno lupanje po daskama. Trošna vrata neće izdržati nove udare. Ukočen, prestravljen i duboko razočaran što opet čujem i što sam živ. 

" Otvori ako ima nekog! Smrznućemo se!!"

Njištanje konja i žamor glasova, najaviše nezvane i neznane, nikad primane goste. " Otvori ako nekog ima! Nećemo vam ništa, posmrzaćemo se! Otvorite ako ste ljudi!! "

Prvi put neko mi kaže "ljudi". Kaže: " ako ste ljudi". Ne kažu : "nakazo otvori". Oduvek sam bio "ljudi". Neću da se iko smrzne, otvoriću ali šta će biti kad me vide?

Otvorio sam vrata i začuo tišinu. Čovek ispred mene. Licem u lice. On i ja. On normalan i ja . . . Sećam se da sam kroz neku maglu, koje nije bilo osim u mojim mislima, video još nekoliko ljudi, konje koji su mrdali glave gore - dole i nekoliko vreća na smrzloj zemlji. Valjda je tako bilo.

"Au . . . jesi li ti samo u kolibi, ima li ko s tobom?"

Klimnuo sam svojom kvrgavom glavom. 

"Ima li tu vatre u tom grobu, da se ogrejemo malo pa ćemo dalje, posmrzaćemo se?"

Otškrinuo sam vrata. Još malo i malo više. Ušli su. U moj hladni grob, kolibu i život.

Sa cirkuzantima cirkusa Brutka, prvi put u svom nakaznom životu, bio sam zahvalan što sam, verovali ili ne bio živ. Osim krova nad glavom, malo više od hleba i još po nečeg, naučio sam da pišem a dobio sam i slavu! "Aaaaa saaaadaaaa, Čovek zec, kvrgavac iz Bojkonska!" I aplauz! Cika, vriska urlik i radost što vide mene. Nakazu! Važni, što za malu metalnu kovanicu, svakim pogledom na mene , vide koliko su imali sreće. Po koja metalna, pride, odskoči o moje kvrge, čukne glavu, te požurim da pokupim svoj mali bakšiš, amanet od neba za moju muku. 

Šatra je uvek bila puna. Nikad narod da se nasiti muke, jadnih klovnova , tuđe rugobe i sramote. Ljudi . . .

Malo po malo, dođe i vreme da se predahne. Svaki cirkus, selio se iz mesta u mesto, pa moraše i ovaj. Ono što sam znao o ljudima još od malih nogu, teralo me na plač ali saznanje šta ljudska duša može, srce želi a um ispuni, postavi me na granicu. Granicu da ovoga puta, samom sebi vrištim : NAKAZO!

Prvi put je prolazio kad su šatre bile tek gomila stare. šarene tkanine pune zakrpa. Naočit, dobar, čist. Sve ono što ja nikad nisam bio. Pomagao je svima pa i nama. Najviše oko studene, čiste vode, koju nije bilo lako naći. Jegor Korzakov . . .

Danima su cirkuzanti, jedan ,pa drugi, nestajali u sred varoši. Odlazili bi nekud, svaki dan, donoseći nešto novo : te svečano, skupo odelo, cipele , mirisno ulje za kosu, te cilindar od najfinije svile, mašnu. Spremali su neko veliko slavlje. O tome ništa nisam znao, a kad je sve krenulo, pokazalo se da moj izgled ne odudara od moje duše . . .

" Da i mi nešto fino uradimo za našeg Jegora, šta kažeš Nakazo?"

Smeh, tu svirku, njegovu sreću, glas, ne zaboravljam. Toliko vremena a prošlo nije. Vreme je varka jer da nije, ovo bi prošlo. Odavno. Ono kako peva, poskakuje, vatra što ga obasjava. Jegor Korzakov. Sam , srećan , među nas cirkuzante. Jegor Korzakov. I neki nemir. . .

Sećam se Meseca. Sijaše jako, ko neko oko što gleda, opominje da ikako može, vikalo bi na nas. Vino je činilo svoje , đavo pomagaše iz sve snage. Obukosmo Jegora u fino odelo, nazusmo ga, urediše mu kosu, cilindar na glavu. Gospodin kakvog u varoši ne videše! Uzesmo ga ispod miške i odvedosmo. Pravo pred kuću bogataša! Čekasmo da svane, pa da vidimo šta će i kako će. Otvoriše se vrata i prepade se siroti Jegor!

" Opet ste se napili gospodine?" - sluga uze Jegora pod ruku, a ovaj zavapi :

" Oprostite ja, ja ne znam šta radim ovde, otkud mi ovo?!" - čupaše skupi prsluk sa sebe.

" Ne brinite gospodine, dešavalo se i ranije. Uđite u svoj dom."

Uvede sluga Jegora u bogatašku kuću i za taj dan beše gotovo. . . 

Sluga kuće bogataša, beše u dosluhu s nama. Dadosmo mu velike novce, po koji zlatnik i mnogo pretnji, da zadrži Jegora do sumraka, kako zna i ume, napije ga ponovo, a onda se đavolji naum nastavljao. Dođosmo po Jegora koji jedva beše pri pameti od silnog pića , tek toliko da ni ne oseti da je ponovo među cirkuzante.

" Šta je ovo Majko Sveta! Gde sam , pomagajte!!" - vapio je nesrećni Jegor.

" Šta bi s tobom? Ti prespava dobrano! "- grohotom smo ga bodrili da priča šta ga muči.

" U kući bogataškoj , sanjam bio sam! I evo, ovako, kao, java da je! Kažem, Bog s tobom slugo, ovo nije kuća moja, ne znam kako sam tu a on veli " Gospodaru, pa ovo je tvoja kuća!" Zavapih opet nije, svim ti se kunem, on mi dade nešto da popijem, da me umiri i tad se probudih kod vas!!"

" Eeee, fini su to snovi Jegore al stvarnost ti je ovo!" - pokazasmo mu rukom na prazno polje a koji sat kasnije, kad siromah zaboravi šta ga je snašlo, počesmo ponovo.

Odvedosmo ga pred prag bogataške kuće, i sve Jovo-nanovo! Kad više nemaše kud, sluđen po ko zna koji put, posle ko zna kolko dana, među cirkuskim kolima i sklopljenim šatrama, zavrišta Jegor : " Majko moja mila i nebo, ljudi, nek me neko spasi! Majko mila i ljudi, ima li vas!! Ko sam ja!!? Ljudi ludi, ljudi ludi, luuudii!! Majkooo!"

Krici Jegora Korzakova, parali su nebo! Polude Jegor koga pustismo da luta sokacima, kidajući odelo sa sebe vičući : " Čas ovo, čas ono, čas imaš , čas nemaš!! Majkooo, ljudi ludi, ludi ljudi ,ko sam, što sam!!!?"

Sluga bogataške kuće, kad ču za ovo, nemaše mira od savesti i ode pravo kod žandara da okaje greh do neba i potkaza nas sve redom!

" Nakoazo, jel gotovo?"

" Evo, završavam gospdine. Molim vas , još samo par redaka!"

" Ajde, i ovako nemaš kud mimo na vešala. Čeka te družina, da žonglirate zajedno, kvrgavi."

Kvrgavi. Nakaza. Ono. . . Ne biva ništa slučajno. Ni životi, ni lica, ni ljudi. Da mogu da vratim ono čega više nemam : vreme. Da obrišem gumicom onu snežnu noć, da babici  zatrem put, majci skamenim srce da "ovo", ne bude ono što jesam. Da mogu da vratim vreme da ka . . . 

" Ajde Nakazo, dosta je bilo pisanija! Polazi!!"

( Galej Davidenko "Nakaza", pogubljen je u zatvru Andrukovo, Varškoj,  1934 godine)

Dušica M. Ognjanović