Sećam se da je lila kiša. Dva dana za redom. I to jutro kad sam otišla po Milanku, padala je poput mokre zavese. Iz daleka sam je prepoznala: skupljena poput starice , na staničnoj klupi sa starom teget Adidas torbom i dvema belim kesama koje je stezala pod ruku. Znala sam . . . u njima su bili pokloni za mene, ono najvrednije i nabolje što su imali : kajmak, sir i sušeno meso. Došla je na molbu Rajka i Milene da ostane kod mene i potraži neko bolje sutra. Školu je završila ali posla u selu za nju nije bilo. I ako sitne građe, bila je žilava i mogla se nositi sa svime što je potrebno za rad na selu, baš kao i druge seljanke ali je otac bio bolećiv na nju. Molio je Rajko, čini mi se i više od Milene i pristala sam . . .
Smestila sam je u finu sobu. Prostranu, modernu i lepu. Sušta suprotnost od malog seoskog sobička iz kog mi je došla u goste ili boravak. Nije bilo muke sa njom. Kako bi i bilo? Učena da od malena bude tiha, poslušna i od koristi. Pamtim dan danas, kako je zadivljeno gledala gomilu ploča i kaseta i prvu mini liniju kao da gleda u svemirski brod. Zastakljenu, sa pločama sa strane, nazvala je "vitrina sa muzikom". " Jeste, vitrina sa muzikom. . . " - rekoh i setno se nasmejah toj prostodušnoj, seoskoj opaski . . .
Zaposlila sam je brzo po dolasku. Radila je u cvećari teta Rade kojoj je moja mama i pomogla da otvori radnju. Usluga za uslugu, kako u životu sve i funkcioniše. Za Milanku sam garantovala da će biti pošten, dobar i vredan radnik. I bila je. Cvećara je dobila novo ruho, miris svežeg cveća , upletenog u venčiće sa bombonjerama, beše tada ogroman novitet i prodavalo se kao ludo. Milankin "izum" a gazdarica Rada zadovoljno je trljala ruke i, priznajem, davala je i dobru platu. Ubrzo je došlo vreme da je Milanka mogla slati svojima koverat, a za uzvrat, stizali su paketi, kako njoj, tako i meni: predivne pletene stvari i sir čijeg se divnog ukusa i danas sećam . . .
Malo po malo, Milanka je postajala urbana žena. Trudila se svom silom da pripada mestu gde je stigla i istim takvim silama da nikad ne zaboravi odakle je došla. Očeve reči da nikad ne zaboravi da mora ostati pošteno čeljade, za nju su bile svetinja.
O Predragu je počela stidljivo, jedne nedelje uz kafu, dok smo pekle lenju pitu. Kroz priču saznah da je iz ugledne porodice advokata, i ako Bog da, još par ispita, advokat će biti i njen Peđa, kako mu tepaše. Upoznali su se u cvećari kada je sestri kupovao cveće za rođendan. Dopala mu se Milanka, svraćao je i bez povoda i malo po malo, stupili su u ozbiljnu vezu.
Jedne večeri, davao se kviz koji nismo propuštale. Imalo je na stolu uvek svega: ili sveže domaće pite ili kolača. Navika koju sam ja volela a ona održavala. U sred pitanja voditelja samo joj izlete:" Ja se udajem." Odmah mi se pred očima stvoriše Rajko i Milena! Osetih kao da ću ja biti kriva ako se o ovome ništa ne zna, ako ih ponesu emocije , mladost i zanos, možda dete je na putu . . . vrtelo mi se kao na ringišpilu!
Ugasih televizor i videh da nije šala.
" Ozbiljna sam Biljo. Volimo se, nema tu šta više. Sutra idem kod njegovih na ručak, što se kaže da me vide i da im Peđa kaže za nas. Da se uzimamo."
Pitah znaju li njeni , ona, šturo izusti "da im je nešto slično nagoveštavala u pismima."
Oka nisam sklopila a i njoj verujem da nije bilo bolje jer sam, pre odlaska na počinak, držala govor o mnogo čemu što možda nije trebala, smela, navodila da je sve možda i prerano, kako će je prihvatiti . . . svega je tu bilo. Trajalo je dok nisam , slušajući samu sebe, shvatila da zvučim kao njen staratelj, što nisam bila, i nesvesna činjenice da je predamnom mlada, punoletna žena koja sa svojim životom, po zakonu i pravdi, može da radi šta hoće. Razišle smo se, svaka u svoju sobu, zamišljene i sa nadom da ni jedna od nas ne greši . . .
Ujutru rano, povela sam je na frizuru kako bi u podne, na ručku blistala. Devojački stas divno je nosio cicanu haljinu a ispod ruke, ko prava damica, nosila je lakovanu torbu koju je od mene pozajmila za taj dan.
Do stana u kom smo živele, vodilo je desetak stepenika. Sećam se, zastala sam ispred vrata da izujem obuću i učinilo mi se da sam čula tiho jecanje. Naslonila sam glavu na vrata i jasno čula kako Milanka, kroz tihi jecaj, doziva Rajka!
Ušla sam polako . . .Milanka, raščupane kose, otekla od plača sedela je na kauču. Pred njom je na stolu stajala moja lakovana tašna a na jednoj strani sobe jedna cipela, put terase, podalje, druga. Taj pogled neću zaboraviti dok sam živa!
" Moja Biljo, kako me obrukaše! Biljo sele, kako me Peđini obrukaše!"
Kroz priču saznah da su je ismevali dok je ručak bio u toku. Posle, dok se služila kafa, kada se pitalo i pričalo o poreklu, mestu odakle je, koje fakultete i škole je završila, bilo je nepodnošljivo!
" Kaže meni majka njegova:" Ju, Peđa, zar je ovo seljače tvoj nivo! Pa je li on na to spao, pa kako će za Slavu da me pokaže pred rodbinom! Ma, šta joj je na usta došlo rekla je! A on!? Slovo prozborio nije da me odbrani!! U sve mi se kleo, Biljo moja, da me voli ko oči u glavi!"
Znala sam da će tako biti. Pokušavala sam da joj kažem, da joj nagovestim, da je pripremim ali nije vredelo. Pitah ono čega sam se najviše plašila:
" Da ti Milanka nisi trudna?"
Tišina. Samo potvrdno klimanje glavom i šok! Zidni sat kao da se svojim kucanjem, rugao obema . . .
Predrag nije ni pokušavao da ponovo stupi u kontakt sa Milankom. Dani su prolazili. U cvećari je radila dok stomak više nije mogao da se krije. Korpe pune cveća više nije mogla da ređa po podu i da ih nosi. Teta Rada iz cvećare nije saznala pravi razlog Milankinog odlaska ali je naslućivala.
Sećam se, pozvala me par dana kasnije u cvećaru da mi nešto da. Bio je to podeblji koverat sa Milankinim , više nego pošteno zarađenim platama i jedan drugi, odvojen, sa dva balona i crtežom pačeta. " Nek joj se nađe. Valjaće joj. Ja bih volela da bude dečkić, na oca lep." - rekla je teta Rada uz blagi, umilni osmeh pun saosećanja i nade.
Milanka se porodila tačno dva dana pre Nove Godine. Rodila je devojčicu. Čula sam od sestara da je bezbroj puta pokušala da kontaktira oca ali, kako je jedna od njih čula, sa druge strane žice, jasno se čuo muški glas koji je vikao. A Milanka je , spuštene slušalice ponavljala:" Kaže, ostavi nas na miru seljanko. Zamisli, kaže mi moj Peđa seljanko."
U stanu je uglavnom vladala tišina koju je samo povremeno prekidao tihi bebin plač. Mala Jasna , bila je mirno detence, jedva čujno, kao da je bila svesna koliki je višak u majčinom životu.
Molila sam Milanku da ostane, preklinjala da ne ide u selo, podsetila šta će narod reći i kako će teško sve pasti njenim roditeljima kada je vide sa detetom o kojem im nije ni slovo javila. Bila je neumoljiva.
Dan kada je odlazila sa Jasnom, bio je istovetan danu kada je stigla: kiša, kiša i samo kiša . Na stanici nije bilo puno naroda. Odlazni peron iz grada bio je gotovo prazan. Nismo se dugo opraštale. Nije Bog zna šta, ni imalo da se kaže. Znalo se sve. Barem sam ja naslućivala još one nedelje kad smo pekle lenju pitu i kada sam prvi put čula za advokatsku porodicu i momka kojeg je neizmerno volela.
Mahala mi je polako, umorna, zavaljena u sedište sa detetom u naručju sakrivena iza sive zavese autobusa koji je vraćao odakle je krenula puna snova i nade za boljim sutra a vraćala se kao tužna, poluprazna krpena lutka.
Čika Rajko i teta Milena nisu nikad više pozvali. Od Milanke nije bilo ni slova ni glasa. Pitala sam kod ljudi koji su ih poznavali i uvek je bilo isto: niko, navodno, ništa nije čuo ni znao. I sve tako u krug, do dana dok nisam srela cvećarku Radu . . .
" Onaj njen, ostavio neke nekretnine maleckoj. Ćerkici. Ovde, gore, izviše cvećare. Boga mi, poveći stan i lokal neki za štampanje knjiga. Biće bogata curica, Bogu hvala. On se čuo sa pokojnom Milankom, Bog da joj dušu prosti, malo pre nego se ubila. "
" Molim!!?"
" Ti ne znaš!? E moja Biljo, ubila se jadnica kad je otac išamarao pred celim selom a malu nazvao kopiletom. Majka branila, plakala, ćuti . . . ne daj Bože nikome. "
Jasna danas važi za jednu od najpoznatijih izdavača. Možda ime nisam smela da pomenem, pomislih, ali ako je ona pristala, evo pišem. Cvećara stare teta Rade više ne postoji. Na njenom mestu, danas je poslastičarnica koju je otvorila Jasna. Specijalitet: cvetni venčići sa čokoladom. U sećanje na Milanku . . .
Dušica M. Ognjanović
