To je bio jedan od onih nazovi, "običnih" dana kada popiješ
jutarnju rutinsku kafu, zahvališ Bogu i blagosloviš onoga koji se setio da
izmisli tuš, pročitaš par redaka novinskih napisa i poveruješ da će prvi dan
vikenda proteći u relativnom miru kao i prethodnih ko zna... više i ne broji se
koliko.
Kuckanje na vratima, ( obzirom da vikendom koristim staračku
taktiku i u petak –ponoć “ubijam” zvono), najavi dolazak poznanice sumornog
lica što je davao naznake da to ipak neće biti obična subota.
Uz uobičajene pozdrave, malo čavrljanja, sladunjave kafe i
po koji kolač, znala sam da sledi nešto što će mi, kako omladina kaže, sje....i
dan.
Videla sam da mojoj dragoj poznanici nešto leži na srcu i to
nešto prilično teško a kako se priča završila, shvatila sam da je stena u
pitanu.
A beseda koju je morala da podeli sa nekim ko će to
razumeti, (što baš mene
nađe ,aman , i dan danas se pitam) , počela je baš ovako :
Napomenu ona kako je odlučila da ode da obiđe svoje, (malo do
sela), svoju postojbinu, previše se “zanela svetlima grada” , pa tu naiđe
usiljeni smeh i sl, zatim nadugačko i naširoko kako se ponovo oduševljavala
predelima i livadama svog sela (a tako je o njima pričala da je umalo ne
upitah, čistim srcem, zašto se , ako joj već toliki žal obuzima dušu u isto i ne vrati)
jer sve uslove, bez uvrede, čisto tehnički govorim, ispunjava za povratak u
punom sjaju. Krenu nastavak o voćkama i
voćnjacima , o tome šta je rodio ko se porodio i orodio i slične seoske
pikanterije. Čija se ćerka udala, ko je od čijih sinova i gde nastavio
školovanje van seoskih atara i ari... učini se nema ovim “važnim” vestima kraja
dok kao grom iz vedra neba ne upita: “Je li, šta mislis ti o lovcima” ?
“Ja? Kojim bre lovcima, Bog s tobom?”
“Lovcima što love divljač i slično ,trofeji , gurmanluci od
divljači , znaš... tako to.”
“Iskreno,sve najgore” - rekoh. To ti je moje mišljenje. Nikakav
sport ili ne daj Bože vid zabave ili razonode ja u tome ne vidim. “
“Onda ću ti ispričati šta zadesi jednog Gojka iz mog sela zbog proklete lovine”
Nista mi nije bilo jasno kao ni od momenta od kad je počela
priču ali krenu da veze a ja pustih da njene reči po ne vidljivom platnu vezu
trag sam od sebe.
Priča krenu kako je, taj pomenuti Gojko, sa
družinom svojih lovaca,jedne rane zore krenuo u lov. Poneli sve što je potrebno
da se ispomogne prirodni poredak u svetu faune i zađoše malo po malo duboko u
šumu koja beše nadomak sela. Dan ,da je bilo sreće, bio bi divan i kako je pričao
bio je sunčan i pun mirisa borovine i ostalog šumskog bilja. Na jednom proplanku,
oko neko doba, ugledali su san svakog lovca : srna
i lane !! .Na čistini! Na oku i meti bez greške! Nama, koji nismo iz ove
lovačke priče, već se diže kosa na glavi od onoga što bi moglo uslediti ali
naprotiv u tom momentu Gojko je video ostvarenje svoga sna. Bez razmišljanja- pucanj!! Prvi! Svojim prokletim praskom preplaši ptice iz krošanja i one naglo
odleteše u nebo. Srna je ležala na proplanku, staklastog pogleda ali, gle čuda,
još uvek dajući znake života!! Ono što je crnog Gojka i ostalu mu družinu
ostavilo u treu bez reči je malo lane koje nije ni pokušalo da beži!! Stajalo
je pored majke, drhteći i sada već iz
bliza gledano, bilo je jasno da je staro nekoliko dana! Odluči
Gojko u svom potpunom ludilu da mu glavni trofej tog dana bude umesto srne baš
to maleno , jadno lane!!!! Prizor koji se odigrao za koji sekund kasnije ,ledi
krv u žilama. Lovac nišani na malo lane,srna zadnjim atomima snage podiže glavu
i počinje suznim očima da liže lovčevu ruku!!!
Molba za mali život, za njeno slatko, pegavo lane. Nema
milosti. Pucanj! Ovog puta, na žalost, precizan i bez greške. Lane je otišlo sa
proplanka u, ako postoji ,šumski raj. Jednim metkom i Gojkovom jadnom odlukom. U
gotovo istom trenu i srna sklopi oči. Mislite da je bilo i naznake tuge zbog svega
što se odigralo toga dana na proplanku?
Ni govora! Prokleta družina pokupi svoj ulov i ponosno ,sa sve pesmom, krenu
nazad ka selu. Na gotovo samom ulasku u selo, videše lovci a nekim čudom, Gojko
prvi, kako trče meštani njima u susret dozivajući upravo njegovo ime! “Goooojko,
Gooooooooojko, brateeee,Gojko!!!!!!!!!!!!!!!!! Šta se desilo!? Zastadoše,ostaviše lovinu na tlu pa upitaše :
“ Šta bi prijatelju ,gde gori”?, reče jedan od njih u šali. “Ne gori” ,jedva uzimajući dah odgovori ovaj, “ne gori ništa
moj Gojko nego ti pogibe sin!!! “
Kako ču ovo pade na zemlju,zarida i dok je grabio zemlju sa
puta šakama kroz suzne oči pade mu pogled na mrtvo lane u vreći. Suze usahoše, okameni
se lice i seti se Gojko kako je zgrešio pa kaza svima šta učini.
Moram priznati da mi nije bilo dobro posle ove
priče. Otpismo još po koji gutljaj kafe ,sada čini mi se gorke kao pelin, pitah
: “ Aman zakuni se je li ovo istina!? A
ona odgovori : “Ja ne smem da se zakunem
za ovo ali eno i dan danas se kune Gojko
u sve što je imao-sina jedinca,u njegovo lane " ...Dušica M. Ognjanović
