Pećina Altamira u Španiji. Kako naučnici kažu, u njoj se
nalaze prvi umetnički radovi i verujem da je većina vas čula i videla iste u brojnim magazinima, knjigama
ili putem društvenih mreža. Kalendarski mereno, još od davnih vremena, čovek
ima potrebu da ulepša sebi život kako ukrašavajući sebe tako i mesto svog
boravka. Rođeni smo kao kreativci. Neki su sposobni da ulaskom u prostoriju
svima promene raspoloženje na bolje ili gore, neki su majstori da vam useru
predivan dan za pet minuta, a ima i onih koji su predodređeni da menjaju svet
oko sebe, pa čak i vas, na bolje ili gore.
Sve se menja, a opet, suštinski, sve je ostalo isto . Recimo, potreba da
se dopadate većini: sve što nije vaše i ne pripada vama- smatrate boljim, tuđa
deca su vam nekako pametnija i lepša, pa s vremena na vreme, (kada se javi
napad odbrane svog potomstva) gde kao sina ili ćerku, (očiglednog idiota ) pokušavate
brojnim uzaludnim sekcijma, aktivnostima, poslednjim modnim detaljima, na silu
i tragi-komično da predstavite kao budućeg-ću značajnu, veliku i unikatnu
ličnost. Tu je i danas najpopularnija i gotovo najizraženija potreba : da se
bez trunke dostojanstva na radnim mestima, dodvorava crvu od kojeg navodno “zavisite”
, jedete hleb i slične banalne izgovore kao pokriće za slabost svog karaktera i
generalno, paravan za moralnu kastraciju
koju ste sami sebi obavili po principu -uradi sam. Ono što je ostalo
isto, do u detalj, od davnina do današnjih dana je razlika koju ljudi prave
među sobom. Po inerciji, vi dobrog i čistog srca pomislite na dobre i zle,
vlasnici drugačije vrste srca dele na bogate i siromašne. Žargonski : fancy i
seljana. I sveobuhvatno ovakava podela donosi posledice koje svakodnevno viđamo
oko nas. Dokle smo stigli od čoveka iz Altamire do današnjeg dana? Ima li je i
gde je razlika? Da li smo krenuli i ostali na putu gde želje za lepim određuju
kvalitet sutrašnjeg dana? Realno,i na žalost, mi gledamo u leđa pećinskom
čoveku ma koliko to bilo poražavajuće za nas digitalne potomke. Zbog svojih
prioriteta i razmišljanja sa početka teksta, plaća se cena našeg svesnog izbora
pogrešne strane na kojoj ćemo biti i za koju ćemo živeti ili težiti ka istoj.
Rezultat su stradanja. Strada se u današnje vreme širom sveta, strada na razne
načine, a opet, kao da su suze, saosećanje i podrška ( po pravilu jednaki za
sve ) na svojim leđima nose tablice : reserved. Ako vam se desi nešto u Parizu, Londonu ili Rimu,
budite ubeđeni da će ceo svet iskreno plakati za vama i da će biti moderno ali
morbidno, da posthumno dobijete najskuplje igračke i gratis : hit pesmu najvećih svetskih zvezda.
Ukoliko kojim slučajem stradate u nekoj od Afričkih zemalja, veeeeliki - prc!
Posthumno, kako i za života: nećete dobiti ništa! Nebitni ste. Mali i jadni.
Siromašni ,preciznije. Vaše uši nisu navikle na hitove i ne zaslužuju ih.
Plišane igračke i cveće kao poklon niste ni za života dobijali, tek
posthumno... Glupost, pohlepa i služenje gubitniku ali bogatašu ovog sveta,
nosi velike posledice. Kako moralne i duhovne, tako i sveopšte na kraju. Pitam
se, da li je suza siromaha iste težine kao suza bogataša? Čija majka glasnije
plače za svojom decom: da li bogata ili
siromašna? Koja deca jače dozivaju imena svojih poginulih roditelja : ona što
grle skupu ili nikakvu igračku? Čija usta glasnije vape za utehom: ona što su
jela srebrnom ili drvenom kašikom ? Čije ruke kroz dim i ruševine traže svoje
najmilije: one sa svilenim rukavicama ili one koje su već bile krvave ali od
rada? Svi smo mi isti pred jednim licem i svaka suza je izmerene merom i
brojkom koju ćemo dobiti jasno napisanu na ličnom i pojedinačnom računu. Svaka
druga misao je uzaludna. Lažemo sami sebe i u tišini stradamo zbog svoje
gluposti i pohlepe. Krilatice, izreke, sve je to smišljeno nekim razlogom i
imalo je smisla. Da pokušam da se prisetim nekih: „ Svi putevi vode u Rim”, “večni grad Rim”,
zatim “ Pariz, grad svetlosti “… kad bolje razmislim….. ispade I bukvalno…
Dušica M. Ognjanović
Dušica M. Ognjanović
