Odžačari

Kad god su ih viđali , smejali su se. Većina. Gurkali se, dobacivali , vređali. O dečijoj dobroti i nevinosti priča se mnogo ali se o poganoj strani njihovih srca malo priča. Samo oni koji su znali nekoga ko je bio zlostavljan u danima detinjstva ili sami bili jedni od njih , dobro znaju o čemu pišem. Bez obzira koliko davno sve to bilo, takve stvari se nikada ne zaboravljaju. Godine idu i u međuvremenu, izdešava nam se mnogo toga. Po jedan film različitih žanrova, kako kome zapadne. No, ma koliko vreme vuklo svoje stare kalendare u zaborav i staru hartiju, sećanja ostaju. Lepa želi da zadrži svako, a oni što noću sanjaju ono što ih muči na javi, žele gumicu kojom bi jednom i zauvek obrisali sve. Sve ono od i zbog čega se još uvek osećaju uplašenim slušajući sopstveni jecaj iz nekog ćoška školskog dvorišta . . . Davnih je ovo godina bilo i neka se ne lažu svi oni koji misle da je vršnjačko nasilje " plod " savremenog doba. Na žalost , nije,  i to znaju mnogi iz nekih drugih generacija koje mogu reći : " davno bilo, sad se pripoveda " . . .

Alberto, Neto i Marija. Dva brata i sestra. Iz Angole. Divni drugari ali drugačiji od ostalih. Onih " boljih i pametnijih" koji su bili beli. Dana nije bilo da neko od njih, tiho plačući u nekom ćošku prostranog školskog dvorišta , nije proklinjao dan dolaska na druge, " bolje, civilizovanije " prostore nego što beše zemlja koju su ostavili za sobom, u kojoj su rođeni i zasigurno bili srećniji. Nisam sigurna ni da su znali šta je sreća za nas "bele , pametnije i bolje "  . . . 

" Robe, robeeee! " - urlali bi klinci na odmorima. Tih 15 minuta prokletog , čuvenog velikog odmora, verujem da su za njih bili večnost. " Robe, donesi nam užinu! " Pored škole beše kiosk toplih sendviča. Tada su bili popularni topli sendviči i četvrt litre soka. Obično su klinci kupovali egzotik. Sećam se tetrapaka sa sve slikom, kao da ga i sada imam u ruci. Sećam se i ovoga : obično je gomilu sendviča u naručju, sa strahom da mu ni jedan ne ispadne, nosio Neto. Sokove je trčkajući za njim, nosio njegov brat Alberto. Marija je sedela na školskom stepeništu, kršeći ruke, skupljena skoro do fizičkog ne postojanja i plačući gledala kako braća svaki dan glume " robove " . Ni jedan sendvič nikada nije pao a svaki sok je stigao na vreme i bio "poslužen" uz obrok zakazan za tih 15 minuta školskog odmora. 

Dani su prolazili, patnja nije. Čak ni oni koji su brinuli o deci, nisu se mnogo potresli na Marijine suze i priču kako joj braću nazivaju robovima i kako svaki dan moraju kupovati svojim vršnjacima užine. Pomoć i saosećanje se sastojalo o kratkoj priči o Afici kao veoma lepoj zemlji i frazom da to nije lepo obzirom da smo svi jednaki! Videla sam . . . Svi su videli . . . I danas gledam našu " jednakost ". "Robovi, robovi!" "Dohvati nam banane! " " A uuu , al te uhvatilo Sunce! " "Ej, skloni se u hlad, pazi da ne izgoriš!" i kreće kikotanje. Urlanje i smeh gomile malih , glupih  vukova bez vaspitanja.  Svaki dan. Kako mi je i sada muka od ljudske gluposti, tako je bilo i tada. Valjda se rodiš tako sazdan, da i ako klinac , imaš to " nešto " što te sutra, bez obzira koji te čelik kalio, ne postaneš govno. I ja sam volela te tople sendviče i četvrt litre soka. Ali mi ih nikada nije doneo niko od njih. Ni Alberto, ni Neto. Po najmanje Marija. Sama sam ih kupovala. Sama sam odlučila i da joj priđem. I ako sam znala kako se zove, pitah je za ime. Sedoh pored nje i čuh jedva da je prozborila : "Marija ". Gledala je u svoje cipele. " Ja sam Dušica ". " Dućica ". - ponovila je tiho, klimnula glavom i pogledala me kraičkom oka. " Jeste, tako se zovem " - ohrabrih je kao da nije pogrešila ni slovo. Pitah je koji sledeći čas ima ? Ćutala je a onda me pogledala izrazom lica koji je na malom telu pripadao odrasloj ženi. . . "Hoće nešto da me zeza ? " -  pitala je prkosno digavši bradu mada su oči krenule da je izdaju. Kao na dvoboju u davna vremena. Delić sekunde deli od biti ili ne biti. Ja ili njena suza. " Ne zezam ja nikog! I mene zezaju i baš me briga! Ako hoćeš, svaki odmor , družićemo se! Tvoja braća ako hoće ali ti i ja svakako! Naša stvar i baš nas briga! Jel me razumeš uopšte šta ti pričam ? " " Razume al ne veruje. "- gledala me par trenutaka, premišljala i ipak pružila ruku. Hoće li ovaj ukras od spletene slonovaće i abonosa doneti nešto dobro ? Sada je tortura imala drugačije lice sa istim naličjem : " Evo je ova, vlasnik robova!"  "Ludača sa robovima! "  " E vidi, gle kao Sneško i odžačari! " I tako svaki dan. Sada nas četvoro! Bilo je bolje, lakše, sigurnije i svakako čistije! Pametnije i poštenije! I Bog je priču vodio dalje. Alberto i Neto više ni pocenu bilo čega nisu hteli po sendviče i sokove a Marija je po prvi put u školu došla sa šarenim gumicama na kraju spletenih kika! Prva bitka dobijena , no sve je mirisalo na to da će rat i dalje da potraje!

 Išla sam ja kod njih, dolazili su oni kod mene. U njihovom domu sve je bilo drugačije od onoga što sam viđala u školi kada se oni pojave ! Nije bilo tuge, stida od sebe samih , na protiv! Kuća, lepa i prostrana, ukrašena predivnim predmetima, mirisala je na cimet i sladunjav začin koji meni nije bio poznat. Hladna limunada i afrički medeni kolačići sa cimetom, behu ono što bi svakom detetu, pa i meni , otvorilo apetit. Smeh, igra, pesma i moj pokušaj da izgovorim po koju rečenicu u nizu jezikom njihovog govornog područja ,  izazivao je zvonak smeh , kako njihov , tako i moj i ako ništa ne razumeh ali sve je bilo drugačije. Ovaj smeh je bio drugačijeg zvuka i porekla. Smejali su se drugari srećni što su zajedno, napokon daleko od ujeda koji su pod flasterima nase hrabrosti još uvek krvarili . . . jer trebalo je , koliko sutra , ponovo krenuti u školu. Ne samo po novo znanje, već po još jednu taktiku za novu bitku i još jedan ispit za belu zastavu koju smo odlučili da bacimo ka drugoj strani. Učili smo i bili sve bolji i bolji. Spadali među najbolje! Nije nam bilo ravnih ! Crno - beli tim je ovoga puta vodio i to se osetilo svuda! U vazduhu, u našim srcima, u smehu koji je ovog puta bio na našim usnama u hrabrosti i pravu da sendviče i sok kupimo sami sebi jer robova i njihovih vlasnika odavno nema ! Došao je dan školske proslave. Delile su se uloge za odabrane skečeve, uvežbavale se pesme, što pojedinaca, što hora i cela škola, bez obzira na smene i razrede, barem na taj jedan dan,  udružiće snage. Došao je momenat da se sve isproba na čuvenoj i velikoj školskoj bini o kojoj su klinci sanjali od samog ulaska misleći o danu kada će i oni biti deo predstave dana škole. No, tada je bila popularna vrsta muzike u kojoj su moji "odžačari " harali svetskom scenom i jedan |"Sneško " je takođe bio popularan, uporedo sa njima. Pitaše se klinci, sa sve nastavnicima ko bi, za Boga miloga, tako dobro odglumio, odigrao i zadivio , ne samo direktora, već i predsednika mesne zajednice, čuvenim imitacijama i igrom uz Mc Hammera i Vanilla Ice-a? Pogađate ? Šou je bio zagrantovan, đuskali su i pevali i nastavnici i direktor i predsednik mesne zajednice, ( što je u to vreme značilo da ste podigli lično Zevsa na noge ). O onima koji su nas do juče ismevali, da ne govorim previše: postadosmo im idoli za tren! Nakon priredbe likovasmo obzirom da su se naši do jučerašnji " mučitelji " utrkivali ko će pre reći kako smo bili zvezde! Ko : " Sneško " i " Odžačari "? Za njih smo svakako bili nešto što oni nisu, verujem, postali ni dan danas . . . ukoliko ih , po običaju, vaspitnom u među vremenu život nije naučio drugačije. Kako bilo, dogovorismo se da sutra nastavimo slavlje kod mene ili kod njih, sve jedno, obzirom da u međuvremenu, moja kuća postade kao njihova i obrnuto.
Na školskoj klupi me čekao koverat. Zeleni prošaran žuto-zelenim temperama. Afrički motiv . . .  Na omotu je kratko i samo pisalo : Dućica  . . .
Sadržaj pisma neću da prepričavam. Ne u detalj. Ne zbog vas , već zbog mene. I dan danas, nakon toliko vremena . . . teško je kucati kada suze preklapaju slova i njihov redosled  .  . . Znali su da će otići dan posle školske predstave još onog dana kada smo jeli medenjake sa cimetom, smejali se i pevali uz hladnu limunadu. Znali su da moraju otići jer nikada neće biti deo celine koja nije u stanju da shvati da su ljudi samo i jedino ljudi, ma koje boje kože bili . . . Znali su da jedan " Sneško " ne može protiv cele rulje do kraja školovanja braniti svoje " odžačare ".
Ni jednu izložbu u muzeju Afričke umetnosti ne propuštam. Nisam ni tada kada je Viša sila dozvolila da ponovo sretnem Mariju! Ambasada Angole sa ponosom među svojim službenicima ima u svojim redovima divnu ženu koja je sada majka dve prelepe devojčice. Neto i Alberto oženjeni, obojica visoko obrazovani, srećni. Kako i zaslužuju. Kakav je bio susret, zagrljaji, smeh, suze, smeh, pa sve na smenu, opet aplauz od okupljenih kada saznaše šta se i kakav priča krije iza prizora kojem su prisustvovali, da ne dužim . . . Viber i Whatsapp rade baš kako treba! Spajaju i drže skupa one koji su to zaslužili ! A robovi ? U međuvremenu shvatih i saznah da postoje. Svetske modne kuće prosto se utrkuju koja će iz sezone u sezonu izbaciti jarke boje , jake mirisne note . . . animal print svako malo je must-have . . . Prvi zraci Sunca : svi pravac da " hvataju boju "! Slušalice u ušima, muzika non -stop , hvatanje ritma, đuskanje, jaki začini, još jače boje . . . U svemu ovome ja vidim robove želje da budu ono što i odakle nisu. Vidim Afriku i želju da joj budete što sličniji! Zašto ? Zato što trava nigde nije tako zelena kao u Africi, zato što kafa koju popijete na verandi Afričkog letnjikovca uz pejzaž koji gledate pred vašim očima, zauvek ostaje i postaje sastavni deo vaših čula. Muzika , boje, svitanja i zalasci . . . zvuk ptica na afričkom drveću . . . ako niste videli i doživeli, ne pokušavajte da pomislite da je Afrika gomila prašnjavih putića po kojima skakuću polu - divlja plemena u potrazi za pijaćom vodom. Šta je Afrika, pokazaše "Sneško" i "Odžačari" onda kada je trebalo i bilo najteže jer bitku su vodila, sa suzama počela a osmehom završila i dobila : deca . . .


Dušica M. Ognjanović