Gnezda, tuga i ptice . . .

 Uvek u isto vreme. Po njima možeš naviti sat, osim ako more ne odluči da bude drugačije. Trajekti, brodići, kruzeri. Pristižu nove grupe i ture narodnosti. Ni dan - danas, osim garderobe, ništa novo. Stara slika gotovo vekovima - ista. More ljudi sjati se da za novac sa meštanima razmeni robu i nezaboravne utiske. Na dokovima, uz tihi zvižduk, gondolijeri čekaju turiste.

Posmatram ih. Pomislim, svakim sekundom a kamoli danom , potvrđuje se: kako je Gospod veliki u čudima svojim. Na sve strane, čuju se pomešani jezici. Moderni Vavilon. Svet u malom. Na jednom komadiću u sred mora, minijatura zemaljske kugle. Košnica duša koje su došle po još jedan , novi i možda  najjači utisak. Kako za koga i kako kome. Stiže nova tura turista. Brektanje malog brodića najavljuje još jednu grupu koja će meštanima zagorčati svojim prisustvom i ovaj vikend.

Rumenim i pored moje omiljene, jake šminke. Osećam nalet stida, sramote a zahvaljujem dragom Bogu što me meštani odavno smatraju svojom. Prepoznajem naše " dame" još iz daljine. Mini suknje i haljine, glasno cerekanje, gurkanje poput šiparica iz 60 - ih koje su u prljavom magazinu po prvi put videle golu pišu.

Gledam u pločnik. Odlučujem da se ufuram u ulogu Italijanke. I ako svetle puti i upadljivo plava, danas odbijam da sam deo ekipe kojoj zaista i u istinu pripadam. Brojim kockice pod nogom, krckam štiklom lagano jedan maleni kamenčić. Podižem glavu poput lenjivca i ispijam gutljaj čuvene italijanske kafe. Gospode Presveti, koliko smo se odvikli od osećaja stida, sramote, samopoštovanja. . .

Gondolijer uljudno nudi čuvenu vožnju pod Venecijanskim mostovima. Dve naše mlade " dame", sumanuto se kikoću, pristaju , gurkaju se laktovima čim je gondolijer okrenu leđa i čak na platou čujem kako skaradno komentarišu momka koji samo radi svoj posao. Jedna od devojaka, spušta bluzu sa ramena do granica nepristojnosti dok je drugarica "bodri" popravljajuci ruž." Brate kakav je! Kako bi ga, uuuuh! " . . . i kikot. 

Nije se okretao više. Barem ne, dok sam gledala, a pratila sam ih pogledom podosta, dok nisu nestali duž kanala iz vidokruga. 

Seciram stanje u našem društvu često . . . i kada sam u domovini i sada, van nje. 

Na žalost, izlaskom iz svog dvorišta, nekako uvek, direktno, u glavu, pogodi me surova realnost. Pojam morala više nije bitan u našem društvu. Čuveno svetlo na kraju tunela, vidim u povratku vojnog roka o čemu sam toliko puta pisala i za koji sam se iskreno molila. Neko mora vratiti ovu omladinu barem na privid pravog puta. Za ostalo, neka se Gospod nama grešnima smiluje.

Razmišljam, da li ću danas uspeti da ugovorim ručak sa Gospodinom Ranieri. Znam, iz razgovora, da će biti izvor priče koju ćete dugo pamtiti. 

Jedan dečak pored mene, protrča cičeći od sreće držeći u ruci malenu repliku gondole kojom je po vazduhu vitlao podražavajući uzburkane talase.

Vreme leti . . . ugledah naše cure kako se vraćaju sa mesta polaska. Znači , prošlo je više od sata, barem bi tako trebalo da bude.

 Vidim , cura je podigla bluzu, rame pokriveno, raspoloženje je splaslo . . . prave se da gledaju u telefone. Gondolijer pruža uljudno ruku, sa blagim osmehom ispraća obe sa početne tačke . . .

" . . . duša, svaka za sebe, luta ulicama gledajući raznovrsnu robu. Mirisi , još od luke, naginju na cimet. Tamjan se probija kroz sladunjavi miris praškova raznih, donetih sa istoka. More šalitrom, meša i tek prženu ribu sa šafranom što ga drobe na ulazu u luku. Kroz ovu košnicu duša, tražim pute da prodam mastilo . . . "

Izvod iz stare knjige jednog od davno zaboravljenih mletačkih trgovaca. Utisak je isti. Sve je zapravo isto. Sem ovih mobilnih telefona koji se ne uklapaju u postojeću sliku. Ne kao novina. Već kao mali demoni na baterije koji ovim dušama nedaju, da osete ovu lepotu u pravom sjaju. Društvene mreže kradu trenutke koji se ne vraćaju. Koje gledamo kroz kamere i ekrane nesvesni činjenice da su nam neki segmenti poput mirisa ili vetra koji dopire s mora, prosto promakli. . .

Život ide dalje, tačnije rečeno, od postanka, vrti se u krug. Galebovi iznad mora plešu svoj ples. Na trgu, kraj mojih nogu, golub cupka nervozno okrećući glavicu nadajuci se mrvicama mirisnog kroasana. Lepo je. Barem je moglo biti da sve nismo upropastili. Pogrešnim izborima . . . 

Umesto mira, tražili smo adrenalin, umesto molitve i duševne naslade, na sva vrata uveli smo blud. Obesmislili gotovo sve i što je najgore, naše sopstveno postojanje. 

Vreme je neumoljivo. Zvona na katedrali opominju da smanjim hedonizam. Poruka Gospodina Ranieria, podseća da moram obaviti taj razgovor koji krije unikatnu, tu potresnu priču koju znam da ćete pamtiti . . . 

Brektanje brodskog motora najavljuje novu turu. Ovoga puta, na kopno kroče elegantno i svedeno obučene dame. Tihe, lepe, negovane. Lepe u svojim manirima, u svom tihom govoru i suptilnom osmehu. Nisu iz moje " avlije" . . . U grudima zaigra nešto između stida i zadovoljštine. Možda i malo žala. Što sama ili u manjini kao i uvek, nosim perjanicu za čitavo pleme. Pleme koje bestidno valja obraz po blatu rugajući se nama koji " nebo paramo nosem."

A zapravo, puka istina je, nebo nam je jedini krov koji smatramo pokrovom svoje prave, istinske kuće . . . 

" Ti auguro un vento buono e calmo, mio luminoso uccello azzurro . . . "

Dušica M. Ognjanović

Srce od stakla

 Nije bilo dečaka ravnog malenom Mitru. Ni po dobroti, ni po lepoti, a naročito ne po nekoj nestvarnoj blagosti koja je iz njega isijavala. Sam pogled na tog dečačića činio je čudesa, razvejavao oblake, zaustavljao košavu, topio srca. I ona najokorelija.

Sve osim jednog . . .

Mitar je prodavao kolače koje je njegova sestra pravila. Od tih mekanih, jednostavnih poslastica živeli su njih dvoje. Ona je pravila što je više parčića mogla, a čudesni dečak bi žurio da ih proda dok su još topli. Trčao bi koliko ga noge nose, svojom hitrim nožicama, zalazeći u svaku ulicu do koje je mogao da stigne, praćen talasom divnog mirisa vanile, koji je izlazio iz njegove torbice i pratio ga na ovom važnom putu. Ali nije omamljujuća aroma bila to zbog čega su svi sa radošću kupovali kolače koje je nudio dečak. Bila je tajna u samom Mitru i radosti koju je budio u ljudima. Njegovi obraščići, paperjasta plava kosica, zamišjene oči i neki čudesni osmejak, budili su kod ljudi potrebu za četiri kolačića pružena iz njegovih malih, toplih ruku, daju sumu za koju bi u radnji mogli da pazare i čitavu tortu. Dečakov dolazak pred vrata za domaćine u čiju bi kuću kročio, jednostavno, nije imao cenu . . .

Jedne jeseni, u dečakov komšilik se doselio jedan starac kojem niko nije znao poreklo. Pričalo se da ga ne zna ni on sam; i da je između ostalog zbog toga tako ogorčen; ljut kako kažu na ceo svet. Brzo se pročulo da je suvonjavi došljak prek čovek i da je od zlobe takav - gola kost i koža. Dobra, punačka gospođa Marta, koja je živela u maloj zelenoj kući, tačno između starca kog nije podnosila i dečaka kojeg je obožavala, govorila je za svog novog komšiju "da ga jede sopstveno poganstvo i da nema te hrane koja bi od njega napravila čoveka koji će da liči na nešto". Gospođa Marta je držala do dobrog zalogaja, ali još više do ljudske dobrote. " Čisto srce nema cenu ", govorila je, " to je najlepše nešto pred Bogom ".

I zadesilo se da upravo ona bude svedok jednoj velikoj nepravdi . . .  Ali, ne samo to . . .

Cele sedmice Mitrova sestra bila je slaba, a uz nju se, što zbog prirode bolesti što iz istinskog saosećanja, razboleo i mali Mitar. Ona je takva, koliko je mogla, crpla snagu iz ljubavi prema bratu koji je bio ceo njen svet, mesila i pekla poslastice, trudeći se da dostigne onaj broj parčića koje je pravila kad je bila zdrava. A, on se pak, sa svoje strane trudio da trči klizavim od kiše ulicama, kao da ga ne steže u plućima i kao da ga ne drma groznica.

Dečak je baš takav, iscrpljen i slabašan, pokucao na vrata novog suseda. Starac je, posle dugog oklevanja, otškrinuo vrata, a onda ih brže bolje zalupio čim je maleni Mitar otvorio usta i pre nego što je stigao da izgovori bilo šta. Dečak se pomalo zbunio, ali nije odustajao. Pokucao je ponovo i kad je zli suvarak otvorio vrata, dečačić pruži ka njemu torbicu, nadajući se da će mirisi koji su iz nje dopirali da smekšaju starca i da će ovaj da shvati o čemu se radi i bez da mališan bilo šta izgovori . . . Koščati otrovnjak je, umesto toga, iz čista mira, oteo dečaku torbu i zavitlao je taman toliko da cela upadne u rupu pored kuće u kojoj se danima skupljala kišnica. Dečačić je u neverici gledao baru punu rasutih kolača, na kojima višenije bilo ni traga od prah šećera kojim su ih koliko maločas sestra i on složno ukrašavali, smešeći se jedno drugom, puni nade u one male radosti što će kad prodaju kolačiće moći sebi da priušte . . . Ovog puta, najveća želja im je bila da se zaleče, pa su u to ime obećali jedno drugom da će prvi put da ostave za sebe dva kolačića, i posle toliko godina otkako su ih pravili za druge, da i oni osete kako se šećer topi u njihovim ustašcima . . .

Na to je mislio dečak kad su mu same suze krenule pred užasom koji mu je priredio starac. Nije mislio da plače, i nikad pred drugima i nije zaplakao, koliko god da je bilo teško, a samo tako je i bivalo; ali sad . . .  samo je osetio da su mu vlažni obrazi. 

Smogao je snage da onako snužden i pokisao, drhtavih nogu, napravi tih nekoliko koraka do bare, podigne svoju torbu i stavi je na rame. Osvrnuo se, skrhan, da krajičkom oka pogleda potopljene grudvice testa koje su ostale iza njega. Išao je ka kući polako, jedva mičući noge dok su se njegova malena prsa tresla od jecaja i ovog dodatnog bola za koji nije bio spreman . . . 

" Da Bog da ti se osušila ruka kojom si zafrljačio tu torbu, prokletniče! Da Bog da prepuklo to tvoje kameno srce i rasulo se u paramparčad !", klela je Marta sa praga svoje kuće. 

. . . 

Danima dvoje mališana nije izlazilo iz kuće. Groznica i nevolja prikovali su ih za postelju. A, oni su, onako izgladneli i pretužni, tešili i hrabrili jedno drugo . . .

Baš u to vreme,  ulicom se pročulo da se još one iste večeri, starac šlogirao, ali da to danima niko nije znao, a kad se saznalo bilo je kasno da mu pomognu da se pokrene. Kažu da su ga zatekli na podu, kako nepomično leži i gleda u tavanicu, ne trepćući, dok mu je desna ruka bila uvrnuta kao brodsko uže. 

Lekari su rekli da može samo da se nada čudu, inače će to vremena što je ostalo, proživeti kao biljka. Nepomičan, ali svega svestan.

Priča je došla i do dečaka . . . Istog trena, zamolio je sestru da napravi svega nekoliko kolačića i da mu hitno trebaju. Ona je bez reči ustala iz postelje i smogla snage da ispuni želju njenom Mitru za koga bi dala i oči u glavi.  . .  Dečak je jedva iščekao da iz još vrele pećnice pokupi slatki plen i sam još bolešljiv, krenuo koliko je brzo mogao . . .

Pokucao je na vrata kuće iz koje je bio onako surovo oteran, odlučan da učini ono što je naumio. Posle duge pauze, vrata je otvorila žena koja je brinula o nepokretnom starcu. Ne znajući šta se koliko prošle nedelje dogodilo, i sama, kao i drugi, očarana dečakom, uslišila je njegovu molbu da Mitra odvede do starčeve postelje.

Prilazio je polako, sitnim, nečujnim koracima. Kada je došao do kreveta, nadvio se nad njega, na starčeve grudi spustio je torbu sa vrućim pecivom i gotovo prošaputao: " Ja vam sve opraštam ".

U starčevim širom otvorenim očima, pojavila se nekakva mešavina suza, bola i straha. Negovateljica je posvedočila da je kratko zakrljao kao da je pokušavao nešto da kaže. Nekoliko trenutaka kasnije, njegove razrogačene oči bile su nepomične.

Porodica koja je živela ko zna gde i pojavila se na vest o starčevoj smrti, tražila je da se uradi obdukcija, zbog sumnje da je neko pokušao da se domogne bogatstva koje je stari prgavac imao, a da to niko u komšiliku nije ni znao. Lekari su, par dana kasnije, izvestili naslednike da smr nije bila nasilna. Rekli su im još:" Tako mu je puklo srce, kao da je bilo od stakla !". . .

Već sledećeg dana, Marta je pod utiskom svega što se dogodilo, vođena nevidljivom rukom i ispunjena verom da dobro zna šta radi,  preuzela brigu o dečaku i njegovoj sestri, a oni nikada nisu saznali da je njihova zaštitnica bila svedok onog mučnog dana, niti da je sa njenih usana sišlo i iz dubine duše izašlo nešto što je doprlo do nekih drugih svetova . . . 

Dušica M.Ognjanović