Kokošja baklava

"Bujrum, oškeljdin, tabe-tabe, vaaaaaaala, čok serum", .... nije Turska....ovo je svakodnevnica kod nas. Tačnije, verujem da nema domaćice koja ne zna i ne prepozna "na prvu" reči iz omiljenih serija. Večere kasne, svi pod stresom šta će , kako i gde će sirota , premučena Elif, šta će biti u drugoj šta u  petsto-petoj epizodi, kako je prelep Bali -Beg, kako je  markantan i diiiiiiiiivan Sulejman Veličanstveni. . . Zatim:  Hurem, legendarna Hurem ( ali ne samo po istorijskim kazivanjima ), još legendarnija kod nas po broju kopiranih ukrasa i modnih detalja u kojima je  vešta glumica u seriji paradirala našoj naciji svako veče u isto doba. Gde prestaje divljenje a gde počinje gubljenje identiteta ili još gore, kada i gde počinje da se javlja ono čuveno kada se zaboravi odakle, kada , koji i kakvi su vetrovi duvali noseći sa sobom pošasti i moralne i duhovne rane koje ne zaceljuju dan - danas? Serija Sulejman Veličanstveni je visokobudžetna i gotovo do perfekcije dovedena pre plasiranja u medije. Sa samo jednim i jasnim ciljem : ne štedeti sredstava da se dotični i svita koja ga je slepo služila predstave ili dočaraju narodu kao vanserijski , neponovljivi i besmrtni "junaci" (ili ako naše žene pitate : "muškarčine")! Mladi , zgodni , lepi i vrlo vešto kastingovani glumci više nego valjano su odradili svoj deo posla. Naša glupost finiširala je projekat. Pola veka, ( ko ne shvata koliko je to u brojkama, neka preračuna u dobro mu poznate epizode ). Ko ne shvata kakve su posledice nastale i šta donele i zauvek odnele u tom istom periodu, neka izračuna ko smo i dokle smo stigli danas. Duboki su tuđi bunari iz kojih pokušavamo popiti vode hvatajući dlanovima po koju kap dok česme naših dvorišta presušuju. Mali broj populacije je pravilno upućen u kvalitet i strukturu našeg nacionalnog pisma. Razlog vrlo jednostavan:  nije "in", nije fora....Koga i zašto bi to zanimalo osim školaraca koji uče prva slova? Anglosaksonske fraze i parafraziranje od davnih godina je deo uličnog slenga, ništa za kritiku ukoliko ostane u okvirima iste. Ukoliko usput i vremenom,  svoj jezik modulirate kako bi se reči koje su vekovima  jasno označavale određene elemente u govoru, spram onoga što će zvučati modernije, bolje , "fancy" jasno je da smo u žestokom problemu. Kriziramo sa sopstvenim identitetom godinama u nazad. Na policama naših renomiranih , (naglašavam domaćih marketa), bez i malo iznenađenja , umesto belog luka, čeka vas natpis : "garlic", ustrebali vam đumbir tu je , samo i on na engleskom, (veca je fora), dakle, đumbir je u penziji, potražite "ginger". Ako želite neku od poslastica samo na oko će te prepoznati svoj omiljeni proizvod koji se do juče zvao "bakin kolač"...No, pošto je to sada žestoki blam, blagim grafičkim intervencijama na pakovanju uz "prebudženu" fotku , zateći će vas "cheesecake". Zar ne zvuči bolje? Kako ne, sad se pola onih koji čitaju tekst, zajapureni kunu kako su do  lakata umazani ajvarom, te ,"samo domaće, nema ništa bez babine kuine" i sl. a koliko vidim , ne samo ja , nego i svi ostali koji imaju muda da priznaju kako su primetili, svi rođeni gde je ajvar pandan za crni ruski kavijar, uveliko izvrću zglobove i doživljavaju frakture  po velegradskim ulicama pokušavajući da čuveni seoski gumenjak brzinom svetlosti zamene sa "high heels" . Otužna sudbina , budućnost muljava, prizor mix niskobudžetne komedije i seljačkog horora bez glavne zvezde sa sve naturščicima. Koliko nas će se, usudiću se reći, sa poštovanjem setiti kada nešto kojim retkim slučajem čita ili piše, imena Vuka Karadžića, Dositeja Obradovica i ostalih prosvetitelja ne samo naše nacije, već i svih onih koji su žedni kulturološkog izvorišta i pravih vrednosti? Izvinjavam se u startu što zamaram ovu "modernu populaciju", ove "genijalce" sa pola padeža sa ovim nebitnim istorijskim likovima koje navodim. Klinci više i ne govore....lagano "baguju", skraćuju rečenice i reči...više ne misle , oni sada "msm"....više ne ćaskaju, ne pričaju, "četuju", "OMG", kratko , jasno kada se nekome ili nečemu začude. Gibimo se. Kao kokoške iz kokošinjca puštene među paunove ili flamingose pa zaslepljene lepotom tuđeg perja počnu da se stide i sebe, svog kokošarnika, kokodakanja ali zato munjevito postaju lak plen grabljivcima koji iz poštovanja prema dostojanstvenom držanju pauna i flamingosa neće ni pomisliti da naude istima. Samo koke odoše bestraga. Dokle i šta je rešenje? Ja ga ne vidim. Nije problem u dioptriji, generalno ga ne vidim.Ni ja ni meni slični. U dubokoj smo ilegali. Budaletine. Okruženi gomilom knjiga, ljudi sličnih sebi, luzera koji čitaju, pravilno govore, još uvek drugima pridržavaju vrata bez perfidne želje i namere da komšijin lik, kao slučajno, preslikaju na ista. Prvo su harale Rozalinde, Esmeralda svojom sudbinom u svetu mraka dovodila je babe do ludila, razni Hose Andresi mamili devojke da im posle svake epizode od ekstaze fali po pramen kose..... Kada se prisetim toga a vidim i čujem od prodavaca u radnjama do komšija u naselju kako razmenjuju utiske, strategije za odbranu Elif, ko je zloća i čuveno : " e jesmo slični ovim Turcima", dođe mi , teška srca ali dođe,  da polušapatom prozborim : vrati se Kasandra sa sve Dorindom , sve vam je oprošteno...





Dušica M. Ognjanović

U ime bezimenih

Ove redove pisaću polako, sa mnogo više emocija nego bilo koji od prethodnih tekstova. Pisaću ga polako, u tišini, bez ikakve muzičke podloge kako to obično radim. Ovi redovi nastaće u "među prostoru" punom tuge a odzvanjaće dečijim smehom polako pretvorenim u tihi jecaj. Plač malih, nedužnih duša koje su bile na putu ka nama da nas svojim rukicama zagrle, osmesima "kupe" a u budućnosti nas učine ponosnim na njih. Pisaću svako slovo kao kaznu, kao javnu prozivku svakoj onoj ili onima koji se slažu ili su se kad -kad složili da kiretaža ili abortus budu zastupljeni kao  društveno, (opšte prihvaćena) i moralna ! ! odluka i čin. Spontani pobačaj je , (za normalne žene, nesuđenu majku ili oca), kazna i kob od koje se mnogi nikada i ne oporave. Zdrav razum i vlasnici istog, to u potpunosti razumeju. Prelazim na deo na koji ni osoba sa izuzetno niskim IQ-om neće ostati ravnodušna.  Ovaj tekst, jasno je,  pišem umesto svih onih malenih ručica čije su "majke zveri" ,odlučne da pribegnu abortusu kao "boljem" ili "najboljem" rešenju i njihovi savetnici za odluku na isti , nisu dozvolili da dođu na ovaj svet. Pokušaću da kroz redove slova i rečenica postavim ono iskonsko , nikada razrađeno i večito neodgovoreno pitanje : " koji je to korak, koja je to granica koju čovek prelazi da bi se nazvao životinjom?" "Kada to ljudi postaju zveri?" Nema ga. Pitanje je oduvek "lebdelo" u vazduhu, odgovor su mnogi pokušali da daju ali nikada ga nisu našli, odgovorili, odgonetnuli ... niti će. Kada slonica dobije mladunče, celo krdo slonova, saoseća se sa malim pridošlicom, svi svesrdno pomažu majci da maleni Dambo što pre stane na noge i savlada osnove života i življenja u svom staništu. Ženka majmuna, lavica, mali medvedići... bez daljeg nabrajanja, svima i više nego jasno pod kakvom su zaštitom mladunci. "Slika druga" :  sastradavanje  čopora ili krda kada mladunac gubi život... Urlik slonice koja se danima ne odvaja od telašceta svog uginulog ili po zakonima divljine, stradalog mladunca lomi i kamena srca. Priče o majmunicama koje danima u naručju nose svoje uginule mladunce poznata je svima onima koji osim šunda i kiča, na televizijskim ekranima potraže i pogledaju po koju smisleniju emisiju edukativnog sadržaja. U kom veku živimo? Šta ili zašto nam se događa sve ovo što nas kao centrifuga oko nas vuče na dno? Šta ovo postajemo, u šta se pretvaramo, ko smo mi (po želji ili po rođenju), da li smo ovakvi nastali ili u međuvremenu "modelovani" da postanemo zombirane, bezdušne krpene lutke koje brinu samo o svojoj odavno otuđenoj guzici? Statistički podatci su poražavajući : svake godine, gotovo svake godine, nestane po jedan grad! Nestane je blaga reč , istina je da preko 30.000 abortusa bude brojka na koju se nesrećnice odluče smatrajući da im malo, nedužno biće ,nekako i nečim, može predstavljati prepreku ili smetnju u daljem životu ili karijeri! Živo biće, njeno sopstveno dete, deo nje same, mala, nevina duša čije bi ručice bile najlepši ukras oko njenog vrata! 120.000 ! ! ! ! žena namerno prekida uredne i takozvane zdrave trudnoće. Dakle, u pitanju je ,glasno i jasno rečeno : ubistvo sa predumišljajem! Planirani zločin koji,  bezdušne glavudže pokušavaju da razno -raznim klauzulama "upakuju" kao nekakvo pravo ! ! žene na sopstveni ili lični izbor. Takozvano "pravo žene" da sa svojim telom može raditi šta hoće i po svojoj sopstvenoj proceni ,u vezi istog, i donosi odluke. Delimična istina. Sa svojom telesinom može raditi šta hoće , sa životom i živim bićem, osobom i ličnošću koja je na putu da ugleda svetlost dana ne može i nema prava! ! Žene koje taje trudnoće od svojih muževa ili partnera, lišavaju ih očinstva a da ovi nisu ni znali da su bili na putu da to postanu!... Koja je to perfidna, maloumna i džulovska igra! Pitanje koje se samo nameće : da li te i takve žene imaju morala? Bude li se noću okupane znojem jer su upravo skočile iz još jednog košmara gde ih nerođeno dete pita suznim oćima : "Mami, zašto me nisi htela?" Ima li samilosti, ima li oproštaja? Nema! Prašta se za događaje koji se desavaju slučajno, ne namerno, događaje koje niste prouzrokovali svojom plus svesnom voljom. Za ovo nema milosti. Koliko lekara, književnika, balerina, sportista, vojnika, divnih ljudi je genocidno , mučki i bez trunke razuma pobijeno a sve u ime "mamine slobode"? Mama je umesto slobode čedomorstvom dobila samo kartu u jednom pravcu. Nepovrat i pakao, kako za života tako i nakon njega. Čula sam nekoliko priča (u moru   mnogih), gotovo identičnih , kazivane od strane osoba sa različitih krajeva sveta, za koje ne postoji mogućnost da su se ikada videle, srele a kamo li popričale ... Svaka od njih imala je identičnu priču : noćne more ili na javi viđanja dece koja postavljaju jedno isto pitanje: " Zašto si me ubila mama?" Naučno je dokazano da ovo ne spada u neke "post -kiretažne" traume. Sijaset je dokumentovanih događaja u vidu video i glasovnih poruka za koje eksperti u svom poslu tvrde da ni po kom osnovu nema govora o montaži, studijskoj obradi ili bilo kojoj vrsti lažiranja istih. Čitam, više nego često, gotovo nam je to postala savakodnevnica : "Majka čedomorka bacila dete u bunar", "Nađeno dete na smetlištu u selu tom i tom", "Pronađena beba u kontejneru, majka čedomorka usmrtila četvrto dete pa sutradan slobodno šetala gradom!" Ko su ove žene? Pada mi na pamet to može biti prodavačica poslastica u omiljenoj pekari, frizerka sa kojom se smejem i razmenjujem bezazlene tračeve, to može biti moja prva komšinica za koju uvek i samo imam reči hvale. To može biti bilo koja a u suštini je samo jedna:  ološ! Bezdušna, samoživa moralna nakaza, moralna kurva a budala i gnjida karakterno , takva satkana u onome što bi trebalo biti duša. Postoji rešenje, postoji ali ko će ga prihvatiti ? Svi danas misle samo na jedno:  na instant užitke, na brza ali glupa i neproduktivna rešenja, na materijalno i sve ono što se može naći na rafu sa etiketom : "instant and cheap". To se traži. Nema žrtve, nema deljenja, nema kompromisa, nema požrtvovanosti, nema ničega. Ne više. Svaka koja je sa neželjenim detetom u utrobi, može potražiti savet,  može dete dati na usvajanje, može biti lavica, imati petlju i roditi dete po svaku cenu samo da ga ostavi u životu. Ako i je žrtva, onda je žrtva vredna svake pohvale. Sve je bolje od ubistva. Nevinog deteta, male paperjaste lutkice . Duše čiste i mirisne kao tamjan, bez i jednog greha spremna da donese još jedan neodoljivi bezubi osmeh u ovom polumraku po kome tumaramo. Da li se ikada, i jedna od pomenutih bahatih maloumnica zapitala koliko žena postoji koje bi spirajući lice suzama čiste radosti dočekale to njeno čedo na svoje ruke? Pita li se neka od njih koliko parova divnih i dobrih ljudi kupuje trećeg kućnog ljubimca očajni u svojoj želji da podare nekome ljubav za koju osećaju da je imaju u izobilju? Godinama se čeka i skuplja papirologija ako se odlučite na usvajanje deteta. Potpis za potvrdu o namernoj ili izazvanoj smrti deteta, dobija se mnogo brže. Maloumnice, pre širenja ekstremiteta razmislite o sledećem : ako su vaše majke rodile, sticajem okolnosti i na njihovu žalost budale, ne plašite se da se to prenosi baš uvek, kao po šablonu sa kolena na kleno. Ako je bilo akcije koja je dala reakciju, vi dajte deci šansu da žive. Dajte im mogućnost da ako vi niste bile pri sebi taj budući mališa ili princeza budu vaš ponos i možda jedini pravi potez u životu.




Dušica M. Ognjanović