Nikada nisam saznao njeno pravo ime. Ni simboličko. Morao sam ubrzo da letim na drugi kraj sveta i vremena nije bilo da se posvetim istraživanju, kao što obično činim kada mi nešto privuče pažnju, i tako je legenda koju sam čuo ostala samo to - priča ispričana jedne neshvatljivo sparne večeri, koju je bilo teško podneti. Priča koju neću zaboraviti dok sam živ. . .
Da sam joj ja davao ime, nazvao bih je Malo Stopalo.
Ali zasigurno nije bilo tako, a priča teče ovako:
Jedne večeri, u njihovo selo stigla je grupa probisveta, riđih, zaraslih u brade, pripitih muškaraca, koji se nisu okupali ko zna otkad, ni pošteno pojeli ni popili. Videlo se to na njima. Sve. I prašina na izlizanim čizmama, uvošteni prsluci, mamurluk i oči gladne svega. . .
Iako su videli s kim imaju posla, domaćini su odlučili da ih nahrane, napoje, obezbede im konačište nadajući se da je to samo za jednu noć. Nezvani gosti bacili su se na sve ponuđeno, ničim ne pokazujući zahvalnost, ponašajući se bahato, kao da im sve to i pripada. Kao da ova divna, tiha skupina nije odvojila od usta ono najbolje što je imala da bi poslužila riđobrade uljeze. . . Hranu su im donosile najstarije žene u plemenu, one čije su platenice duge skoro do te suve, neplodne zemlje, uveliko bile prošarane sedim vlasima. One najmlađe su sakrili. Naročito najlepše. Ali, jedne nestvarno crne bademaste oči, kao da su sijale pod kupastim krovom od teškog platna. Odavale su devojčicu na čijem su maslinastom kao isklesanom licu bili dodatni ukras. Bahatoj družini nije trebalo mnogo da je primete. Ustuknula , prestravljena povukla se u dubinu šatora, ali bilo je kasno. . .
Zaleđenih lica, odrasli muškaraci i žene iz plemena nisu disali. Bilo im je jasno da je ovo nestvarno lepo siroče, koje su svi čuvali kao zenicu oka, otkriveno i da njihova mala mezimica i amajlija nije više zaštićena. . .
Niko ne zna kako joj je to pošlo za rukom. Dok su se barabe lenjo pridizale i ustajale od vatre oko koje su sedeli, ona koju sam nazvao Malo Stopalo, izletela je iz skrovišta i brzinom pantera protrčala pored svih. Dobila je neku nestvarnu snagu i neuhvatljivu brzinu da nisu mogli da je sustignu ni jedni ni drugi. U potragu su se dali, svako iz svojih razloga, i njeni saplemenici i uljezi, ali uzalud. . .
Devojčica je nestala netragom. Tražili su je čitave te noći, oni koji su imali najbolje konje, pa oni sa najistančanijim vidom i sluhom i svim drugim čulima, za koje su govorili da mogu da osete sve do onostranog. . . Oni najuporniji, potragu su ne predajući se, nastavili i kad je svanulo. Uzalud. . .
U međuvremenu su riđobradi odustali i krenuli svojim putem, bez i najmanje griže savesti, verujući da će se ubrzo utešiti nekim sličnim plenom. Rage na kojima su došli, umorno su ih odvele na sasvim drugu stranu, ali to više nikome nije moglo da pruži nikakvu utehu.
Nje nije bilo . . .
Legenda kaže da su delić njene male iscepane haljine našli uz reku, koja je od njihovog sela bila udaljenja tri puna dana jahanja. Pokušavali su da shvate kako je devojčica bez hrane i vode, i igde ikoga, svojim sitnim stopalima koja su bila kao u mnogo mlađeg deteta, uopšte uspela da stignu dotle. Kako zaboga . . . Onda su dvanaest dana kasnije, na sred sasušenog prostranstva na kojem nije bilo ni drveta, ni hlada, ni vode, ni traga života, među pukotinama od sunca spržene zemlje, ugledali njenu šarenu narukvicu. Jednu od mnogih kojima se igrala. Volela je taj upleteni praznik boja i uvek bi u svoje okićene ruke gledala sa nekim tajanstvenim osmehom i razimišljala samo ona zna o čemu i kome.
Više nikada se nije vratila . . .
Oni koji su mi ispričali ovu legendu te večeri ,videvši kakav je utisak na mene ostavila, dosetili su se u poslednjem trenutku da brzo dodaju kako postoji još jedna verzija. Ona po kojoj je devojčica uspela da se spase i domogne se drugog plemena u kojem je odrasla, postala žena. I da je mnogo posle toga, njena čukun čukun unuka postala jedan od prvih arheologa istraživača i da je išla po svetu i pričala priču o svojoj hrabroj pra pra pra baki, koja je bila spremna da umre samo da bi spasila svoju čast.
Znao sam da je samo ovo poslednje tačno . . .
Dušica M. Ognjanović
