" Čovek snuje, Bog određuje" . . . bilo i biće. Još u Veneciji bio je dogovoren naš susret, no , otići ću sama po priču. Njemu praštam sve. Ne zbog bogatstva, ne zbog titula i položaja već zbog godina i njegove sudbine. Ako mu sudbina nije oprostila ni najmanju sitnicu, kod mene je našao milost.
Familije Anjeli i Ranijeri, čuvene " familje " poznate decenijama. Prvi, nezvanično, smatrani za kraljeve Italije, moćni, značajni, čak i danas. Drugi ništa manje priznatiji od prvih. Osim materijalnih blagodati, još nešto im beše zajedničko: svega u izobilju, osim sreće.
Za sve one koji i dan - danas smatraju da novac može kupiti ili garantovati sreću, neka pročitaju sledeće redove. Da li će ih upamtiti i shvatiti kao opomenu? U to ni na trenutak ne sumnjam . . .
Od čuvenih mostova, kanala i postojbine Murano stakla, treba oko 40 minuta vožnje do Padove. Sat, ako baš želite da uživate u svakom kilometru divnog predela naoružani jakim strpljenjem za sve koji će vas trubljenjem podsetiti da ubrzate malo.
Padova pred kišu je , tvrdim, replika jednog dela raja. Tako barem mislim ako po slobodi, ljudski, smem i da zamislim našu krajnju tačku i konačnu težnju.
Mala uličica, nedaleko od bazilike, već uveliko miriše na pelat sa origanom tek stavljen na vruće testo. Po koja žaluzina se pokreće lenjo da kiša, koja sve jače pada, ne upada u stanove dalje od balkona.
Služavka me ljubazno prima u salon i ostavlja da čekam Gospodina Ranijerija. Ne propuštam ni sekund uživanja u raskoši oko mene. Svaka sitnica kao da me podseti da sebi postavim đavolje pitanje: " zar nije sjajno biti baš ovoliko bogat!?"
Umetnine svuda oko mene. Neke, čak i laiku, svojim savršenstvom, daju do znanja da nema tog kupca koji bi mogao dovoljno odvojiti kako bi postao njihov drugi vlasnik. Predmeti za koje je jasno da ostaju u krugu porodice iz generacije u generaciju, s kolena na koleno, naslednicima koji su svesni činjenice da poseduju nešto od ovozemaljskih blaga za koje mogu reći - neprocenjivo je!
U salon ulazi čovek lica koje izgleda kao da je čekalo zalazak Sunca , pričalo sa Mesecom celu noć i bez trunke sna ponovo se nadalo viđenju Sunca a dočekao je kišu. U malom: život Gospodina Ranijerija.
Ima neko nepisano pravilo. Svako ko želi da ispovedi neku tu svoju priču, bez obzira na govorno područje, zemlju, mentalitet, godine, moli samo jedno: da priča ostane autentična, da u sledu događaja ne menjam ni slovo. Time, vremenom sam shvatila, žele da zaštite ono nešto što se ne može dotaći, izlečiti, kupiti ponovo, izmoliti ili umilostiviti. A to je uvek savest . . .
Ćerka Gospodina Ranijerija, Livija, dobila je upravo to ime zbog svojih lepih očiju. Livija. Prelepa Livija.
" Znate, ne postoji osoba na ovom svetu kao što je naša Livija. Ona vam je jedna od onih duša koje zaigraju na kiši. Ona bosonoga, u haljini, istrči da zbrine pokislog psa. Ne priznaje da postoje siromašni, usamljeni i nesrećni ljudi. Pa toliko puta ih dovede ovde! Da, da. Tu, gde vi sedite. U salon. Ni sam ne znam koliko puta je prosjake dovela za naš sto" . . .
Pauza. Nešto između nakašljavanja ili tuge što zastaje u grlu spremna da priču prekine na pola.
" Jednom prilikom, kada smo krstarili, posetivši neku luku, na samom doku, prišla nam je, i dan danas mislim niotkud, Ciganka. Vidite, pojam " lepota" je širokog spektra, o tome se može danima polemisati da ne dođemo do odgovora ali vama garantujem da je ta žena bila kao sa starih ulja na platnu iz nekih dalekih vremena kada se, uistinu, cenio svaki segment lepote. Pružila je dlan za koji novčić, verujem. Supruga je sa osmehom posegla ka svom džepu, ja nisam mnogo mario, priznajem , delovala je kao neko ko nije gladan. Pamtim ovo: Ciganka prolazi pored moje supruge, ignoriše novac i poput pantera, počinje da kruži oko naše Livije. Ništa nisam razumeo. Dodirivala je moju ćerku po kosi , izgovarajući neke reči sa osmehom. Livija ko Livija, voli i kamen na putu, smatra da su svi dobri i čak leglo zmija, po njenom, može biti izvor neke dobre energije. Prišao sam i zamolio da ne dodiruje kosu moje ćerke koja se nije složila samnom. Blagim pokretom ruke, upozorila me rečima: " Tata, pusti je, ništa loše ne radi, opusti se. Oni su takvi, neposredni! Neka je!" Osmehule su se obe, i moja Livija i prosjakinja čije namere mi ni malo nisu bile jasne.
Stala je ponovo pred moju Liviju i sa osmehom rekla par nama nepoznatih rečenica. Na molbu da to kaže na Italijanskom, uz osmeh, odbila je. Nešto u njenim očima , u tom crnilu pod dugim trepavicama, nije bilo dobronamerno. Jednostavno, osetio sam to!
Dan smo proveli kako smo planirali: sa dugogodišnjim prijateljima uz dobre zalogaje i još bolje vino.
Na susret sa prosjaknjom koja zapravo ništa nije ni tražila, brzo smo zaboravili. Livija nastavlja , kao i svi mi, tamo gde smo stali.
Tačno godinu dana kasnije , u minut i sat kada smo sreli Ciganku na doku, moja Livija, naše najveće blago - umire!
Da li vi možete da zamislite taj trenutak!? Taj šok! Taj bezdan u koji nestajemo supruga i ja!! U taj vakuum koji nas guta žive, pljuje nazad u agoniju stvarnosti izložene mučenju neopisivih razmera!
Vidite, i danas se sećam njene kose! Kako sam je milovao. Haljine koju sam kupio za njen večni počinak i malenih, šarenih cvetića po njoj . . . "
Razumljivo, zastao je. Ne znam ni kako je, u cugu, ispričao i ovo. Kada je počela borba između jecaja i prigušenih krika, pravila sam se da po torbi tražim neki papir. Grom koji je udario negde u blizini i sivilo sa olujom koje se navuklo na grad, učinili su da sve oko nas postane još turobnije i teže.
" Oprostite. Ovo je . . . ovo je jako bolno za mene. Za sve nas."
" Razumem, naravno. Ako ne želite sada, možemo . . . "
"Ne! Ovo morate napisati do kraja! Molim vas! Ovako kako vam govorim!"
Bila sam spremna da slušam dalje . . .
" Sahrana je bila samo početak agonije koju sam osećao. Košmar iz kojeg se nikako ne budim! Sanduk sa mojom Livijom, polako spušten u zemlju . . . ni sam ne znam kako sam podneo.
Vreme ne leči ništa, znate. Nikako! Naprotiv! Produbljuje emocije na neke veće, neizdržive nivoe!
Mira nisam imao opsednut samo jednom mišlju: da nađem onog đavola u licu Ciganke za koju, jasno je, shvatam da nam je proklela dete!
Novac pomaže kada vam najmanje znači. U njemu je veliko prokletstvo, verujte ! I ovo zapišite kao glavno i obavezno prenesite drugima koji o njemu sanjaju i gube svoje duše stičući ga nesvesni činjenice da su srećniji oni koji ga imaju tek za osnovne potrebe.
Dakle, velikim svotama novca i poznanstvima iz svih sfera, našao sam je! Kako i šta se desilo kada smo se sreli, neću vam reći. Ne pokušavajte i ne insistirajte! Kako bilo, djavolja sluškinja nudi, ja pristajem. U gluvo doba noći, na grobu moje Livije, činim šta moram! Da! Činim šta moram! Ne gledajte me tako! Niste imali takav gubitak, vi ni ne znate kako je to!"
U trenutku, shvata rečeno, izvinjava se i svoje reči pravda " trenutnim ludilom".
Na moju opasku, uz izvinjenje, da stičem utisak kako je u pitanju pripovedanje bajke ili , na žalost, samo njegova puka želja kao rezultat užasnog emotivnog bola, gospodin Ranijer prestaje sa pričom.
Ustaje iz svoje fotelje, žustrim potezima namešta svoj sako i izgovara sledeće reči:
" Večeras, deset minuta pre ponoći, nemojte kasniti ni minut, budite ispred moje kuće. Kažem vam, tačno deset minut pred ponoć. "
Verujem da mi nećete zameriti ako vas sada zamolim da napustite moj dom. Vozač će se pobrinuti da stignete bezbedno u svoj topli dom. Dozvolite . . . ".
Na leđima sam osetila njegov čvrsti dlan i blago guranje ka vratima. Preterao je. Možda smo oboje.
Na blagoj kišici, tačno u zakazano vreme, kao u viktorijanskim romanima, u izmaglici zavijena u šal, čekala sam. U crnom odelu, besprekorno začešljan, vodeći suprugu pod rukom, svu takođe, obučenu u crno, pozdraviše me klimanjem glava. Bez reči. Bez slova. Uzvratih isto . . .
Jednim pokretom ruke, gotovo svečano, uputi me da pogledam iza sebe. Tačno preko puta velelepne kuće porodice Ranijeri, stajao je stakleni izlog. Na oko, činilo se - butik. U izlogu najmodernija odeća, cipele iz najnovijih magazina i prekrasna , dugokosa lutka.
" Priđite" - izusti šapatom Gospodin Ranijer.
" Priđite zaboga!!"
Gledam. Ne vidim ništa neobično. Kažem: moderna garderoba, obuća, po koji komad biranog nakita, prekrasna lutka u cvetnoj haljini kao da gleda u prozor kuće Ranijerovih.
Čekaj , čekaj!!!
Gospode Presveti: lutka u cvetnoj haljini!! Livija!!!!
" Gospodine Ranijeri!! Za ime Boga šta ste uradili! Ovo . . . ovo je van pameti!!"
" Ovo je bilo jedino rešenje. Sada znate! Oživela je! Oživeli smo je i platili cenu dajući dve duše za jednu." - pogleda u svoju suprugu koja okrenu svoje suzno lice lagano, na drugu stranu.
" Neka vam se Bog smiluje, ovo je nemoguće!"
" Nemoguće? Dođite!"
Iz sakoa, pažljivo i jedva čujno, uze ključ i otvori vrata radnje. Mukla tišina i zagušeno svetlo u izlogu. Jedva čujno" tata"! Usne za koje nisam videla da se pomeraju ali sam čula! Jasno, tiho " tata"! Na mah, plastična ruka, zaklinjem se, dodirnula je očevu!!
Izletela sam van! Bol u grudima bio je skoro nepodnošljiv! Gospode, sanjam li najgori košmar od kako znam za sebe!? Ovo nikako, ni po kom osnovu, ne može biti istina! U pitanu je bolesni trik porodice koja od bogatstva ne zna šta čini!
Trčala sam, pustom ulicom, koliko su me noge nosile!
Gospodin Ranijeri je u nekoliko navrata pokušao ponovni kontakt samnom. Uzalud! Niko i nikada nije se ovako poneo prema meni i to mora biti sankcionisano!
Ono što nisam želela da propustim: tužba za prevaru i uznemiravanje.
Oko 19h 10 min, dobila sam poziv. Sa druge strane, bio je gospodin Mateo, ugledni novinar i bivši pomoćnik u kabinetu gradonačelnika. Insistirao je da se vidimo govoreći kako ima informacije od ključnog značaja usko povezane sa ishodom slučaja u koji sam želela da se upustim.
" . . . pričalo se o tome dugo. Da. To je javna tajna. Znate i sami, ne lepa reč, već gomila novca i gvozdena vrata otvara . . . a kamo li jedan grob. Ako me razumete?"
Telo Livije Ranijeri, dan nakon sahrane, netragom je nestalo. Do danas nije nađeno. Tačnije, sa više instance izdata je naredba za obustavom traganja. Niko ništa ne zna. Niko ništa nije video ni čuo. Osim . . . činjenice da u jednoj maloj ulici, u naselju bogatih kuća, postoji mala radnja, butik sa najlepšom lutkom u celoj Padovi.
Koliko ima istine u ovim redovima, koliko tuge ili mraka u izlogu butika familje Ranijeri, možete saznati samo dolaskom u ovaj prekrasni grad, naviti satove i u tišini čekati ponoć.
Izlog je i dalje tamo, lutka takođe i verujte mi na reč, upravo se čulo bolno ali tako tiho i setno. . . " papa ". . .
Dušica M. Ognjanović
