Dolazio je kod mene po savete, po preporuci, naravno. Ne bih ga primila, nije mi se dopao. Odavao je utisak čoveka koji ne ume da se izbori za sebe, ne mislim naravno na bilo šta nečasno, već na načine koji zahtevaju samo zdrav razum i petlju. Nije trebalo mnogo da shvatim da zasigurno nema ovo drugo. Ne volim slabiće. Ne volim energiju koju nose, ako se to uopšte može nazvati tako. Neću da mi i jedan misleći tren zagadi nečija ljigavost. Zato je i mogao da pređe moj prag samo po preporuci. Nekoga ko mi je bio drag i važan i ko je bio njegova sušta suprotnost.
Mučilo ga je ono što verovatno u ovoj poslednjoj
dekadi mori bar polovinu svetske populacije. Svakoga ko radi za drugog, a ne za
sebe. Od koga se traži nemoguće i to naziva ništavnim. Bio je utučen, izmrvljen
i pogubljen kao i bilo koji čovek koji sopstveni život vidi samo kroz opstanak u korporaciji
za koju radi, koja ga hrani i ubija, istovremeno. U njoj napreduje samo toliko
koliko je potrebno da ga ta iluzija o uspehu drži na nevidljivom a čvrstom
povocu, koristeći dobrobit svojih
najbližih kao savršeno jak alibi. Nema snage da ostane, nema hrabrosti da ode.
Petlja, rekoh vam malopre...
U par navrata trošila sam svoje dragoceno vreme
koje sam mogla da iskoristim na milion načina i svaki mi se činio korisnijim od
ovoga, da ubedim tog nesrećnika da pre svega, naglašavam pre svega, ne sme da
izgubi – sebe. Ne posao, ne poziciju, ne platu. Sebe.
Gospod nas je, rekla sam mu, sve stvorio posebnim
i ako drugi neće da cene tvoju posebnost, poštuj je bar ti sam. Nećeš umreti od gladi, ne boj se... Gadio mi
se taj strah. Jednostavno, nije mi dozvoljavao da osetim prema njemu poštovanje;
ono do čega najviše držim.
Nije ga bilo nedeljama. I Onda je jednog
popodneva pozvao i ponavljao kao u delirijumu, brzo i glasno: „Shvatio sam sve“.
„Znam na šta ste mislili, sada stvarno znam“. Njegov glas bio je na sve moguće
načine drugačiji, bez sumnje haotičan,
ali snažniji i radosniji. Nešto se desilo i imao je potrebnu da mi to ispriča.
Intrigirala me ta mešavina zbunjenosti i sreće u glasu čoveka koji je,
donedavno, gledano mojim očima bio samo puka ljuštura.
„Bio sam na odmoru sa porodicom, znate to“,
pričao je ubrzano kao da strahuje da ako imalo uspori neće zadržati moju pažnju.
„Krenuli smo tog jutra na izlet, hteo sam da ih vodim na vodopade koje su
toliko želele da vide, moja supruga, a još više ćerka. I kada sam, pred
polazak, krenuo da zatvorim vrata od terase, ugledao sam na balkonu vrapca.
Tako sam ga ja bar nazvao. Možda je neka sasvim druga vrsta ptičice. Tamno siv,
sa divnim žutim stomačićem. Skakutao je s kraja na kraj, dok nije sleteo na
tanjir, koji smo sasvim zaboravili. Na tanjiru je bio gotovo ceo kroasan i
parče pite sa jabuokom, jer je moja malena samo popila ceđeni sok i uzela jedan
zalogaj. Ptičica se dočepala hrane i navalila da jede kao da je za nju bilo
postavljeno. Skakutala je po svežem pecivu i gostila se, ja sam je gledao bez
reči i tada sam shvatio. Posmatrajući to predivno malo Božje stvorenje, razumeo
sam o čemu ste govorili i na šta ste mislili kad ste mi onog dana, razočarani
mojom slabošću gotovo ljutito rekli: Nećeš umreti od gladi, ne boj se!... Eto,
zato sam došao, morao sam da vam se zahvalim. I jasno vam je da sad znam šta mi
je činiti“.
Divno, pomislila sam dok je odlazio, a ja
zatvarala vrata za njim. Kako Gospod to samo ume, poslao je jednoga dana, na
jednoj verandi, jednu minijaturnu pticu da
jednom čoveku od gotovo dva metra i sto kilograma, za samo jedan minut objasni.
Sve...
Dušica M. Ognjanović
