Vrzino kolo

 Tekstove o vršnjačkom nasilju nije lako pisati. Uvek kada se osvrnem na ovu temu, "premotavam" neke događaje kojima sam i sama bila svedok u školskim danima. Koliko treba kriviti porodice samih nasilnika, jednaka krivica je i na pedagoškom osoblju. Razredne starešine, učitelji, njihovi ljubimci i ljubimice. . . I oni koji to nisu. Iz razloga što svojim intelektom, "komešaju masu" kojom je kasnije teško upravljati ili iz potpuno pedesetih pobuda koje nikada i nikako neće imati opravdanja - nasilje je nasilje!

Ćorav, krakat, slindža, zuba, debeli, glista, smrdlja, tupan, krezavi, buljava, kepec, noske, klempa. . . Zapita li se iko od roditelja zlostavljača da li postoji mogućnost da deca (koja su sada žrtve), jednoga dana budu nadređeni deci koja su ih zlostavljala? Da li im pada na pamet da ta deca sutra mogu postati medicinski radnici, advokati, sudije, policajci, medijski moćnici od kojih će zavisiti život nekadašnjih nasilnika? Da li su roditelji malih zlostavljača svesni činjenice da zlostavljano dete NIKADA ne zaboravlja ime, prezime i lik onoga koji mu je naneo bol kada je bio najranjiviji!

To su ozbiljne i opasne stvari koje lako mogu poprimiti dimenzije koje niko ne želi. A to se zaista događa. I nije plod fikcije već uzročno-posledične veze. Svaka zlostavljana jedinka, u kasnijem dobu, i sama, na razne varijacije, postaje zlostavljač. Onaj, uz čije ime i rezime, pridev "brutalan" biva najbolji opis. Retki su oni, koji čudom Božijim, oproste, rade na sebi lavovskim trudom i krenu dalje. Vršnjačko nasilje je vrzino kolo gde se, (a roditelji o tome ne razmišljaju), od malog zlostavljača, nasilnika, pa i do same žrtve, regrutuju budući zakonom kažnjivi povratnici. Dakle, kada god se ukaže prilika, zaštitite slabog, nekoga ko trenutno nije ugledan, dopadljiv, jer nikada ne znate da li će za koju godinu biti neko od koga će vam zavisiti život. . . I bukvalno.

Dušica M. Ognjanović

Želja

 Miris tamjana  širio se svuda. Sveće pucketaju i voštanim suzama, slivaju se u nečujnu molitvu za one kojima su namenjene. Prethodne noći, sneg je napadao taman toliko, da napravi bajkovitu stazicu ka ckvi.Vrata se otvoriše uz blagu škripu i u nju stupi mladic otresajući ispred tragove snega sa svog kišobrana. Celiva ikone, jednu po jednu i sklopljenih očiju, poče da se moli. Zadivljen beše sveštenik prizorom: moderan momak, tako usrdno zanešen u molitvu.

Praveći se da čeprka po crkvenim spisama, kraičkom oka prateći, sačeka sveštenik  da momak završi svoje moljenje. Kada bi siguran da se, osenivši se krsnim znakom, momče ispriča sa Bogom,priđe mu i reče:

" Momče, zaželi nešto svim srcem svojim drugima."

" Za to sam se i molio oče!"

" Zaista!? Ovako ćemo: sve to za šta si se tako usrdno molio za druge, neka se vrati tebi i tvojim najmilijima koliko još danas."

" O Bože!!"

" Šta bi sine? Ako ti je srce čisto, misli i dela ispravni, idi s mirom!"

Momak krenu ka izlazu crkve, pognute glave, činilo se, sušta suprotnost verniku koji uđe.Vrati se nazad i upita: " Oče, mogu li da se obratim Bogu ponovo?"

" Možeš sine jer si brzo shvatio pouku da sve što drugima misliš a kamo li činiš, pripremaš sebi i svojima."

Ovoga puta, mladić se pomoli pred samim oltarom, na kolenima. Kako sveštenik vide, gorko lijući suze. Nakon molitve, pokloni se ikonama i glasno reče: " Oprosti mi Gospode!"

Uze svoj kišobran, izađe na sneg koji još jače poče da veje i beše čvrsto rešen da više nikada i nikome ne poželi zlo . . . 

Dušica M. Ognjanović