Pokušavala je da zagrebe dušek. Po ko zna koji put da u njemu napravi rupu. Dovoljno duboku da u nju smesti sve svoje strahove. Tako je ona mislila. Tako je njen mozak igrao u pogrešnom ritmu na nečujnu melodiju sa svojim neuronima. Pokušavala je, istezala i po ko zna koji put, ranjavala svoje kaiševima vezane zglobove. Hladne zidove, okrečene masno sivom farbom, "krasile" su oljuštene brazde otpale farbe i tragovi noktiju. Niko više i ne pokušava da se seti čijih, kada i kako . . . .ovde je to svakodnevnica. U jednoj od susednih prostorija neka namučena duša diktira pesmu koja nema , čini se, ni kraja ni početka. Ponajmanje smisla. U drugoj se pak čuju urlici, prigušeni jecaji, molba za još koji lek, neko se javlja glasom junaka iz crtanih filmova, neko peva iz sveg glasa ili nariče. Ne razaznaje se. Ludnica. Mesto u kome se sticajem životnih okolnosti može naći i izgubiti svako. Pametan ili lud, sve jedno je. Olga je bila samo jedna od izgubljenih duša sa "privilegijom" da jos za života "zaviri" u jedan od Danteovih krugova. Tačnije , boravila je u njemu. Pakao. Zvuči kao Diznilend za ove zidove, za ovu prokletu zgradu i još prokletiji komad zemlje. Rado bi ona napisala nekome ono što joj u trenutcima zaliči na odbljeske zdravog razuma. Pisala bi, no, sve olovke oduzete su od štićenika da ne bi, (kako se dešavalo), završavale kao omanji balvan u oku od jednog od sustanara kada bi se oko nepostojeće čarke i onako prazni umovi, poigravali sami sa sobom. Vlaga, napukli prozori, jecaji sa svih strana, vika lekara i molbe sestara da se neko smiri, sačeka, rečenice da će biti bolje i uputstva : " Samo polako! " , remetile su kapi kiše koje su dobovale po limenim nastrešnicama sa otpalom, sada već neprepoznatljivom farbom. Oluk je ronio suze niz dvorište koje je bilo pusto do trenutka dok se iz limenih poslužavnika , polusvesna bića, ne reše neidentifikovane kaše i po koje kašike graška i krenu u zombiranu kružnu šetnju. Beše to svakodnevnica i uobičajeno sledovanje u ovom predvorju pakla gde je tuga povela sa sobom sve svoje rođake ne zaboravivši ni jednog sa spiska : plač, suze, beznađe, tugu i očaj. Nema ovde nade. I da je pokušala da svrati, demoni tuge bi je ispratili miljama dalje. Olga i ne pamti svoje. Samo oca koji je, kako je pričala sestrama , svima pomagao "da imaju Sunce u kućama i kada ga nije bilo". Otac sirote Olge bio je stari električar i svi su znali da je postojao, kako je izgledao i kada je ćerku jedinicu predao ovim zidovima i osoblju koje je marilo za pacijente taman koliko i njihova sudbina. Sećanje na Olginog oca bilo je rezervisano samo za najstarije i odlazeće radnike u ovom sumornom predvorju pakla jer ona beše, pod krov ovih zidina, dovedena još kao malo devojče. Po smrti majke, otac njie imao sredstava da se brine o njoj a ponajmanje razuma i skustva kada je Olga počela da tvrdi da joj majka i u snu i na javi i danju i noću pravi društvo ne birajući ni mesto ni vreme. U početku ocu bi namera da pomogne Olgi no kada je kroz razgovor upita kako i zašto njemu ni traga ni glasa od nje dobi odgovor: " Žice, žice, žice žice!" Gubila je razum svakim danom sve više i više i izbora nije bilo.
" Ajde Olga, smiri se, ne nanosi štetu sebi i drugima! Smiri se devojko, doktor pokušava da ti pomogne koliko god je to moguće! Ajmo Olga, samo polako dušo. Lezi, ne otimaj se! Olga!! - urlala je sestra pripremajući , sa znatno jačim kolegama , sirotu devojku za još jednu šok - terapiju u nizu. " Žice, žiceeeeeee!" - urlala je Olga ali uzalud. Kaiševi raspoređeni na predviđenim mestima za još jedan krug agonije tokom dugog niza godina, nisu ni sada ni kasnije, donosili nikakvo poboljšanje. To su znali i oni koji su puštali strujne udare ka telu sirote Olge ali i ona sama koja je, na žalost, pokušavala da kaže ono što niko nije shvatao dok đavo nije došao po svoje.
" Žice, žice , ž i c e , žičice, žiiiiceeeee !!" - izmenjenim glasovima zapevala je sirota Olga svaki dan. Čim bi se noć nadvila na i onako mračne zidine, urlici umobolne Olge behu gotovo nepodnošljivi! "Doktore! " - zakuca dežurna sestra - " molim Vas u bloku B, Olga Stankova , urla po ceo dan i noć! Terapija, i ako pojačana, ne daje rezultate. Naprotiv, verujte, sve je gore i počela je uznemiravati ostale pacijente u bloku a samopovređivanje ne prestaje i ako je vezana, dakle, molim Vas, preduzmite nešto obzirom da mi, zaista, crpimo poslednja sredstva i . . . strpljenje jer ". . . - " U redu je sestro! Porazgovaraću sa njom koliko izjutra, ne brinite". "Doktore" - nakašlja se sestra - "zamolila bih Vas da to bude koliko večeras. Ne samo u svoje ime, verujte, ovde stojim u ime mnogobrojnih kolega ". . . " Dobro, ako je tako kako kažete, pođimo s mesta da vidimo šta je to novo sa Olgom . . . "
Retki trenutci polu tišine. Uvek se u nekoj od prostorija čuje po nečiji plač i naricanje ali znatno tiše i u manjoj meri jer noćna terapija, po pravilu, daje bolje rezultate nego prilikom dnevnih , nazovi aktivnosti, te se osoblje, lekari, čuvari ali i sirote , umobolne duše, mogu, koliko - toliko, sebi naći preko potreban odmor i davno izgubljeni mir. Šta li sanjaju, čemu se nadaju, to samo znaju suze isplakane iz usahlih očiju umova koji ne razaznaju ove od onih svetova . . .
"Žice, žice žiiiičiceeee, žice. Žic, žic, ž i c e !" - tiho je zapevala Olga u polumraku. Sa blagim dodirom po ramenu, doktor pokuša da ostvari kontakt sa sirotom dušom : " Slušaj Olga : svaka terapija elektro-šokovima je za tvoje dobro. Ovde ti niko ne misli zlo Olga, shvati to! Koliko god je u našoj moći, trudimo se da te izlečimo i jednog dana, kao novu i zdravu osobu, ispratimo u novi život iz ove ustanove! To je želja svih nas i veruj mi da svaka žica koju vidiš prilikom terapije, neka bude od sutra, u tvojim mislima, staza ka nekom novom i boljem sutra! Obećaj mi Olga, molim te . . . " - snishodljivo reče doktor. U trenutku, nada pokuša da promoli svoje lice ali ne beše to na duge staze! " Žiiiiiiiiiiiceeeeeeeeeeeeeeeee! " - zaurla Olga kao nikada do sada! "Olga! Olga šta ti je, reci mi kakve žice, slobodno, reci mi, shvatiću sve! Molim te Olga, šta su žice, gde si ih videla, zašto to ponavljaš Olga, smiri se! " - više nego zabrinut doktor pokušavaše nemoguće : da smiri siroticu. " Buktinje doktoreeeeee!" - urlala je Olga - " gore ljudi, vriiiiiiiiiiište doktore, vriššššššte, meso im sa kostiju otpada, vatra ih proždire doktore, znam, moj otac zna žice, ja znam žice i moj otac može da napravi da Sunce svetli i noću a ti ljudi doktore " - naglo poče da jeca i hvata doktora za rukave - " ti ljudi ne mogu ništa!! Gore i ništa im plač ne pomaže a žice su svuda, puno žica doktore , evo ovako! " - poče Olga da prepliće ruke a dežurna sestra i doktor u samo jednom uzajamnom pogledu doneše presudu : "Vežite je ". - tiho izusti doktor i otrgnu se iz ruku sirote Olge. Njen urlik nalik na " Neeeeee !!!!! " -odzvanjao je sumornim zdanjem. Iz drugih prostorija začu se cviljenje, plač, neartikulisani zvuci . . . Sirota Olga uspela je da uznemiri svojim kricima i onako nemirne duše. Bila je vežana kaiševima u roku od nekoliko minuta. " Mama mi je kazala sestro, žice, ne vezujte me molim vas, samo me ne vezujte!!! Odvežite nas zbog žica sestro, gde će vam duša pa majka mi je rekla!!!! Molim sestro, molim za milost, sesto gde će ti duša, seeeestrooooo!!!!" Uzalud je zapomogala Olga. Došlo je vreme da dežurne sestre odu na počinak u pomoćnu zgradu a dežurni lekar je utvrdio da je problem rešen i da u miru mogu ostati sa minimum osoblja u samoj ustanovi : jedna sestra i dva čuvara. On je kretao i pošao kući.
Oko 03h izjutra, stare instalacije su, uz đavolju palicu, dirigovale početak tragedije: jedna neispravna instalacija, varnica i domino efakt, učinili su da stara psihijatrijska bolnica postane kulisa za poslednji čin gori od Danteovih dela! Prostorija po prostorija, bivala je zahvaćena plamenom! Po pozivu osoblja dežurnog lekara, koji nakon vezivanja sirote Olge, otišao kući, sada je izdavao sumanutu komandu da se osoblje spašava i beži glavom bez obzira! Kada budu evakuisani i na sigurnom, neka pozovu pomoć za . . . ostale. Rečeno - učinjeno! Svi napustiše zgradu osim nesrećnih duša zarobljenih u lomači koja ih je vodila na njihovo poslednje i najgore putovanje! Urlici su odzvanjali dugo, dugo i na daleko a vezani , ležeći pacijenti umirali su u agoniji a mesta za milost nije bilo. . .
Kako svanu, od stare psihijatrijske ustanove ostade samo zgarište. Policija, vatrogasci, sanitet, novinari . . . svi su bili na svojim pozicijama. Dežurni lekar, koji je prethodne noći, pred tragediju, naredio Olgino vezivanje, smireno je pred reporterima izjavljivao kako je , sa sve osobljem, davao sve od sebe i činio sve što je u njegovoj moći , čak i preko toga, da pomogne svojim štićenicima ali je uz sav napor, mora priznati , bio prekasno. Mnogima je ovo danima nakon samog događaja bila glavna tema i svi se, od običnih civila, do lekara iz drugih oblasti, na čelu sa policijom a ponajviše novinarima, gotovo jednoglasno složiše u jednom : osoblje je napravilo ogroman propust i ogrešilo se o sirote mučenike i , Bog da im dušu oprosti, najbolje je ih, barem sada ostaviti u miru. No, ne behu svi složni sa tim! Grupa mladih novinara, istraživača, odluči da pod okriljem noći, napravi po koji snimak i zabeleže sa lica mesta svoje utiske kako bi, kada svane i svak u svojoj redakciji, mogli napraviti rezime, te, pojavili se šta sumnjivo i povežu li da koja kockica u mozaiku dobrano štrči, zatraže pokretanje istrage i ponovni istražni postupak ne bi li, sirote duše, stradale u agoniji, zaista i konačno našle mir. U toku noći, ponovo poče jaka kiša. Pljusak da se nebo sastavi sa zemljom! "Prenoćimo ovde , kako znamo i umemo, oprema će stradai, kiša lije u potocima. I onako još malo pa će svanuti ! " - predloži jedan od mlađanih novinara i ostatak dobronamerne , hrabre ekipe, prihvati rečeno.
Svanu. Kako se niko od pomenutih ne pojavi u svojim redakcijama, starije kolege, raspitavši se kod roditelja i poznanika, vrlo brzo saznaše lokaciju svoji kolega. Kombijem krenuše put mokrih ulica i stigoše do zgarišta nekadašnje mentalne bolnice. U dvorištu, na spaljenom zemljištu, beše parkirano vozilo jedne od medijskih kuća u kojoj radiše neki od podmlatka sedme sile i starije kolege zaputiše se pravac ka zgarištu ustanove o kojoj se pričalo danima u nazad. " Pazite, klizavo je, pazite na daske i ovaj metal ljudi ! " - pokuša da upozori onaj koji je prvi kročio svoje nadolazeće kolege. Od mladih novinara ni traga ! " Gospode Sveti, Majko Presveta, o Božeee! " - čuo se krik u prostoriji, za koju se kasnije ispostavilo da je služila za terapiju elektro-šokovima. Naiđoše na ugljenisana tela novinara israživača ! Svi do jednog behu izgoreli kao da su i sami bili svedoci pakla koji je odneo živote umobolne skupine prethodne noći! Ali, oko njih nije bilo traga ni najmanjeg plamena! Samo gomila vodenih baruština od vatrogasnih creva i velika količina vode od jakog pljuska!
Nakon ovog događaja, zemljište je stavljeno na listu prodajnih nekretnina sa sakrivenim detaljima paklene prošlosti ali, ma koliko agenti za nekretnine kitili nuđeno , kupaca ne bi i to sa pravom. Do dana današnjeg. . .
Kako pričaše kasnije, sestra koja je poslednja videla Olgu i , po doktorovoj naredbi rado prihvatila da je sirotu vežu za krevet, završi istom ili još gorom sudbinom : njena porodica , ćerka, dva sina i suprug , direktnim sudarom u cisternu sa gorivom živi se kao buktinje preseliše na onaj svet ! Od tada, ova ponavljaše : " Olga, Olga, naplati mi tvoje žice, Olgaaaaaaa! " - ali niko nije shvatao šta ova govori. Završi u ustanovi zatvorenog tipa, vezana kožnim kaiševima za krevet i skonča od tuge sa licem umivenim suzama , onim najtežim i neizbrisivim : suzama umobolne duše, duše koja je samo htela da bude saslušana, a kamo sreće i poslušana. Prosudite sami . . .
Dušica M. Ognjanović
" Žice, žice , ž i c e , žičice, žiiiiceeeee !!" - izmenjenim glasovima zapevala je sirota Olga svaki dan. Čim bi se noć nadvila na i onako mračne zidine, urlici umobolne Olge behu gotovo nepodnošljivi! "Doktore! " - zakuca dežurna sestra - " molim Vas u bloku B, Olga Stankova , urla po ceo dan i noć! Terapija, i ako pojačana, ne daje rezultate. Naprotiv, verujte, sve je gore i počela je uznemiravati ostale pacijente u bloku a samopovređivanje ne prestaje i ako je vezana, dakle, molim Vas, preduzmite nešto obzirom da mi, zaista, crpimo poslednja sredstva i . . . strpljenje jer ". . . - " U redu je sestro! Porazgovaraću sa njom koliko izjutra, ne brinite". "Doktore" - nakašlja se sestra - "zamolila bih Vas da to bude koliko večeras. Ne samo u svoje ime, verujte, ovde stojim u ime mnogobrojnih kolega ". . . " Dobro, ako je tako kako kažete, pođimo s mesta da vidimo šta je to novo sa Olgom . . . "
Retki trenutci polu tišine. Uvek se u nekoj od prostorija čuje po nečiji plač i naricanje ali znatno tiše i u manjoj meri jer noćna terapija, po pravilu, daje bolje rezultate nego prilikom dnevnih , nazovi aktivnosti, te se osoblje, lekari, čuvari ali i sirote , umobolne duše, mogu, koliko - toliko, sebi naći preko potreban odmor i davno izgubljeni mir. Šta li sanjaju, čemu se nadaju, to samo znaju suze isplakane iz usahlih očiju umova koji ne razaznaju ove od onih svetova . . .
"Žice, žice žiiiičiceeee, žice. Žic, žic, ž i c e !" - tiho je zapevala Olga u polumraku. Sa blagim dodirom po ramenu, doktor pokuša da ostvari kontakt sa sirotom dušom : " Slušaj Olga : svaka terapija elektro-šokovima je za tvoje dobro. Ovde ti niko ne misli zlo Olga, shvati to! Koliko god je u našoj moći, trudimo se da te izlečimo i jednog dana, kao novu i zdravu osobu, ispratimo u novi život iz ove ustanove! To je želja svih nas i veruj mi da svaka žica koju vidiš prilikom terapije, neka bude od sutra, u tvojim mislima, staza ka nekom novom i boljem sutra! Obećaj mi Olga, molim te . . . " - snishodljivo reče doktor. U trenutku, nada pokuša da promoli svoje lice ali ne beše to na duge staze! " Žiiiiiiiiiiiceeeeeeeeeeeeeeeee! " - zaurla Olga kao nikada do sada! "Olga! Olga šta ti je, reci mi kakve žice, slobodno, reci mi, shvatiću sve! Molim te Olga, šta su žice, gde si ih videla, zašto to ponavljaš Olga, smiri se! " - više nego zabrinut doktor pokušavaše nemoguće : da smiri siroticu. " Buktinje doktoreeeeee!" - urlala je Olga - " gore ljudi, vriiiiiiiiiiište doktore, vriššššššte, meso im sa kostiju otpada, vatra ih proždire doktore, znam, moj otac zna žice, ja znam žice i moj otac može da napravi da Sunce svetli i noću a ti ljudi doktore " - naglo poče da jeca i hvata doktora za rukave - " ti ljudi ne mogu ništa!! Gore i ništa im plač ne pomaže a žice su svuda, puno žica doktore , evo ovako! " - poče Olga da prepliće ruke a dežurna sestra i doktor u samo jednom uzajamnom pogledu doneše presudu : "Vežite je ". - tiho izusti doktor i otrgnu se iz ruku sirote Olge. Njen urlik nalik na " Neeeeee !!!!! " -odzvanjao je sumornim zdanjem. Iz drugih prostorija začu se cviljenje, plač, neartikulisani zvuci . . . Sirota Olga uspela je da uznemiri svojim kricima i onako nemirne duše. Bila je vežana kaiševima u roku od nekoliko minuta. " Mama mi je kazala sestro, žice, ne vezujte me molim vas, samo me ne vezujte!!! Odvežite nas zbog žica sestro, gde će vam duša pa majka mi je rekla!!!! Molim sestro, molim za milost, sesto gde će ti duša, seeeestrooooo!!!!" Uzalud je zapomogala Olga. Došlo je vreme da dežurne sestre odu na počinak u pomoćnu zgradu a dežurni lekar je utvrdio da je problem rešen i da u miru mogu ostati sa minimum osoblja u samoj ustanovi : jedna sestra i dva čuvara. On je kretao i pošao kući.
Svanu. Kako se niko od pomenutih ne pojavi u svojim redakcijama, starije kolege, raspitavši se kod roditelja i poznanika, vrlo brzo saznaše lokaciju svoji kolega. Kombijem krenuše put mokrih ulica i stigoše do zgarišta nekadašnje mentalne bolnice. U dvorištu, na spaljenom zemljištu, beše parkirano vozilo jedne od medijskih kuća u kojoj radiše neki od podmlatka sedme sile i starije kolege zaputiše se pravac ka zgarištu ustanove o kojoj se pričalo danima u nazad. " Pazite, klizavo je, pazite na daske i ovaj metal ljudi ! " - pokuša da upozori onaj koji je prvi kročio svoje nadolazeće kolege. Od mladih novinara ni traga ! " Gospode Sveti, Majko Presveta, o Božeee! " - čuo se krik u prostoriji, za koju se kasnije ispostavilo da je služila za terapiju elektro-šokovima. Naiđoše na ugljenisana tela novinara israživača ! Svi do jednog behu izgoreli kao da su i sami bili svedoci pakla koji je odneo živote umobolne skupine prethodne noći! Ali, oko njih nije bilo traga ni najmanjeg plamena! Samo gomila vodenih baruština od vatrogasnih creva i velika količina vode od jakog pljuska!
Nakon ovog događaja, zemljište je stavljeno na listu prodajnih nekretnina sa sakrivenim detaljima paklene prošlosti ali, ma koliko agenti za nekretnine kitili nuđeno , kupaca ne bi i to sa pravom. Do dana današnjeg. . .
Dušica M. Ognjanović
