" Srećem namrštene, tužne, zle i nesrećne ljude. Često mi se pričini da su to samoubice kojima je neko platio da žive." - B.Crnčević
Matricaria chamomilla, lavandula, asteraceae, rataegus, hypericum perforatum . . . sve uredno popisano.Čega, gde, kome i koliko. Levo od malenog prozora, na drvenoj gredi,suši se još biljaka. Stari Jaroslav, reče nedavno, doneće i brezinih svežih listova, trebaće. Reče ali na tome ostade. Dobro je, Bogu hvala, da je Olga rodila zdravog dečaka. Bilje je "odradilo" svoje ali sila Božija uvek daje završnu reč.
Drvena, stara kutija na dnu prašnjavog poda trošne Ulijanine kolibice, čuva mnoge tajne. Tako meštani misle. Istina je, kako istina uvek i biva, drugačija i čistija od onoga što narod misli. U staroj kutiji, neveštim rukopisom, ostala su pisma baba Olge.Ulijanina baba Olga, pomagala je svima. Onima, koje je zbog raznih boljki čekala crnica, baba Olga je svojim umećem , uz pomoć sile Božije, odlagala smrtne dane. Sad je bio red na Ulijanu da pomaže. U pismima stare Olge beše proverenih recepata za razne muke, veće i manje, one naizgled nerešive a najviše, beše ispisanih redova o sudbinama Ulijani, znanih i neznanih. . .
Sutra, ranom zorom, valjalo bi na reku. Za melem stare Ane, treba dodati još biljaka. Ove, kojih u kolibi ne ostade dovoljno, rastu tik uz vodu a njih najviše treba. Do podne, melem mora biti gotov . . .
Kucanje o trošne daščice, jednoga dana, navede Ulijanu na pomisao da je nekom potrebna brza pomoć! Na vratima stajaše Volodar. Znala ga je dobro, još od ranije. Nasmejan! Nekako čudno razdragan . . .
Upita je za zdravlje, pohvali izgled stare Ane uz opasku kako melem koji nedavno spravljaše, starici dade čudnu neku snagu. Dugo nabrajaše Volodar imena onih kojima pomože Ulijana. Spomenu i njenu baku Olgu. Spomenu mnogo toga a pitaše samo jedno: ide li u crkvu?
Ulijana zastade. Okrenu se od avana punog bilja i pogleda pravo u nezvanog gosta. Ima trenutaka kada je najbolje prećutati po koju. Ovaj ne beše taj:
" U crkvi sam stalno. Dušom i srcem svojim, kako Bog iska od nas i zapoveda."
"Aha . . . a jel ti Bog zapoveda i da, poput babe tvoje, vračaš narod tim mastima i tvojim, nazovi molitvama? Je li Ulijana?"
Negde u daljini, grmljavina je najavljivala skoru kišu . . .
" Pomažem narodu iz ljubavi prema Bogu! Koliko mogu po zdravom razumu, znanju i sili koji mu dade Bog. Molitva moja je ništa veća od tvoje ili bilo čije ako je od srca! Dođe li da me pitaš za crkvu ili tebi ili kome od tvojih treba pomoć?"
Sad već poče kiša. Malo po malo, začu se dobovanje po starom oknu. Volodar odmeri trošnu kolibicu od krova do prašnjavog poda, pogleda Ulijanu pa zadrža svu pažnju na staru drvenu kutiju pokojne baba Olge. Ne reče ni slovo. Krenu ka vratima koja nije ni zatvarao kad dođe, okrenu se ka Ulijani i umesto pozdrava prozbori:
" Znači, kažeš stalno si u crkvi Ulijana? Dobro. Kako ti kažeš. . . "
Mogla se zakleti da je iza zatvorenih vrata čula "veštice" . . . ili se to samo đavo ili kiša rugaju sa njom?
Dvadesetak dana kasnije, Ulijana Kuznjecov bila je mrtva. Meštani sela Nigorajskaja, jednoglasnom odlukom, odlučiše da Ulijanina kolibica bude spaljena a ona pogubljena. Sve u ime časti, poštenja i očuvanja naraštaja u čistoj veri, zdravoga razuma. . .
" Da li mogu da pogledam dalje?"
" Možete, naravno! Kako da ne! Iskreno, sami Bog vas je poslao! Znate li vi koliko godina se ljudi mole da se otkrije neka istina, napiše ili kaže nešto o jadnoj Ulijani, Bog da joj dušu prosti! Bila je anđeo među ljudima a završila je, neka nam nebo oprosti, kao neka veštica!"
" Kako to mislite!?" - pitam uz bojazan šta ću čuti.
" Bože oprosti! Izveli je iz kolibice, vezali kanap oko vrata i stavili mučenici ogledalo pred nju! Da gleda kako umire!"
Zastadosmo obe u nekom trenutku međuprostora gde svest i zdrav razum odbijaju da shvate koliko zla u duši ljudi može da stane.
"Istina je." - nastavi tiho - " To ogledalo se posle čuvalo u nekoj okolnoj parohiji. Posle ga je neki crkvenjak odneo sebi kući, ne znajući otkuda tu, pa mu se cela kuća pretvorila u prah i pepeo, ime zatrlo da vam ne pricam dalje, užas! Samo na zgarištu, ogledalo netaknuto!" - prekrsti se, pa nastavi:
" Napišite, molim vas, priču o Ulijani Kuznjecov. Neka barem danas i na dalje, znaju ljudi da ništa jadnica Bogu skrivila nije."
" Da vas pitam, šta se desilo, ima li podataka o Volodaru? Ko je to bio uopšte, pomozite mi, nisam baš shvatila osim da je kriv, koliko povezujem za njenu smrt. Grešim li?"
" Volodar Žuravljev! Verujete li vi da je njemu upravo Olga, Ulijanina baka, pomogla da dođe na ovaj svet!Tačnije, njegovu majku je porodila kada su svi digli ruke i dete, tačnije njega, proglasili mrtvim! Stara Olga se svim silama izborila da mali zaplače i kasnije, dajući mu biljne meleme, stasa u momka najačeg u selu!Još, zamislite, njegovoj ženi je Ulijana spravila lek za neplodnost i ova mu je rodila dva sina!"
" Šta ga je navelo da se tako "zahvali" za sva ta dobra, ne razumem, zaista . . . ?"
" Pakost! Čista pakost, neznanje, seoska posla! Evo, uzmite i ostale mesne knjige. Videćete! Vajda da se dodvori nekom sa vrha ili dna , ko bi ga znao. Neki kažu da je potajno bio zaljubljen u nju a ova živela kao devica, odbila ga davnih dana pa iz osvete . . . Bog dragi zna kao i sve ostalo. Evo, uzmite ovde su vam ostali delovi stranica pa vi povežite. U ostalom, da vam se ne petljam, znate vi šta i kako dalje . . . "
Uz smeh, tihim korakom, ode i ostavi me sa gomilom stare, požutele hartije. Gomilom papira i slova iškrabanih skoro izbledelim mastlom. Svi ti ispisani redovi, moraće nešto da mi kažu. Moram da ih pogledam. Samo, ova priča , takođe traži valjan kraj. Ono što većina ljudi nikada neće dobiti je mudrost , pre svega saznanje da ma šta mislili, radili, nameravali drugima, đavo može stalno držati otvorene oči , davati ideje ali uzalud mu, Bog dragi nikada ne spava . . .
Ulijana Kuznjecov, neka ti bilje svih livada onog sveta mirišu kao ni jedna zemaljska u sva proleća od postanka sveta, u miru nastavi molitvu, nema više nikakvih ogledala . . .
Dušica M. Ognjanović
