Niko nije znao šta se krije iza njenog osmeha.
Uvek je bila tako nadmoćno vesela i taj duh unosila bi u svaku prostoriju u koju je kročila.
Smejala se malim stvarima, velikim, nebitnim, ozbiljnim za druge, bezizlaznim za neke... U svemu je tražila nešto čemu bi se smejala. Nekada tiho, da se ne čuje dalje od njenog stola za kojim je sedela i radila tako predano. Nekada tako glasno da je svima skretala pažnju.
Neki su gotovo opipljivo mrzeli njen smeh. Ta nadmena veselost bila je iritantna za ljude utonule u mrak sopstvenih misli, lavirinte zamršenih života koje su živeli, teret posla koji više nisu voleli... Psovali su u sebi, komentarisali među sobom, zavideli mrmljajući sebi u bradu da žele to što ona ima i što je čini tako srećnom, proklinjali... Ne znajući da je to neko pre njih već učinio.
Ona je sve to znala. I samo ponekad bi joj bilo žao što je mrze bez razloga.
Onda bi to njeno samosažaljenje opet zamenio ponos, obrisala bi suze kojima nikada nije dala da skliznu dalje od vrhova njenih dugih trepavica i vratila bi se, skoro neprimetno, u ulogu koju je odabrala.
Nadmeno vesela. Što je dalje dopirao njen smeh, to je zavist oko nje bivala sve jača. Priželjkivali su to nešto. Neki toliko snažno, zaslepljeni i zatrovani ljubomotom, da je, tamo gde treba, rešeno da im se ono što žele i ostvari...
Tek po neko od njih bi se, kad bi zdravlje naglo počelo da im popušta i da im iz ruku ispadaju klizavi konci sopstvenog života, zapitao zašto. Šta su to skrivili te ih je takva muka odjednom snašla...
...Tako se i ona pitala kada je sve počelo. Ali nije joj trebalo mnogo da tačno shvati zašto. Da prizna samo sebi „kriva sam“ i pomiri se sa cenom koju mora da plati. Njoj je, kada je počinjalo, trebalo tako kratko da uvidi šta se događa, a naročito brzo je razumela zbog čega...
Njima je trebalo mnogo više. Nekima je, tek u bolničkoj postelji, posle silnih preispitivanja za koja bi neočekivano imali vremena nesposobni da čine bilo šta drugo osim da se bore sa svojim zapletenim mislima, dolazilo u svest da nešto nije trebalo, da su negde o nekoga ogrešili i to ne onako pomalo, usputno kako grešimo svaki dan. Bolno i kasno bi shvatali da su tako suludo I besmisleno mrzeli. I zavideli...
Ženi koja se smejala dok je umirala...
Dušica M. Ognjanović
