Prostor veličine parking mesta. Beton. Sve što možete osetiti i dotaći . Ako budete imali " sreće", biće tu i mali prozorčić. Od zvukova : neprestano zujanje svetla , svetla koje se nikada ne gasi. Druga opcija : bila noć ili jutro, čuće se glasovi drugih zatvorenika, zvukovi ključeva, neartikulisanih glasova... Zimi, hladnoća koja ulazi u kosti i u istima se nosi i ostaje do groba kao sećanje i uspomena na dane koje može opisati samo neko ko je doživeo iste. Leti, pakao...sa svih strana... u ta četiri zida, a u glavi: kombinacija sećanja, preispitivanja, besa, po kojeg kajanja.... Neprestano zveckanje ključeva, lupanje vratatima, javljanje čuvara... Zatvor u zatvoru. Blokada. Blokada : moralna, fizička, mentalna. Dani ne prolaze. Vuku se... vucaraju mimo vas i vaše volje i oduzimaju vam svako pravo da u toj "kutiji za ljude", preduzmete bilo šta. Vaši dani više nisu vaši, život takođe, broj, sledovanje i rutina koja ubija , menja stvarnost za pretešku fikciju. Da li znate kako izgleda jedan, samo jedan dan, u ustanovi gde propalice treba da postanu ljudi? Gde ulazi baraba a izlazi gospodin? Gde se otvara kapija kroz koju ulazi "ološ" ali će metode unutar zidova, garantovano iznedriti "ljudinu" po izlasku? Postoje osobe, svakako, i bez svake sumnje, koje zaslužuju ništa bolje od gore navedenih redova ali postoje i oni drugi. Oni drugi o kojima se šapuće , slabo govori ili ne priča uopšte. Takvi su najjači i najbolji. Životne okolnosti , po logici, nisu iste za svakoga. Neko se rodi sa srebrnom, neko sa drvenom kašikom u ruci. Životne priče nisu iste za svakoga, biografije nam nisu iste, veličina i jačina srca - tek tu smo vatra i voda. Ko daje pravo da se sudi o nekome koga ne poznajete, da se ima za pravo "etiketirati" ljude po izgledu, biografiji, govoru, stanju u kome se nalaze? Samo budala, (ispraviću se), budaletina, može sebi dozvoliti ovaj postupak opravdan jedino i samo opšte prihvaćenom, a tako pogrešnom, društvenom lobotomijom. Nova Godina. Svuda muzika, vatromet, smeh, lažna nada i realno, bojažljivi osmesi iščekivanja još novih dana , izazova, kalendarskih listova a generalno i jedino, (svime nabrojanim), stvara se paravan za realni strah od budućnosti i onoga što ista nosi. U takvoj jednoj večeri, dok vaša "bolja polovina" već 5 x isprobava novu kombinaciju sa sloganom : "kako zaseniti drugu kokoš do mene", dok vi lagano ispijate piće polako zagrevajući organe za "fake happy night", dok vam se, (ako ih imate), klinci spremaju za žurku ili izlazak sa drugarima.... dakle, dok se u toj noći, noći nade u bolje sutra , vi spremate da zablistate, postoje ljudi koji su stali do 125-e stranice "Rat i mir " štiva, jednog od dobro poznatih dela iz zatvorskih biblioteka..... Vatromet pršti, puca, sija na sve strane ali ne i za njih.Stranice knjige se listaju, čitaju "ubija se", ono što većina na slobodi ne zna da ceni : vreme! Koliko nezahvalnih ženetina će jadikovati nad svojom zlom sudbinom što frizura te večeri neće biti volumena koji je željen, što šminka neće prikriti godine ni strah koji još jedan ne pocepani kalendar donosi sa svakom svojom stranom? Koliko muške populacije će se ljutnuti na sebe što neće biti u prilici da te iste "fake happy night" prošeta mlađu, lepšu, navodno bolju? Svi će poželeti u ponoć isto : puno ljubavi, zdravlja i sreće. Prštaće preglumljeni poljupci na sve strane i vrteće se, kao u pokvarenom rđavom bubnju, samo ove tri želje. Želi li iko slobodu!?? Da li je iko, ko trenutno čita ove redove, svestan jačine, sile, lepote i značenja sopstvene slobode!? Čisto sumnjam. Kredit. To uvek upali. Uzeli ste kredit. U međuvremenu ostali bez posla ili igde ičega. Bez obzira na sve klauzule u zakonu i lažna bankarska obećanja, scenario kreće najgorim tokom. Cap! "Je ste li Vi taj i taj?" "Jesam". "Da li znate u čemu je problem?" "Znam". " U redu, pođite sa nama". Evo ga! Je li vam lepo sada? Osećate li se prijatno? Nije vam lepo? Još manje vam je prijatno? U stomaku se veže čvorić? To i hoću! ! ! Taj osećaj! ! ! Da osetite kako je kada ostanete bez onoga što je ljudima među najdragocenijem što poseduju : sloboda! Kukavice koje su se uzentale na pomisao da bi mogli umesto imena i prezimena dobiti i dodatak u vidu broja, neka razmisle o smislu, licu i naličju života. Gde i u kom pravcu vam ide? Na šta i gde gubite dane? Smeta vam kiša, Sunce, Mesec, vetar, sneg, ledena kiša, sumrak..Šta vas čini srećnim? Možda pomisao da zbog jednog nepromišljenog trenutka u životu ostanete preko noći bez mogućnosti da osetite bilo šta od ovde navedenog. Dođe dan kada bi ste dali sve na svetu da na licu osetite krupne, divne kapi kiše kako se slivaju niz lice milujući ga onako kako samo tvorevina prirode zna. Želite da ispružite ruke, dlanove, da celim svojim bićem osetite taj divni a mali dar koji niste znali da cenite : običnu kišu! Neko će provesti ceo svoj bedni život pun ogovaranja,lažnog moralisanja i glumatanja bez znanja i interesovanja i za jedno književno delo obimnije od sastojaka pobrojanih aditiva na salami doručkovanoj jednog od niza besmislenih jutara. Neko će, okružen zatvorskim zidovima, za običnog "moralnog građanina", izađi kao filozof. Koliko vas je imalo prilike da pogleda i pročita kako izgleda jedno ljubavno zatvorsko pismo? Ni nalik onome što većina prostačina šuplje glavudže i minijaturnog mozga može da pomisli. Emocije, čiste emocije i čežnja za voljenim bićem. Neretko, pisma protkana i divnim stihovima punim ljubavi i nade nastalim upravo u ta četiri sumorna zida gde i najpametniji zaboravlja ,u mučnoj polustvarnosti, i najelementarnije sitnice ali dobijaju snagu da uvide ono što većina van zidina neće spoznati u naredna tri života...Koliko vas može da se pohvali da je lojalan i štiti, voli i poštuje svog prijatelja kojeg poznaje godinama onoliko koliko se mogu učvrstiti i izgraditi prijateljstva i poznanstva u ta četiri, sumorna zida? Sprdnja, poruga, diskriminacija, predrasude. Sve su ovo pipetice i skalamerijice kojima se služe mala, jadna lobotomirana bićenca koja ne vide i ne shvataju ništa složenije od svog mikro polu- života. Koliko puta izrečeno, gotovo žargonski: "ma dosta mi je više toga i toga" ili "zbog ovoga ili onoga ne mogu više"? Šta ne možete? Ne možete da dišete svež vazduh, cenite slobodu i život i živite punim plućima ? Koliko budala psuje život i Sunce u svakodnevnom govoru? Koliko njih ne shvata da se u deliću sekunde može promeniti sve! Zbog jedne reči, dela ili nedela koje se dozvoli ili dogodi u afektu. Odmah smo spremni biti i sud i porota i sudije. Ovo poslednje, najteže, mi najlakše i biramo da budemo. Ko je od nas spreman i koliko zaista moralno čist da mu ova toga bude na ramenu? Niko. Ili retki. Oni retki koji imaju prava na sud i ne usuđuju se da to rade. Sve iz znanja da na kraju, po pravdi baš kako treba, to uradi Onaj koji je to oduvek najbolje i znao. . .
Dušica M. Ognjanović
Dušica M. Ognjanović
