Svako jutro ga čistim. Danas nekoliko puta. Prebrišem krpom, jednom pa drugom, dodam još sredstva za čišćenje ali ne mrda .Grebem. Noktom grebem i ništa. Sad još počinje i da smrdi. Do jutos se nije ni osetilo. Videlo se ali se barem nije širio ovaj podsetnik da nema savršenog zločina. Dakle, bez laganja, sad samo čekam ono "i bilo je pitaje vremena".
Ovaj mali, dosadni ker iste takve komšinice, kevće pred vratima od sinoć. Oseća nešto. Mala, čupava kugla preskupih dlaka, stomaka punog još skupljih granula, uporno zabada svoju minijaturnu njišku gde ne bi trebalo. Ili želi društvo zbog kojeg bi se brzo pokajao. U knjizi piše kako sakriti tragove a ni jedno od navedenog ne funkcioniše. Dok čistim, donekle i suštinski shvatam, da knjige ovog sadržaja postoje za paćenike i ludake poput mene. Čim je kupiš i prođeš kroz kasu, tefterišu kod koga je završila. Mudro ako je tako. Evo, ja sam primer.
Piše: " . . . zatim, hladnom vodom, dobro počistite abrazivnim delom predmeta za čišćenje. Nakon toga, upotrebite izbeljivač dok ne dobijete željenu čistu površinu." Kako da ne. Evo sve blista od beline. Da imam petlju, vratila bih se do marketa u kom sam kupila ovo sranje od knjige ali bih time olakšala posao onima kolji primaju platu da svrate do ovakvih kao što sam ja. Kažu, važna je želja za životom. Nisam primetila da mu je to pomoglo dok se odvajao deo po deo njega. Odvratan mi je bio oduvek! Od prvog dana! I nisam ga želela! Ni minut! Ali su bili uporni: "Videćeš, vremenom, zavolećeš ga!" "Ne budi blesava, biće ti mezimac!" Gadi mi se mali od kad sam ga uzela u ruke ! !
Razbila sam ga o pod, kao zvečku. Razbio se a mene sastavio. Sad sam ok. Super. Smirena, sve mi je u glavi na svom mestu. Mogu da se vratim svom životu, navikama. To malo govno željno pažnje i potrebe da se staram o njemu, ne postoji, ne više. Tačnije, njegovi delovi i smrad njegove tečnosti, njegovih životnih sokova, još postoje. Smrde. Gade mi se i dok se ne rešim svega, deo po deo, boriću se da ne povratim, izgubim prisebnost i rešenost da ovo izguram do kraja. Noć, duboka, tamna noć. Moj stari dobri drug i saveznik. Do tada, čistim ovo i širom otvaram prozore. Svež vazduh puni moja pluća i vraća čula na pravi kolosek. Još malo barem do sumraka, posle ću sve lako, korak po korak . . .
Povredio me do krvi. Gledam ruku i sećam se kada sam pmislila biće ti zadnje. I bilo mu je. Pustio je moju krv i otvorio vrata pakla. Za to je usledilo ono što je trebalo od kad sam ga videla prvi put. Smrt i ubistvo. Kraj života za to malo govno.
Zidni pokazuje da se bliži vreme. Zvono!!! Neko zvoni!! Iza ovih vrata dešava se moje mikro sranje i ne trebaju mi revizori!
“Hanga!Haanga!Kod kuće ste?”
Ovo matoro govno sa kerom koji kevće od sinoć pokvariće mi sve!Imala sam šansu za novi početak! Bez ovog užasa koji me je ubadao svaki dan sad ostavivši trag svojih smrdljivih sokova na mojim rukama! Rešila sam se njega mogu i ove ogavne smežurane prikaze još lakše.
Haaaanga, za Boga otvorite!!
Baba je u mom dnevnom boravku. Stoji sa smežuranom rukom preko svojih brbljivih usta. Starački krivi nokti, nalakirani izguljenim sedef roze lakom, teraju mi mučninu sa dna želudca. Zaboravila sam da zaključam vrata. Jesam, da. I baba sad vidi sve. Njega na podu, njegove iscurele, smrdljive tragove i sve ono što je ostalo od njega.
“ Hanga, o Hanga, zašto ste ovo uradili! Zašto!!? Da ste mi samo kazali!!Sirota Hanga, o Bože!!”
Gleda njegove ostatke. Onda u mene. Pravo u oči. Plače. Smežuranao zabadalo stoji u mojoj sobi, pilji u mene a njen mali,ogavni lajavi ljubimac, posle cele noći kevtanja, napokon ćuti.
“Vi znate da moram ovo prijaviti!” – zamuckuje i saopštava dok se lagano udaljava ka izlaznim vratima. Krećem ka njoj. Krećem da je uhvatim za one ogavne ruke i izbacim van sve dok ne završim šta sam započela . . . I svratim do nje posle.
Izgurala sam staru budalu i nastavljam užurbano do finiša moje zamisli. Bacam krpu i prislanjam obraz vratima. Čujem to staro pseto kako ih zove! Zove , jeca i opisuje! Šta je videla! Čujem sad priča i o meni! Govno kaže da požure i dođu po mene!! Ovaj put neće moći! Ne mogu mi ništa!! Imam da počistim još ovo sa poda, za manje od pola sata, biće sve po starom, biće sve dobro. . .nema tragova . . .
Čujem sirene, galamu pred zgradom. Ovo je konjica poslata po mene. Vode me a ja neću stići da sve dovedem u red. Govno malo, proklet nek je dan kada sam te uzela u ruke! Mrtvo, smrdljivo, malo smeće! Zbog tebe ću opet patiti, jako, jako!! Prokleto malo biće koje ležiš na mom tepihu, koje si me ubolo duboko u moju dušu, dlanove, srce, spodobo prokleta, truli zauvek!! Ne otvaram, ne, ne, nemate prava da ulazite u moj dom bez moje dozvole!!Molim vas, saslušajte me, ja nisam, molim vas da . . .
Dvanaest dana ranije, Hanga je dobila na poklon kaktus. Mladi kaktus za koji je verovala da će dati neki smisao njenom životu. Životu punom tuge, depresije, jakih lekova i suza. Truli kaktus, gaženo i davno svelo cveće, sa gomilom drugog lišća kupljenog sa ulice, ostalo je da leži na podu Hanginog stančića u maloj, trošnoj zgradi preko puta Psihijatrijske bolnice gde je njegova vlasnica, kako čujem, sada zaključana za navek.
Dušica M. Ognjanović
