Jedno lepo,
meko parče hleba, oivičeno pomalo oštrom tamno zlatnom korom, palo je na tlo.
Zalepilo se za prašnjavu stazu koja je razdvajala dvorište moje trošne kuće, od
slabo prometne ulice u kojoj smo živeli. Onaj lepši, slatki, ljubičasti deo kojem sam se toliko radovao dopao je
ulici, a meni onaj suvi, nepremazan pekmezom od šljiva, koji svake godine
stigne zajedno sa tetkom i njena dva cegera puna kafe za majku, rakije za oca,
keksa za mene i masti za sve nas.
-
Kako
si smotan – čuo sam Rastkov glas i pre nego što sam ga video.
Pomislih
„nisam, nego sam žurio da izađem da se igramo“, a rekoh: „Gledaj ti svoja
posla“. Uvređen načinom na koji me je jedini drug kojeg sam imao u kraju
dočekao, onako gladnog i željnog njegovog društva, još rastužen što sam ostao
bez gozbe za taj dan, umalo pred njim ne zaplakah. I meni malom nešto se
skupilo, to sam čuo kad moja majka obavezno kaže komšinici pre nego što će da
zaplače pred njom, u kuhinji dok piju kafu i pričaju o životu. E, kao i ona
svoje velike, tako sam i ja imao svoje male muke, ali dovoljne da mi zamute
pogled i umalo me zauvek obrukaju pred Rastkom.
- Hteo sam da podelimo – rekoh mu, ne dižući pogled sa parčeta
hleba koje sam uzalud poneo, rešen da ga odobrovoljim i da ne dižem glavu dok
mi oči sasvim ne presuše.
- Pa, ajde, deli ga onda – reče on i približi mi se toliko da
nas je samo taj nesrećni, prašnjavi komad hrane delio. Osetih njegovo čelo
skoro uz moje, i čuh kako nekako teško diše, ljutit, kao da se sprema da
napadne. Zbunjen, jer nisam na njega takvog navikao, sagnuh se i jedva odlepih
hleb sa ulice. Osetih divan, kiselkast miris šljiva, koje su nadvladavale svo
trunje, kamenčiće i prašinu zalepljene za pekmez. Ugledah i minijaturno parče
papira tik uz koru koju sam stezao, kao da će nekud da pobegne.
- Ajde – navaljivao je Rastko, gledajući u hleb i unoseći mi
se opet u lice. Ja krenuh nevoljno da lomim hleb na pola, kad me on prekide.
- Ne tako – ote mi iz ruke krišku. Odvojio je, čudno precizan u tom besu, tako što dade meni
onaj prljavi deo, a sebi ostavi nenamazan ali čisti sloj; onaj što je ostao
gore, pošteđen udarca i susreta sa ulicom, netaknut. Poče mahnito da jede, kao
izgladneo, a znao sam da on nikad nije bio niti željan bilo čega niti
halapljiv, zato sam ga samo ćutke gledao, držeći one što mi je zapalo bez imalo
volje da ga prinesem ustima.
- Jedi, šta čekaš – naređivao je preko zalogaja. Pokušah da
ga prizovem pameti prižajući umazanu ruku ka njemu. „Pa vidi“, izustih misleći
da je dovoljno. On mi nadlanicom izbi ono parče iz ruke, odmahnu njome i bez
reči ode niz ulicu, još žvaćući moj hleb. Krenuh za njim rešen da shvatim šta
mu je, jer niti je Rastko ikada bio nasilan i tako prgav niti sam ja bio
naročito gadljiv, ali sad je sve nekako bilo drugačije. Moj jedva godinu dana
stariji drug ponašao se kao dečaci od kojih me je baš on u školi štitio, a ono
što je trebalo da pojedemo u slast bilo je tako prljavo da ga ne bih dao
nikome. Ni najvećem neprijatelju. Ni onima što su me tukli posle svakog časa
fizičkog. To što sam imao jednu nogu nešto kraću od druge, kao da je ljutilo
više njih nego mene, kao da je smetalo njima, a ne meni, nekako ih je mamilo da
me dodatno kazne. Kao da ono sa čime sam živeo nije bilo samo po sebi dovoljno.
Potrčah za
Rastkom i kad ga nekako stigoh on se samo okrenu i bez reči, kao da suknu neka
sila iz njega, odgurnu me obema rukama u grudi tako jako da padoh držeći još u
ruci onaj ušećereni jad i ostadoh bez daha. Gledao sam ga onako oboren,
razgoračenih očiju koje su čekale da se nešto dogodi, da prodišem ili što mi je
bilo važnije, da mi Rastko pruži ruku i podigne me sa ulice na koju me je bacio.
A, onda ćemo ćutke da odemo svaki svojoj kući, a ja ću da se ušunjam u krevet,
okrenem glavu ka zidu, jako zažmurim i ostanem tako nepomičan sve dok ne ubedim
sebe da sam ovo samo sanjao. Ispuni mi
se samo ona prva želja, prodisah. Ali to
je bilo manje važno. Rasto se nije ni mrdnuo.
Ipak, videh kako mu se, ispod majice na pruge, nadimaju prsta kao da će
da puknu. Kao da on jedva diše, a ne ja.
Ćutao sam i
čekao čudo. On polako poče da se spušta i sede, odjednom potuljen, pored mene,
na sred ulice. Slučajno me zakači rukom o odrani lakat i nešto malo moje krvi
ostade na njegovoj nadlaktici. On je pogleda, obrisa a ja se pretvarah da me
ništa ne boli. Ni oguljeni laktovi, ni trtica ni leđa, ništa što sam udario
maločas kad me je bacio na ulicu, samo on zna zašto.
Sedeli smo
tako neko vreme ćuteći sad zajedno. On je svoja kolena savio i obuhvatio ih
rukama, a ja nisam mogao ni da mrdnem. Rasto je gledao negde ispred sebe, u
nešto meni nevidljivo, a ja sam gledao u njega. I čekao.
- Ostavio me
je otac – izađe istina nekako iz njega, izgovorena nekim drugim jedva čujnim glasom.
Obori pogled i stegnu još jače kolena rukama.- Povešće brata. Ja ću da ostanem
s majkom. Tako joj je samo rekao, nije me ni pitao ništa.
Bio sam
zatečen. Shvatio sam u trenu da je moj drug onim siledžijstvom koje toliko nije
ličilo na njega pokušavao da izbace taj jad, tu muku i bes. Shvatio sam da nije
bio ljut na mene nego na oca. I samo malo mi je laknulo. Razumeo sam da život
dečaka koji je bio moj anđeo čuvar, više nikada neće biti isti. Odrastaće bez oca i bez starijeg brata kojeg
mu ovaj odvodi, ostavljajući Rastka bez njegovog zaštitnika kojeg je toliko
voleo. Znao sam da Rasto ni izbliza neće patiti za ocem koliko za bratom, iako
sam znao da ga je mučilo pitanje na koje je i sam znao odgovor – zašto je otac
izabrao Strahinju, a ne njega.
Shvatio sam
da ću od toga dana i ja morati da ojačam, da kako god znam brzo odrastem i nekako izbrišem tu godinu razlike
koja nas je delila; da sad moram i ja da pazim na Rastka. Da čuvam i ja njega.
On mene od pogane
dece iz razreda svaki put kad nagrnu kao čopor vukova, a ja njega od aveti koje mu od toga dana više neće
dati mira. . .
Dušica M.
Ognjanović
