Gladni

 " Meka, baš! Toliko meka da liči na bakin jastuk što stavlja seki pod glavu kad je bolesna. Mama kaže da smo jeli malopre i ne može biti da sam gladan, kaže samo umišljam. Kad pitam tačno šta znači to, kaže lezi, spavaj, sutra ću ti reći, sad nije vreme za priču. I ne priča mi se. Samo bih pojeo nešto. Eto, tu meku krofnu što mi se mota po glavi ceo dan. Kad smo naučili da sviramo u češalj, mislio sam da ništa ne može da zvukom talasa ko stari, tatin češalj. Sad vidim da moj stomak zvuči luđe. Luđe i od starog tatinog češlja. A te krofne, ta jedna na koju mislim, kad se umoče u sirup od višanja, sve ti je lepo! Ceo svet nekako dođe na svoje mesto i ništa ti ne fali! Još kad tata krene da seče pile! Nogicu jednu pa drugu! Mama sipa vruć krompir i još napravi pire! Imam o čemu da mislim ja, evo na primer, jesu li Zoran i Ranko dobro, nedelju dana već pitam se? Kaže mama ućuti više ptico zloslutnice ali ne znam što viče na mene toliko? Za krofnu ćutim, ne pominjem ni pile ni krompir, ćutim, kunem se, reč nisam rekao! Sestra spava i tiho ječi. Svaku noć. Pitam šta joj je , budim, blago prodrmam onako malu i belu , meku ko lutku, kaže tiho: " gladna bato". I nastavi da spava. Kako može, ne znam! Sad se ja njoj divim. Ja sam njen bata, ih, za nju u svemu najbolji, kaže tata ona ti se divi, pazi seku. I pazim je kako baka kaže, ko oči u glavi ali sad je ova mala, meka seka, moj heroj! Jeste! Spava i ako u snu vidim miče mala ustašca, znam sanja hranu a opet, mirno spava i ništa ne traži! Možda i ona misli na neku krofnu ili ono pečeno pile a ćuti. Mi smo večerali. Mama je pravila čorbu. U njoj nije bilo mesa . . . ni povrća. Ali bilo je malo soli. I možda ulja. Valjda. Uf, da samo mogu da izađem pa da im ja pokažem bam-bam tras, ko letos kada sam Janku pokazao kako se prođe kad neko krade tuđe bicikle. Kaže mama još sam mali, da ne trošim pesnice, otići će ovi sami kad ih naši potpraše! Ja sam mnogo gladan. Da mi je samo mali zalogaj, ne mora krofna, pile nek ide svojim putem, samo malo , malo, najmanje hleba da ovo što boli u mom stomaku prestane i ne čuje se ovoliko. Možda probudim seku.

Virio sam malo pre. Mislio sam da mama spava ali plače. Tiho, jedva se čuje ali znam da plače. Brine za tatu i nas, najviše. I mamu sigurno boli stomak, mnogo. Jeli smo samo seka i ja ona je zamišljeno gledala kroz prozor. I ćutala je. A moja mama voli da priča i da se smeje. Tako je bilo pre ovoga. I pravi najlepše kolače u ulici. Ne, u gradu! Ma u svemiru dokle god ima neba i zvezda e dotle! Pečeno pile, krompiri, sutlijaš, piroške, krofne, sok od zove, kolač od malina, slatko od šumskih jagoda. Gledam stari sat na zidu koji je tata doneo od mog dede i gledam kazaljke. Jel iko uspeo ikad da vrati vreme u nazad? Ako jeste, neka mi kaže pa da ostanem kući, ne idem sa Zoranom i Rankom napolje nego da pojedem sve ono što mi je baka stavljala na sto a ja odbijao jureći za loptom. Samo jedan zalogaj! Evo, obećavam: mama i tata, seko, kad ovo prođe, nikada vas više neću naljutiti i biću najbolji dečak na svetu. Samo da ponovo pojedem krofnu! Onu bakinu, sa sirupom od višanja, samo jednu meku kao bakin jastuk što stavlja seki pod glavu kad je bolesna. "

(nakon oslobođenja Beograda, 1944 godine, u centru grada, u ruševinama jedne od zgrada blizu pijace i stare pošte, nađena je sveska Stojanović Branka, III 5 o.š. Telo malog Branka, majke i male sestre, nađena su u jednoj od urušenih zgrada nakon bombardovanja centra grada, malo pre ulaska Saveznika.)

Na dijeti sam već dve nedelje. Kažem već, jer sam gurman. Obožavam hranu. Knjigu " Gladni", uzela sam iz biblioteke pre neki dan. Na prvu. Šaleći se sama sa sobom. Zapao mi je za oko naziv i pomislih, taman da me obodre: " Gladni". Nisam se osvrnula na sadržaj, omot. Uzela sam je mahinalno. Kao slučajno. A iz nekih milion primera, odavno znam da slučajno i ne postoji. Umro je gladan. Dete, treći razred. Gladno, prestravreljno. Sam. Sa majkom i sekom. Umrli su gladni. Dok su letele bombe i rat pokazivao svoje demonsko lice u punoj snazi, jedan mali trećak , hteo je samo zalogaj hrane. I odgovor gde su mu drugari. A ja . . . 

Gladujem da bih bila u trendu. Da mogu ući u krpe koje koštaju pogano papreno. Gladujem da ne bih bila out, da budem modlica, šablon, još jedna ovca bez mozga. Molim Boga da mi prosti i da što pre svane. . .

Ispred pekare sam strpljivo čekala red. Kupila sam sve krofne sa police. Dve pune , puncijate kese. Stala sam ispred škole preko puta pekare i delila klincima vruće krofne. Sočne, meke kao bakin jastuk koji stavlja seki pod glavu kad je bolesna. I tiho izgovarala: za Branka. . . 

Vratila sam se u pekaru i ponovo ozarila lice prodavca. Ovoga puta, naručila sam vruc burek sa sirom. Sela, otvorila jogurt, zagledala se put centra ovog predivnog, mirnog, davno oslobođenog grada i bila verovatno, tačnije sigurno, jedina bucka koja jede burek i plače . . . 

Dušica M. Ognjanović

Tuđe

 Par koraka od mene, u marketu, blizu kozmetičkih proizvoda, naoko " dama" , traga za nečim. Čučne, ustane, cokće i vidim, uputila se pravo ka meni :

" Izvinite! Gde drže Niveju?"

NIVEJU !!?

U šoku al se pribrah:

" Na povrću." - odgovorih i nastavih svojim poslom ostavljajući  " damu " samu, lišena interesovanja hoće li ovako mudra, zaista , krenuti međ zeleniš po " Niveju".

Čujem iza gondole sa makaronama, kako maltretira radnicu i drži slovo o tome kako treba više da se zalaže na radnom mestu i vodi računa gde se i kako raspoređuje!

Logiciram, budaletina je, doslovno, otišla put povrća uverena da se tamo, nekim čudom, nalazi Niveja. Kad je , razume se, nije našla, cenu, kao i uvek u životu, plati onaj ko nije kriv - pametan za budalu.

Na kasi prepoznajem glas žene koja je pred kupcima i kolegama dobila prekor za nešto zbog čega nije kriva - tuđu bahatost i glupost.

Pakujem namirnice i vidno utučenoj kasirki poručujem da se ne brine i ne obraća pažnu uz čuvenu opasku da nismo svi isti.

" Znam gospođo,  - govori sa knedlom u grlu -  " ali svaki dan je neko ovakav ako ne i gori! Ranije , tu i tamo sad, Bože sačuvaj šta je ovo!"

Ispred marketa gužva na parkingu, kao da se bube u nekoj zamišljenoj šahovskoj rokadi, bore za poslednji potez. Migrena se najavljuje, u to sam sigurna, onim čuvenim oštrim bolom pri izlasku na Sunce.

U neposrednoj blizini čujem pištaljke. Pitanje, da li ću ja ili bilo ko od ljudi sa parkinga, moći da prođe. Pištanje, neka neartikulisana cika. Panadol i spuštene roletne, biće spas . . . ako se dokopam stana. Svako od nas, pomislim, negde je krenuo i ima neku svoju priču. Bolestan, ljut, u žurbi, da pomogne nekom, možda u posetu nekome u bolnici, nekome ko je star, nemoćan, nekome koga voli i jedva čeka da vidi, detetu nosi novu igračku, neka majka sa dvoje dece, žuri da sve zgotovi na vreme . . . život. Obične životne priče . . . Koga briga ?

Mladost traži " svoja prava ", bolje sutra, bori se  . . . duva, pišti, đuska . . . fantazira i po običaju - nema trunku osećaja za stvarnost. U tim godinama, to ne biva. Od kad je sveta i veka, starost govori: " da su mi one godina a ova mudrost . . ." A tu je sve rečeno . . . 

Poslednji put kada je naša omladina davala povoda da bude poštovana, beše to kasnih četrdesetih, prošlog veka i tokom celokupnog perioda obnove zemlje razorene ratom. U grupu poštovane omladine, spada i svaki momak koji je dobio čuveni kovertirani poziv i svojim životom ili samim učešćem u nastaloj situaciji,  dokazao da Gospodin Mišić nije uzalud sa svojom časnom vojskom dao život za buduće naraštaje.

Brine me ovo što sada vidim: red minuta ćutanja pa red trans muzike, sve u roku od pet minuta. Kao neki recept sa super slikom sa fake news-a. Ulupaj dva jajeta, u to dodaj pola litre ulja, 5 kg šećera i peci 2h na 200 stepeni. I ludak vidi da je navodni recept čista nameštaljka da digneš sopstvenu kuhinju u vazduh.

To vidim, na to miriše . . . 

Mi smo prokleti. Pisah o tome. Narod proklet i uvek rad na kavgu. Koji nas geni, čija krv toliko goni da se krvnički, za vratove, svoj svoga, zubima hvatamo za stvari koje su u biti - trivija.

Ponovljam, nas je, kao narod, samo teško stradanje dovodilo u red. Ratovi, teška elementarna nepogoda, ratna sakaćenja i uništenja, bombe, glad. To nas okupi u jato, u gnezdo, u skup, u bratstvo, u slogu, u veru. Jaku, istinsku, čvrstu. Čim muka popusti - sve po starom. Nigde nauka, nigde lekcije, nigde mudrosti da prepoznamo kako đavo koristi istu modlicu, po ko zna koji put, za pogaču razdora. Zamislite, koliko smo jadni, kad ni đavo ne smišlja novu smicalicu nego nas jebe pošteno, do samouništenja, na istu foru.

Iskreno, mora da smo ili opasno glupi ili grešni do Boga.

Plaši me da smo oboje. 50/50. Samim tim, jasno kao zora -lak plen i mladunčetu vuka a kamo li čoporu. 

Neka ide kako ide. Uvek nam je tuđa avlija bila lepša i zelenija, uvek tuđa žena lepša, tuđi muž , tuđa trpeza ukusnija, tuđa kuća prostranija, tuđe nebo plavlje, tuđa voda pitkija, tuđe dete pametnije, tuđi jezik melodičniji, tuđe pesme pevljivije,  tuđe . . . sve tuđe nam je vazda bilo bolje. Za tuđe, davali smo i čast i glavu.

I sad smo spremni na isto. Za tuđe vrednosti , tuđe reči i mlaka obećanja, otvorili smo širom vrata naše male ali prekrasne avlije.

Koja će biti cena ili koja je već određena za sve ovo ? Pokazaće onaj nemilosrdni Gospodin kod koga nema ni molbe, ni kredita, ni kajanja - Vreme!

U daljini čujem prodorni pisak. Nedaleko, svađu . . . čujem muške glasove kako jedan drugom psuju majku. Poruge, sa obe strane. Smeh. Smeju se jedan drugom. Čujem, imaju, svaka strana, svoje pomagače. Spuštam polako roletne. U sred bela dana, moram da stvorim mrak. Imitiram noć kako bi se migrena umilostivila barem na tren. Analgetik danas i nije neki saveznik. Ležem i skrivam se u meko ćebe. U kraj oka, osećam suzu. Sećam se glasa Avrama Izraela: " Pažnja , pažnja!" Zvuk one potmule, pa odjednom prodorne sirene. Zvuk koji se ne zaboravlja . Otkud sećanja . . . ta slutnja ili samo bol muti misli . . . u kraj oka, osećam suze. Migrena. Ili tuga što orao jednog tela , gleda bez povratka na dve sasvim različite strane . . . 

Dušica M. Ognjanović