" Oče igumane, traži vas neki čovek. Plače i Bog neka oprosti, huli mnogo! Molim vas, pođite zamnom, da ne sablažnjava narod više!"
" Idi ti Rafailo, ja ću pred njega, ajde . . ."
Porta manastira beše puna. Neki su se krstili, neki sklanjali u stranu a drugi pokušavali da urazume čoveka iz čijih usta kao da je sami đavo progovarao.
" Pomaže bog brate!" - stari iguman Arsenije, krenu ka posetiocu rukom pokazujući narodu da se umiri. Poslušaše ga i dijalog sa igumanom se nastavi . . .
" Pomaže!? To možda tebi i ovim tvojim varalicama okolo!Kad treba, ne pomaže čiča!"
" Ne huli! Pođi sa mnom!"
Ovoga puta u glasu starog igumana oseti se prekor ali i naredba.
" Sedi. Šta te navelo da tako huliš i koje ti je ime sine?"
" Nisam ti sin!! Zovem se Goran."
" Pričaj. Neću te prekinuti ni slovo."
" Šta bre da ti pričam!!?Šta!!! Šatro, pomažete sa molitvama i to! Kome bre!? Kome!!? Varate narod, ložite ih tu, dajete im lažnu nadu! Meni! Svima! Sin mi je umro u bolnici pre nekoliko dana, dete bre, dečak mali! Šta je on bre kome skrivio!? Žena, ja, nismo mrava zgazili! Molio sam se ko lud! Ostavljao ime, priloge, svašta, molio se ko niko!! Evo, kunet ti se: de god odem, ovako ću da molim, evo ovako, sklopljenih ruku, da narod više ne veruje u ove budalaštine!"
" Prezime?"
" Čije bre prezime!!?"
" Tvoje."
" Šta te briga bre za prezime!!? Varalice jedne bre, sin mi je umro!!"
" Prezime tvoje, molim te."
Kako izgovori svoje porodično ime, iguman ustade, pogleda kroz prozor u daljinu i poče . . .
" Te 1946, uveliko je trajala obnova. U obnovi pomagaše i Bogoje, sin Miloja obućara. Puka sirotinja ali časnijih i boljih ljudi od njih ne beše. Bogoje je bio sitan, mršav, bolešljiv ali voljan da svakome i vazda pomogne. Nosio je šut, kofe vode, pomagao oko svega gde beše i ne beše pozvan. Kako su preživljavali, to samo oni znaju. Miloje i Bogoje, izgledali su tako, da su se svi mogli zakleti da su bili logoraši. No, Miloje je bio u prvim partizanskim redovima i učesnik jednih od najžešćih bitaka. To su svi znali. Mali Bogoje beše ponosan na svog oca a i na sve ono što je on mogao da učini da njegova zemlja, njegov grad, što pre dobije novo ruho.
Tih godina i tih dana, život je bio težak na svim poljima. Neki Ranko beše jedan od glavnih u danima obnove. Priča se da je bio više nego prek, pakostan, čovek bez časti i srca. Baš takav im je i bio najbolji.
Odluči Ranko da na mestu gde beše Milojeva radnja , useli neku svoju partizanku i na mesto stare obućareve radnje, bude njena krojačka radnja.
" Bogoje!"
" Recite druže Ranko!"
" Reci ocu da kupi one tranje i da mi do sutra ostavi praznu i čistu radnju, treba mi. Ajde, požuri sad da ne gubimo vreme!!"
" Druže Ranko, molim vas nemojte! Meni je majka umrla kad me rodila, tata vam je moj bio jedan od najbližih, znate to, ja sam siguran! Ja svaki dan s drugovima čistim, sve , pomažem, tu sam da ako treba s ovih deset prstiju sam sve obnovim!!"
Koščate male ruke, pune žuljeva i skoro odrane do krvi, ispruži i stavi na uvid Ranku.
" Ajde žgoljavi, kod oca i pravac da mu preneseš poruku!"
"Razumem druže Ranko!"
Kad mali Bogoje kaza ocu šta mu je naređeno, Miloje ne poverova šta čuje! Uhvati se za glavu i glasno zakuka pa izreče na sav glas:" Od čega ćemo hleba jesti sine moj!?"
U staroj obućarskoj radnjici, zagrliše se otac i sin i zaplakaše tako da bi i kamen prolio suzu za njima.
Znao je Miloje kako stoje stvari: šta drugovi naume, to i ostvare, radnju mora pokloniti i bez i jedne prebijene pare jer , beše mu jasno da za nju nije tražena cena već data naredba koja se morala ispuniti.
"Ranko! Druže Ranko!!"
" Oooohoo hoo, evo ga! Gde si ti Miloje, šta se radi junače?"
" Dobro je, biće dobro druže Ranko. Došo sam sa ovim mojim malcem da te zamolim u ime svega što smo prošli. Neka mi radnje, ili bar samo pusti da zaradim da imam gde da pošaljem Bogoja da se prehrani ili smesti. Nemam novaca, ničega, znaš to!" Iza očevih leđa virio je Bogoje. . .
" Vidi ovako Miloje. Vidiš li ti ovaj narod okolo?"
" Vidim!"
" E, taj narod sluša sve šta ja kažem. I ako kažem daj, daće!Ako kažem uzmi uzeće! Jel jasno!!?"
" Jasno druže Ranko samo . . . "
" Nema samo! Nemoj se ti sa mnom raspravljati Miloje da mi ne nateraš krv u glavu sad pred ovim narodom!!"
" Ranko, nema mi dete hleba!!"
U tom trenu, Ranko udari Miloja tako jako, da ovaj pade na zemlju! Mali Bogoje ciknu i podiže oca da ustane.
" Što me sramotiš pred sinom ovako Ranko, proklet bio!"
Kad ču ovo, Ranko dokopa malog Bogoja i prisloni mu pištolj na čelo!
" Ti ćeš mene da preslišavaš, majku li ti šustersku!!"
Bogoje poče da plače a Miloje zamoli sa očima punim suza:
" Ranko, pusti malog, dete je, to sa mnom rešavaj!!"
" Je si li ti gladan mali, a? Čuješ!!" - viknu Ranko na Bogoja
" Jesam druže Ranko, mnogo, mnogo. Molim te neka tati radnja da ne pomremo od gladi ja ću da idem posle ako treba i okolo kod Borka zidara da čistim i do Valjeva ako treba!!"
" Reci ti meni Miloje još jednom, daješ li mojoj drugarici radnju ili ne?"
" Ne!"
" A šta misliš ti Miloje, je li ti sin gladan?"
" Jeste Ranko,od sinoć ni koru hleba jeo nije!"
U tom trenu, Ranko ispali metak u čelo malog Bogoja.
" Eto! Više neće biti gladan! I sad vidim na koga je mali cmizdra!! Vodite ovo govno i raščistite onaj ćumez da mi do sutra bude prazan!" - naredi Ranko a poslušnici bez duše, poput njega, krenuše na zadatak. Miloje jecajući, milovaše mrtvog sina i u jednom trenu, pozva Ranka koji mu se udaljavao okrenut leđima.
" Šta je Miloje? Nema sad hoću neću!! Štetu si već napravio, nema sad nazad!!" Družina oko Ranka, dodvoravala se glasnim smehom.
" Da Bogda ti platili one koje najviše budeš voleo! Platićeš, ima Boga, Rankoooo!!" - naricao je nesrećni Miloje.
" Šta reče!?"
" To što si čuo! Da Bogda platio od Boga ovo moje gladno d. . ."
Nije stigao da izgovori. Još jedan pucanj. Ranko ponosno krenu sa svojom družinom, prašnjavim ulicama punim šuta ka staroj obućarskoj radnji ostavljajući za sobom mrtve, jedno kraj drugog, oca i sina.
" Šta mi briga za ovo!!?"
" Gorane . . . znači li ti nešto ime Ranka Vasića?"
Goran je kao skamenjen gledao u igumana!
"Pitam te: znači li ti sine moj, ime Ranko Vasić?"
" To mi je deda." - tiho izgovori Goran trudeći se da sakrije suze.
" Vidiš sine moj. Kako Sveto pismo kaže: "oko za oko, zub za zub, ni manje ni više od toga". Bog pamti, ne zaboravlja, ni dobra ni loša dela naša. Nagradi i jedna i druga. Zato što nas vidi i sluša i onda kada mi mislimo da smo daleko od Njega. A On je uvek tu."
" Baba je imala šnajdersku radnju . . ." - jedva čujno pričaše Goran. " Sećam se, još dok sam bio mali, kad god bi bila neka šteta, a bilo ih je, oko instalacija i ne znam čega sve ne, baba bi govorila:" Pu zapalila se, ovo nam onaj mali neda mira!" Deda bi se smejao i dobacivao:" Ne može ti taj ništa odavno!!" Posle je imao moždani udar, u pelenama je završio, mučio se baš. . . Sad sve shvatam . . ."
Kažu da su muške suze najteže. Kada je Goran olakšao dušu suzama, iguman stavi ruku na njegovo rame i tiho ga upita:
" Šta sad misliš, sine moj?"
" Oprosti mi oče, oprosti nam Bože, ima Boga!!"
" Ima sine! I te kao ima! Idi i ne huli više jer uzdaj se u ovo što ti kažem: Gospod je Pravedni Sudija! Čuje i vidi sve! Imaj to u vidu, poštuj to i živi tako da to nikad ne smetneš s uma!!"
" Hoću oče, oprostite . Bog neka mi oprosti!!"
" Vidimo se mi do godine na krštenju!"
Goran podignu glavu u neverici pomalo ljutito pogleda igumana.
" Idi, veruj i ne huli više . . . "
Godinu dana kasnije, Goran je krstio blizance , dva napredna, zdrava dečaka sa prelepim starim imenima : Miloje i Bogoje u sećanje na dve čestite duše na kojima Gospod pokaza da ništa u životu ne dovodimo u pitanje! Velika je Sila Božija, slava Mu i hvala iz vekova u vekove, Amin!
Dušica. M. Ognjanović
