Otac Barni je, verujem, sit mojih pitanja no, beli okovratnik stoji kao podsetnik da i na ovakva uporna pitanja, bez jasnih odgovora i smernica, mora pokušati da nađe odgovor.
Ja sam katolkinja i imam neki izgrađen pojam o veri i pogledu na svet, dobro i loše, divnog Boga i palu nakazu ali čak i stameni vernik , kakvim se smatram, katkad mora ponovo da potraži smernicu . . .
Od 1986, svako se nadao da ona sledeća, pa još jedna sledeća i ona posle sledeće, donosi olakšanje, očišćenje. Kako god, neku nadu. Statistike, fizika i sudbina donose čist rezultat. Gordej ima rak. I da kojim čudom, vila iz najlepše bajke, svojim čarobnim štapićem dodirne njegovo usahlo telo, magije neće biti.
Imam samo jedan zadatak, Gordej samo jednu želju. Otac Barni kaže da ne preterujem, da pokušam da razumem da se duša plaši kraja, smrt je opasan igrač. i najhrabrije pretvori ponekad u miševe. Zbunjena sam, nešto je jasno kao dan, nešto u dubokoj magli. Pričao mi je Gordej nebrojeno puta kako je njegov otac gasio neugasivo, kako je majka umirala kao najveći grešnik od postanja a mrava nije zgazila, kako on od malih nogu oseća nešto, slično, i to ga je stiglo . . . na kraju.
" Moras! Obećaj mi!" Donosio je neku ikonu, preklinjao da stavim ruku na nju, da se zakunem pa sam, poput stražara koji pod opsadom svečano obećava kralju da će ga braniti svojim životom, i ja obećala što je od mene traženo.
Aleja od groblja što vodi ka centru, je bila pod suvim lišćem. Dobuju krupne kapi kiše, najavljuju hladnije dane. " Moli se za mene četrdeset dana, molim te, zaklinjem te svim živim na ovom svetu!" Ponekad, ponavljao je to isto na njegovom jeziku, samo potkrepljeno suzama. " Moraš, ako si me volela i jedan jedini dan!"
Parohija oca Barnija je uvek puna. Po ovom kišnom danu, ima nade da ću mu ukrasti malo više vremena. Ne tražim ispoved, tražim razgovor. Nisam ispunila što je tražio od mene. I kažem to, priznajem dok je zemlja iznad njegovog tela i srca koje me je toliko volelo, još uvek sveža. Grešim li, da li je trebalo Kažu da se želja pokojnika mora poštovati. Gordejeva je zvučala kao ludilo. Ludilo kao posledica bola, jakih medikamenata i borbe u kojoj kosa udara o gong.
Sveštenik pokušava da svojom uvežbanom retorikom i nešto emocija, ubedi mene i sebe, da može biti da sam u pravu. Zna me odavno, još od malih nogu dok sam nedeljom, u belim čarapicama i vezenom haljinom, jurila da sa prvim znacima Sunca, Bogu i novom danu, iskažem slavu.
Dok slažem albume Gordejevih starih slika, dok gledam slike starog Pripjata o kom je toliko pričao, čujem lavež psa. Bat koraka a onda zvono. Posle toliko godina, sama. Sama noću bez zaštite. "Ja sam, otac Barni. . . "
" . . . zato sam oklevao ali, evo vidiš, savest i pravda Božija me navode da obavim svoju dužnost. Na kraju krajeva, postupim ljudski. Sve sam objasnio. Shvatam" - krši ruke - " da ti je teško i prirodno je što plačeš sada ali eto, i ja te molim, učini kako je Gordej želeo i molio od tebe."
Ostatak večeri, borim se sa mislima i savešću koja ne nalazi mir. Samo na kratko, lice oteklo od plača, , dodiruje jastuk. Njegovu polovinu. Meku, belu i hladnu. Tu je spavao i sanjao. Možda baš ovo . . .
Miris tamjana i freske, uvode me u neki novi a pet, tako poznat svet. Sveštenik, duge, sede brade, kaže da me se seća i sa osmehom pita gde mi je Gordej? Kazujem a ostalo ide po redu kako je i trebalo.
" Smatra se da moždane funkcije odumiru tek nakon četrdeset dana od zvaničnog proglašenja smrti, tačnije i na žalost, pokojnik nije u stanju fizički reagovati na događaje oko sebe ali podjednakim intezitetom, njegove moždane funkicije i te kako poimaju situaciju i stanje nemoći u kom se ostatak tela nalazi. Sve do časa dok se telo, nakon pomenutih četrdest dana, konačno ne oslobodi ovozemaljske agonije i krene ka svetlu ili tami, zavisno od dela stečenih ili učinenih za života."
Sklapam korice knjige "Istina o smrti" koju je Gordej pod ključem čuvao u ormaru. Sad imam i ključ, i knjigu i istinu. Al nemam Gordeja ni mirnu savest.
Tražim je svuda. Mora biti da je tu negde . . . evo je! Kuglice od čistog ćilibara, obavijam oko zgloba, čvrsto stežem među dlanove i počinjem:
" Ne brini Gordej, ne brini mili, još samo malo, još samo 27 dana, ne brini, veruj mi brzo će to!" Ridam i do svitanja, ponavljam, još 27 dana! " Ne brini Gordej, ne brini mili, slušaj: Qui es sin caelis, sanctificetur Nomen Tuum . . . "
Dušica M. Ognjanović
