" . . . sed libera nos a malo! Amen! "

Priča koja je pred vama " tražila " je vremena. Mogla sam je napisati poput scenarija jednog od onih filmova koji vam ne daju definisan kraj. Filmova koji vam daju slobodu da sami skrojite poslednje segmenta vođeni utiscima i emocijama koje su vas " kupile " gledajući ga . U životu često koristimo uzrečicu " slučajnost ", no, sve do sada što sam videla, doživela ili čula: dokazuje suprotno. Za ovu priču saznah , gotovo u prolazu, u jednoj od katedrala Italije. Da li je bila slučajnost, čitajte dalje redove i prosudite i sami . . .

Lepo i sunčano vreme je san svakog turiste. Kako obići sve što je planirano ako se vucarate po kišnom danu držeći u jednoj ruci kameru, kišobran, telefon a ujedno paziti i na dokumenta dok se svojski trudite da u maniru profesionalca ovekovečite sve viđene znamenitosti. Sunčan dan je dobar saveznik ali kako ne biva sve kako mi hoćemo, mora se naći veštine za fotografska manevrisanja i kada vremenske okolnosti ne idu u prilog. U bubnju meteoroloških loptica, izvukoh onu na kojoj je pisalo: ostati u četiri zida. Lagana kišica , za par minuta, pretvori se u dan pokoren  zavesom tamno sivih oblaka noseći sa sobom pljusak koji rastera raštrkane turiste i meštane sa trga. Do udobnog hotela u baroknom stilu, laganim hodom, treba par minuta. Do katedrale samo par koraka. " Slučajnost " je presudila za sve što je usledilo . . . 

Stara, impozantna i čuvena građevina je na ovom mestu od XII- og veka. Obično prepuna turista i znatiželjnika, beše gotovo prazna nekim čudom. Zvučno i slavno ime opravdava čak i letimični pogled na unutrašnjost zdanja. Veliki broj mermernih statua, ornamenata sa prikazima biblijskih motiva, verodostojno nagoveštavaše rajsko blagostanje. Jak pljusak težio je da nadglasa tihi šapat molitve koja je dopirala iz jednog od uglova. Pater Noster. Iznova i iznova. Tiha ali užurbana molitva pretvori se u plač koji postade jecaj. Nečija duša, svim silama, trudila se da dovrši molivu do kraja. Pogledah ono što me se ne tiče: na kolenima, sa ćilibarskom brojanicom oko šake, molila se žena čije godine je bilo ne moguće proceniti. Pater Noster iznova i iznova. Osetih nelagodu i shavtih da je vreme da potražim drugi ugao za posmatranje zdanja. Ova građevina ima mesta na pretek a osnove lepog ponašanja daju dodatnu širinu u zdravorazumnoj odluci da se udaljim kako bi napaćena duša u molitvi pokušala da nađe očigledno izgubljen mir. U trenu mi se učini da je samo u par koraka sveštenik već bio pored sirote žene. Zastadoh iz nekog razloga. Laganim dodirom on podiže ženu za ruku. Sad sam je jasno videla: u godinama no i sa izboranim licem, vidi se da je u mladosti bila bez malo prekrasna. " Čemu suze Franka? Pokazaće Svevišnji put kojim trebaš ići. Biće sve i bolje nego što si mislila ". Franka joj je ime. Zaboravih na pristojnost. Gledala sam iz prikrajka ženu koja je stajala nedaleko od mene. Slika koja nalikuje onima koje vas nateraju da kupite knjigu o kojoj ništa ne znate samo na osnovu njenih korica. Sveštenik koji deli bol sa dušom koja je zaboravila šta je mir. Poklon, nesiguran okret i kako primetih, bez zaštite kišobrana, Franka nestade na pljusku.

Možda više nego ikada ranije, osetih zadovoljstvo zbog dobrog poznavanja italijanskog. Sujeta došapnu: odličnog. Zamolih, uz objašnjenje ko sam i čime se bavim, da sveštenik bude ljubazan, izađe mi u susret i nagovesti barem nešto iz života žene o čijoj sudbini ne znadoh ništa ali naslutih da nije laskavo biti u njenoj koži. Pokazah da poznajem kanone i podsetih da se nikako ne raspitujem za ono što ne trebam znati jer rečeno na ispovedi ostaje samo za Božiji i " posredni sluh ". Blagi osmeh na licu dade zeleno svetlo da kažem još koju o sebi i otvorih put za demant o slučajnostima.

" Ne mogu vam reći mnogo. Razumeo sam da pišete priče koje imaju jaku poruku ali se plašim, uz dužno poštovanje, da ono što bih rekao, neće biti osnov za priču u koju bi poverovala većina. Znate, ljudi čeznu za čudima, pričama sa druge strane, mitovima, legendama, no . . . " - na trenutak zastade pa nastavi " kada se i sami susretnu sa njima ili postanu deo njih, nastaje raskol. Moralni i duhovni. Nadam se da sam bio precizan". Više nego. Pogledah preko ramena. Pljusak je dobio saveznika: jak vetar je kišne zavese nanosio do vrata. " Biću spremna da odslušam šta god ste voljni da kažete. Naravno, ukoliko želite. Budite uvereni da ću poverovati ma šta da čujem ". " Pođite zamnom ". Pruži ruku, odsečnim pokretom pokaza pravac i pođosmo duž katedrale . . .

Skupoceni zidni sat ritmičkim kretanjem klatna simbolično podseća na ritam životnog kretanja: levo desno, levo desno, dok gong ne označi kraj i pokaže pravu cenu vremena. I sve tako u krug. Kroz vekove i generacije. Hladna kancelarija prepuna umetnina, podseti gde se nalazim. " Poslužite se ". Miris dobre, italijanske kafe, učini mi se previše slastan za ove zidove. " Ne želim da zvuči kao ultimatum, ali sam uveren da ćete razumeti. Dakle, ispričaću vam sve ukoliko obećate da ćete sve preneti onako kako vam budem govorio. U suprotnom, svaka promena u redosledu događaja ili izostavljanje nekog od delova priče, učiniće da ista izgubi smisao". Dobar pregovarač za jednog sveštenika. Kad bolje razmislim, to mu i jeste deo posla: svakodnevni pregovori između dobra i zla. " Slažem se. Prihvatam ". -  odgovorih dok se nije predomislio. Naslon od raskošnog bordo štofa pruži potporu njegovim leđima, sveštenik sklopi šake pa poče . . .

" Simona je bila prelepa žena. To ne bih mogao da osporim. Njen suprug, Paolo, nije zaostajao za njom. Svega su imali na pretek osim morala. Simona je, i ako bogata, volela da se smuca po trošnim kolibama i uživa sa siromašnim mladićima koji su smirivali njenu demonsku glad. Uzvraćala im je više nego bogatim napojnicama. Iza leđa je mnogo puta čula gnusobe na svoj račun, no kako nije imala trunku stida, nije se nalazila pogođenom. Paolo ni u ovome nije zaostajao za svojom suprugom: u svim raskalašnim zabavama, bili su dva tela a jedna već otpisana dušan. Tako su govorili o njima kada su mislili da niko od njih ne čuje: posluga, lažni prijatelji na terevenkama, prodavci čije su radnje praznili jednom od svojih strasti, za dan. Svakog drugog vikenda, njihovo imanje bilo je mesto gde su održavani prijemi pod maskama. Prljavi bordel iza veličanstvenih zidina. Na nekom od pomenutih okupljanja, Simona upozna mladića koji je nekim čudom toliko zadobio njenu naklonost da je zaboravila na svoje izlete sa siromašnim mladićima. Zaboravila je na tu naviku. Preko noći. Vremenom i na Paola. U početku je mislio da je sve prolazno: Bože moj, i Paolo je sretao lepotice ali je Simona uvek bila njegova muza. Kako je brak između dvoje grešnika dostizao tačku apsolutnog nepoštovanja prema Paolu i njegovom ugledu, taština je učinila svoje: koristeći sva svoja poznanstva, on odluči da svoju Simonu uz pomoć dužnika iz sveta medicine (inače, redovnih učesnika njihovih skaradnih zabava), iskoristi da proglase Simonu ludom! No, za nju je imao nešto mnogo strašnije na umu od mentalne ustanove. Poslaće je pravo u manastir! Za dvoje grešnika čiji razum je odavno živeo po kanonima iz ada, odlazaka u manastir delovao je kao adekvatna kazna za grešnicu koja ne može zamisliti život bez ugađanja svom telu bez mere. Saznavši kakva joj je sudbina namenjena, urlici i molbe za milost, trajale su do jutra. Paolo je bio neumoljiv.

Pod okriljem dobročinstva, Paolovi ljudi dadoše veliku sumu novca samostanu u kojem će boraviti Simona te zamoliše da dobro vode računa o njoj i tobože zabrinuti, dodatno naglasiše da bi je zbog već " potvrđenog lošeg mentalnog zdravlja ", valjalo držati u dubokoj osami pod stalnim nadzorom.  Prihvatiše časne sestre i obećaše da će svim srcem prionuti na zadatak sve u cilju spasenja Simonine duše. Svaki sledeći dan, uz pucketanje sveća, molitvu, duša ogrezla u grehu, nije nalazila mir. Čekaće na trenutak nepažnje svojih tamničara i pobeći će pravo u slobodu! I uspela je! Jedne olujne večeri, dok se sestrinstvo borilo protiv sila prirode kako bi šteta bila što manja, Simona iskoristi momenat i nestade u noći. Stazama kroz šumarke jedva se probijala do stare uvale u kojoj nađe kameno skrovište nalik na malu pećinu.  Tu se sakri čekajući da nevreme utihne, a posle dobro zna gde će! Dan koji je svanuo, donese i odluku. Povratka kod Paola nema, jer poznajući svog saveznika u grehu, neće naići na milost. Krenu pravo ka siromašnim kolibama u kojima je nekada nalazila lek za svoj nemir. Blatnjave uličice i raspali krovovi bili su valjane kulise za njen sadašnji izgled. U staroj pohabanoj crnoj haljini, sa sivim mokrim vunenim šalom, bila je daleko od zavodnice Simone, kakvu pamte meštani ovog otužnog mesta.

Kroz napuklo okno trošnog kućerka, ugleda jednog od svojih miljenika. Sam kraj vatre, grejao je ruke oko stare šolje iz koje se pušio topli napitak. Oseti gladna i promrzla Simona miris bilja sa obližnje cvetne livade i pomisli na samo jednu želju: gutljaj koji bi je vratio u život. U trenu, sretnuše im se pogledi, a malenom prostorijom prođe bremenita žena i upita : " Ko je to dragi ? " " Niko. Baš niko. Tačnije, neko prljaviji od našeg sokaka !" Trudnica se zagleda, nasmeši i dodade :  "Može li biti da ima takvih? " " Ima !" - nastavi ovaj da prezrivo gleda put starog okna grleći svoju dragu.

Simona je jecala blatnjavim sokacima dok su za njom dobacivali gnusobe koje su, nekim čudom, postale, mrske njenom uhu. Ponovo poče kiša. Kuda? Gde su sad sve slasti ovog sveta, putevi i staze kojima je tako oholo gazila svojom taštom nogom. Zvuk praznog stomaka, očaj i nešto nalik kajanju, natera bludnicu da se pokajno vrati put manastira kako bi molila oproštaj, krov nad glavom i čist zalogaj.

U spisima samostana ostalo je da se Simona preobratila gotovo preko noći. Od grešnice i bludnice, postala je primer sestrinstvu. Mnogi dolaziše kod nje po savet, jer gled čuda, sestra Simona znala je sve zamke ovog sveta i podjednako dobro poznavaše valjane načine kako izbeći iste u vidu saveta koji se čuvaju u manastirskim spisama do današnjih dana.

Paolo je vremenom, još za života, počeo da plaća danaka svog razuzdanog življenja. Teška bolest pretvori ga u sablasnu senku muškarca koji je nekada važio za oličenje lepote. Imanje rasuše lažni prijatelji koji ostadoše kraj Paola koliko i gladni vukovi pokraj usnule ovce.

" Franka se bori sa duhovima prošlosti. Nakon ove priče, verujem da ćete shvatiti zašto sam počeo pripoved sa zadrškom ". " Ne zamerite oče, ali uz dužno poštovanje, nikako ne mogu povezati kakve veze sirota Franka ima sa celom pričom ? " " Vidite . . . Franka je potomak Paolove loze, a nešto imetka je nekim čudom sačuvano i kao nasledstvo stiglo je do Frankinih ruku. Svakome bi ovo dobro došlo da kuća koju je dobila u nasledstvo nije stanište duše koja nikako ne nalazi mir, te sam tako i upoznao gospođu prilikom čitanja molitava koje bi donele mir. Kući i sirotoj Franki ". " Sad razumem . . . "

Oboje smo, kao po nečujnoj komandi, otpili po gutljaj već odavno prohlađene kafe.

" Oče, oprostite: kazali ste gospođa Franki da će sama naći svoj put. Ne svhatam "? " Franka je pod teretom sna koji je proganja mesecima noseći poruku koju do sada nisam mogao da joj protumačim".

" Mogu li znati ?" - pitala sam, ne znajući zašto, sa velikim strahom. " Franka je odavno došla sa željom da se zamonaši,  sa jakim osećajem da tako jednostavno treba i strahom gonjena prisustvom nesmirene duše. Znate, u spisima koje je ostavila sestra Simona, navedeno je da će njene grehe molitvom brisati potomak loze onoga koji je gestom kazne zapravo spasio njenu dušu. U pismu takođe stoji . . . - zastade i prodorno me pogleda - " . . .da će o njenom životu pisati neko ko tačno odgovara vašem opisu, a ime vam je navedeno u vidu sinonima. Pogledajte!" Iz fioke masivnog stola, izvuče knjigu kožnih korica boje višnje. Otvori na obeleženom mestu i pruži mi nekoliko listova stare hartije.

"Čitajte, vidim da odlično poznajete italijanski jezik ". Pokaza rukom na pismo. " Molim vas! Putevi Božiji su ponekad veoma složeni "! Klimnu glavom i još jednom mi pokaza na stranice stare hartije. Počeh da čitam i shvatih da u životu nema slučajnosti . . .

Kiša nije imala nameru da dozvoli suncu povratak turista na trgove. Kapi su mi se slivale niz lice, uz duboku zahvalnost umivanju od suza za koje nisam ni osetila da teku. Kroz kišnu zavesu spazih žensku priliku koja se, poput mene, borila s kišom, vetrom i životom. Franka. Crna prilika nestade u katedrali nesvesna činjenice da će konačno naći svoj mir. Sudbina meša karte a mi igramo . . .

Pater noster...sed libera nos a malo. Amen!

Dušica M. Ognjanović