Kad je duvao Jugo...

„Ne verujem više, ne verujem srcu svom. Moglo mi je reći to što nisam znao... Nikad više srce prevarit me nećeš, nikad više. Nikad, nikad više“...

Pevao je Vajta sa zvučnika, a mi sa njim u glas, iz tinejdžerskih grla, glasova koje ponekad nismo prepoznavali, jer nam se tada menjalo sve. I mi, i glasne žice, i emocije, i poimanje sveta...sve. Uglavnom, pevali smo iz sveg glasa, nas desetak kao jedno. Njegoslav, Jure, Vojdan, Đorđe, Svetlana, Dina, mi ...

Kako nam je bilo dobro...

Svako veče, u isto vreme, kao na tajni znak, okupljali smo se na platou ispred hotela u kojem su naši roditelji privremeno živeli svoje letnje živote, spremali se za večeru na terasi sa koje je pogled pucao na Jadran okupan mesecom, a odabrani orkestar bez greške pratio popularne pevače, jer samo takvi su mogli da nastupe na ovom mestu. Bio je to hotel za odabrane, ali mi tada toga nismo bili svesni i nije nam bilo važno. Živeli smo nezavisno od njih naše male, još dečje živote, družili se, šalili, pevali... Bilo je među nama onih koji su se gledali „onako“ i koristili svaku moguću priliku da se kao slučajno dodirnu, da im se ruke očešu u prolazu ili ono čuveno kad se guramo za mesto na kamenom zidiću, da gurnu bedrima u stranu malo jače nego što bi trebalo uz neizbežni komentar „uf, izvini“. Kao bilo je slučajno. A, nije. Svi smo to znali i gledali ispod oka šta će dalje da bude i nikad ništa nije bilo. Bili smo čisti i srećni.

Kako nam je bilo lepo...

Svake noći, po neko od nas je pokušavao da nauči ostale rečima koje su nam bile neobične. Vojdan je, kao i svi Makedonci, divno pevao i silno se nervirao što ne možemo da izgovorimo neke glasove onako rskavo kao on. A, mi smo davali sve od sebe ali nije išlo. Bilo je smešno, kruto, lomili smo jezike i pljuckali jedne druge, a onda bi on samo odmahnuo rukom odustajući od svojih propalih đaka i naređivao „Ajde, ideme...“ i ponovo bi zapevao.

Kako smo bili radosni...

Đorđe je, kao najstariji među nama i samoprozvani zavodnik prve vrste, svake Božje večeri podučavao Juru kako da „ako ikad misli išta da uradi, mora da prestane da bude tako drven“. „Aaaa, sav si kao kolac, gledaj sad“. Naredio bi Đole, doživljavajući, iz samo njemu znanih razloga, svaki Jurin uzaludni pogled upućen lepim, preplanulim meštankama, kao ličnu propast. Onda bi „učitelj“ poskočio sa zidića, zategao majicu, ušao u gomilu na šetalištu, izmeštao se sa turistima i stupio pred domaće lepotice. I, stvarno, svaki put, u našem još naivnom svetu, dešavalo bi se čudo. On bi nešto pričao, nikad nismo mogli da čujemo šta, one bi stajale, gledale ga netremice i smejale se, obavezno se poigravajući sa kosom. Povremeno bi pogledao put nas, da bude siguran da slučajno ne radimo nešto drugo dok on drži čas. Onda bi se nehajno pozdravio sa grupom gospođica već opijenih njegovim šarmom. I dok su one tužno gledale za njim, on bi, već im okrenut leđima, išao slavodobitno ka nama, ne skidajući osmeh sa lica. „Uff, velika stvar. Za pet minuta neće te se ni sjećati. Proganjač manje više. One tako čitavu noć zastajkuju s nekim tako da bi se malo kikotale“, branio se Jure. Đorđe je ćutao, znajući kao i svi mi šta naš prijatelj stvarno misli. A, onda bismo posle par trenutaka nasmejani kretali dalje uz čuveno pitanje „Aj, šta ćemo sad“...

Kako nam je bilo divno...

I tako, iz godine u godinu, odrastali smo zajedno, iako udaljeni stotinama kilomatara jedni od drugih. Svako to leto koje smo provodili nerazdvojni brisalo bi sve granice među našim narodima, sredinama, gradovima, sve one dane koje smo provodili šaljući jedni drugima iskrena pisma, pokušavajući da ignorišemo da se oko nas nešto menja. Odbijali smo da poverujemo. Nama je i dalje bilo divno. Ponekad nas je zbunjivalo to što su pisma počela da kasne, pa da ne stižu... Umesto toga počeli smo da telefoniramo jedni drugima. Uglavnom krišom. Pričali bi kratko, jer su nas odrasli ubeđivali da je to mnogo skupo. Nismo ni mogli da naslutimo: skupo u novcu ili bi nekoga moglo mnogo da košta „onako“. Onda su veze počele da pucaju. Svaki poziv ponavljali bi po pet puta, dok nam ne bi postajalo jasno da nećemo završiti rečenicu.

Više nam nije bilo lepo...

Bili smo mladi i spremni da odrastamo zajedno. Da učimo kotrljajuće „r“, da se do suza smejemo vicevima koje nismo svi umeli da pričamo jednako smešno, da obećamo jedni drugima kako svake godine moramo da se nađemo u gradu onoga drugog, da vidimo kako se gde živi... Bili smo spremni da jedni od drugih poprimimo ono najbolje, drugačije od našeg, ali baš zato zanimljivo...

Onda je sve puklo...

Prvo nismo verovali. Onda smo dugo plakali. Pa smo bili strašno ljuti. Psovali smo. I opet plakali...

Ono što je dalje bilo ne može da se izbriše gumicom. Vreme ne može da se vrati, jer da može, nas desetak bi to učinilo... Ako bi ikome to uspelo to bismo morali biti mi; društvo sa kamenog zidića s kraja osamdesetih... Samo bismo zažmurili, uhvatili se za ruke, strašno ih stegli, sve dok ponovo ne osetimo onaj miris mora, noćne nalete vetra i neizmernu sreću. Ne neku drugu, nego baš onu od pre skoro četrdeset dugih godina...

Dušica M. Ognjanović

Ipak se okreće

" Trnova Ružica " , " Da Bog da imao pa nemao ", " Lepotica i zver " , " Orfej i Euridika " , " Romeo i Julija ". . . i ovako mogu da dužim sa listingom do Kine i nazad ali svrhe nema ako na prvu ne uhvatimo nit svega nabrojanog , a to je, ( i budala shvata ) : kletva! Kletve su sve ono što vi, mi, oni, vaši, naši, svi i tamo neki, izgovaraju ili izgovaramo kada nam neko stane na virtuelni žulj ili presere svojim i onako,  (i po ko zna koji put ) " pretolerisanim ponasanjem ". Nije lepa , daleko od dušekorisne ali dešava se. Da li ste se ikada zapitali kune li vas neko? Pitate li se da li ste bili , (ili ste još uvek),  smrad prema nekome ko to ne zaslužuje ni pod tačkicom razno? Vi, vođeni vašim kompleksima, ličnim frustracijama i istim takvim promašenim šansama svoje bljutave dane koristili kako bi se nekome, (nemajući muda da sredite svoje slabosti i sebe, priznate da ste , (šta drugo ? ) do govno i samo govno, (ispravka, brabonjak) jer , u suprotnom vi bi toliko bili zaokupljeni svojim obavezama , životom (ma kakav bio,  ali traži pažnju ). So, i will ask again : da li ste svesni koliko vas ljudi kune zbog vašeg maloumnog stava i odluke da se serkate, malo po malo, u i po tuđim životima samo zato što vaš, takav kakav je ,ne vredi ni pišljivog boba? Poduža rečenica, po malo konfuzna ali sve su takve kada karate, narodski rečeno, Vukovim jezikom a današnjom verzijom, grdite ili žargonski "prozovete" budalu, za jedno od njenih najčešćih  " nedela ". I sada ili tada,kreće ono što traje od kada je Adam poslušao Evu , ili Kain burazeru iz zavisti, (ni manje ni više) uzeo život da bi, po logici stvari ostatak njegovog bio gori od bratovljeve smrti. Kako sam gotovo sigurna da će među inteligentnim , (inače retkim ), biti onih koji će iz ovih redova izvući pouku, tako sam još sigurnija da će ona većina budala koje budu čitale ovo, sve okrenuti onako kako oni to vide i shvataju : naopako ali naopako sebi i opet na svoju štetu. Pametni, koncentracija na prvom mestu, budaletine bez obraza, oprez da i posle ovih, po vas i sve ostale, dušekorisnih redova, ne preserete i poslednju meru čuvene teta Dare. 

  Postoje tako neki ( ali samo po fizionomiji) "ljuđi", koji daju sebi za pravo da budu sudije u virtuelnoj sudnici njihovih otužnih života. Kao po pravilu , " mudrosti " im ne fali te imaju " dara" da se u sve razumeju : nepoznanica za njih nema! To su eksperti na svim poljima : od ginekologije, do astrologije ! Sve znaju : ko je kriv, ko nije, ko je iskren ko nije, ko je vredan ko dangubi ,ko žicka i životari jer je našao foru pa što da menja šablon koji pali , ko je šta i do u reč kome rekao ( a da nisu bili ni prisutni pomenutom razgovoru), ko je u braku srećan a ko nije, ko tu koga kinji, ko je jača a ko slabija strana, nosi li on pantalone ili ona, čija su deca debili a čija i " nisu tako loša ", ko je sladak a ko nije, ko je genije a ko manijak, ko je otrov a ko med. . . da ne balavim njihove bale , skraćujem : verovali vi ili ne, sve ovo (i više od ovoga ) oni znaju. Ali kako ne biva sve savršeno, nije ni ovo. Ima nešto što im se, tako " savršenim " potkralo kao velika greška u realno,  njihovom malom sistemu : nemogućnost, tačnije, potpuno slepilo da uvide svoje greške i mane. Kada bi birali prave puteve, samo jedan od stotinu uzalud pretabanih staza jureći svoje ili tuđe gluposti, šanse i živote, dakle, da su samo jedan put odabrali stazicu ka prodavnici kao iz bajke koja bi ih odvela pravo ka ogledalu pravih dimenzija i ispoliranih površina kako bi na vreme videli realnost i zaustavili sebe na sigurnom putu propasti uvlačeći svojim gresima sebe u nevidljivo klupko grehova koji vode jedan ka drugom pravo ka putu za ne dao Bog nikome. A tamo stižu svakako, dokazano i bez sumnje svi oni kojima je mešanje i useravanje u tuđe živote hobi. Ili navika. Ili mix gluposti-navike-očajanja. Stajaše tako , pre neki dan , pred nekom pekarom dve ženturače. . .  Prođe neki prosjak i slučajno zakači jednu od njih. Ljubazno je zamolio da mu oprosti. I nastavio je svojim putem. " Gospođa " punih kesa nije bila zadovoljna ovim što je čula pa glasno kaza drugoj do sebe , što glasnije , da bi prosjak i ako lagano odlazeći i te kako mogao da je čuje : " Vidi ti bednika, on će meni izvini, smrdlja , sram ga bilo!  Grebe se oko pekare da mu nešto daju pa kao on će meni  ; izvini! Ajde molim te! "  " Komšinice ! " - , doviknu glas iz reda : " To je Kosta, moj bivši profesor matematike, živeo je u Knezu a sudbina je čudo, zato bolje ne komentariši, ok ? " Prosjak, Kosta, a bivši profa, zastade pa sa suzama u očima poče citat od koga se prisutnima digla kosa na glavi : " Govorili su za mene da sam propalica, da nemam svetlu budućnost, da sam čudak . . . Govorili su da me hrani tuđa ruka, da sam nestao u svetu mašte. Nikad nisam slušao njihove govore, već hrabro jurišao kroz reči, reči koje su im pržile obraze a meni grlo! Danas imam ono što oni nemaju, danas imam svetao obraz i čistu dušu! " U ritama, završi svoj citat profa i sa starom veknom hleba ode korakom dostojnim kralja niz ulicu. Šta mislite, da li je odlazeći prokleo " gospođu " koju je sreo pred pekarom ili je pustio da to Viša sila " odradi " umesto njega ? Pročitajte ponovo Trnovu Ružicu, Romea i Juliju, Orfeja i Euridiku, Lepoticu i zver i ne zaboravite  : kolo sreće se okreće i na najblažem povetarcu !  Zato nemoj da ne bude da i posle svega pročitanog niste znali da lako može biti i " Da Bog da imao pa nemao! " Od vas zavisi . . .


Dušica M. Ognjanović