Bilo je to davnih dana. Davnih i dalekih godina ali je priča takva da je narod i dan danas prepričava. Neki do u detalj, neki zaplaču na pola priče, odmahnu rukom i odustanu a ja ću da vam ispričam onako (i onoliko) koliko možemo podneti vi ,da pročitate, i ja da bez suza, vidim i da napišem svako slovo. U selu živeo Drago, domaćin koji je spadao u onu , narodski rečeno, "srednju klasu". Imao je lepu kuću sa okućnicom, poticao od poštenih i dobrih roditelja i oženjen ženom koja se , kao vredna snaja, uklapala u seosku idilu. Jednoga dana, od domaćina "srednje klase", preko noći postade bogataš. Šta i kako - meštani , (i ako po prirodi ljubopitljivi), nikada ne saznaše da li se radilo o lutrijskom dobitku, kako tvrdiše jedni ili o iznenadnom nasledstvu , po tvrdnjama drugih. Kako bilo, novopečeni bogataš, odluči , kako dolikuje, da počasti meštane te se proneo glas po selu da Drago tog i tog dana časti i da se pravi slavlje na imanju , a svi behu pozvani. Osvanu dan čašćavanja, muzike, pesme , igre. . . Dolivao je i nalivao Drago, seklo se i okretalo pečenje, sve na smenu, da se nije znalo odakle preliva. Beše to gozba od koje se kralj ne bi postideo. Oko neko doba, starim sokakom koji je prolazio pored Dragove kuće, u starim odrpanim kolima , raga je vukla Cigane. Pored ostarelog, jedva živog konja, grbav, u ritama, jedva je hodao gladni Ciga. U kolima dvoje musavih, neuhranjenih cigančića a trudna, iznemogla Ciganka, (žena mu beše), jedva je hodala kraj muža. Sokak je mirisao kao u raju. Mešali se mirisi kolača, voća, pečenog mesa. . . Zaustavi Ciganin kola kraj Dragove kapije, mahnu rukom i pozva nekoga da mu kaže ko je domaćin ove gozbe. Svi redom, već pripiti, smejahu se kao u ludilu Ciganinu kojem , na posletku, i pokazaše na gazdu. I sam pripit, osiono obrati se Drago nezvanom gostu : " Šta ti treba garavi!? Starudije nemam , sve je novo!" Kikot i smeh odzvanjali su ulicom. "Oprosti gazda, kao Sunce s neba te molim, samo mi daj nešto za decu, kolač, bilo šta da decu naranim. Gladni danima idemo, molim te, vidim da slaviš, srećno bilo, samo te molim , daj mi makar jabuku, nešto , šta ti srce kazuje, samo udeli mi , kumim te, ne daj da ti bez leba odem od kapije." "Nemam ja ništa, ajde skloni se!! " Pripit Drago, bez trunke razuma , ponovi ovo nekoliko puta. U tom priđe Dragova žena, koja je bila skoro pred porođajem i podviknu na muža što zapostavlja goste naklapajući sa Ciganima!? Ciga , sad već sa suzama u očima, odavno izgubljenog dostojanstva, još jednom zamoli barem za malo starog hleba. "Nemam ništa"!!, zaurla Drago a Ciganin brišući suze reče : " Da Bog da ti bilo gazda kako kažeš ". Tresak kapije i priča između prosjaka i gazde završi se da bi slavlje moglo da se nastavi. Ciga produži niz sokak, praćen dvema melodijama : muzikom i smehom iz Dragovog dvorišta i tihim jecajima svoje žene i dece. Zaboravi se na ovaj susret, vreme neumoljivo nastavi da teče, sve se nastavi kao do tada. Rodi Dragu žena sina Janka, dete kao slika, lepšeg u selu nije bilo. Kako je odrastao bilo je jasno kao dan da će biti nadaleko čuven po lepoti. Dragovo bogastvo se u međuvremenu toliko nagomilalo da je postao veliki, tada već naveliko viđen bogataš. Ali, kolo sreće se okreće a ja podsećam da ne zaboravite priče o Ciganskim kletvama . . . Naiđoše neka vremena kada se promeni seoska vlast, gotovo preko noci Dragu oduzeše sav imetak. Pokušao je da razjasni, zamoli, umoli- uzalud! Milosti nije bilo. Dragovo srce ne izdrža vesti da će ostati bez ičega i na pragu , do juče prebogate kuće, ispusti dušu. Žena i sin Janko, bez milosti završiše na ulici. Celo selo je zaziralo od njih da se, kojim slučajem i oni ne zamere kome, pa su Janko i majka mu ,od bogataša , postali prosjaci. Ni Jankova majka ne izdrža dugo, skonča u nekoj od starih koliba sa pola krova gde su noćili sklanjajući se od meštana i svoje sudbine. Ostade Janko nesrećnik sam samcijat bez igde ikoga i ičega. Pričaju, da je, kada pregladni, kao vuk, urlajući ulazio u selo i na sav glas ,u ritama ,vikao : "Šta sam to uradio, šta smo to zgrešili narodeeeee, neka mi neko kažeeee!?" Svi su zazirali, okretali glavu na drugu stranu, stavljali ruke na uši ili zatvarali prozore da ne slušaju Jankov vapaj. Bilo je onih koji su kroz šapat pitali i prepričavali : "da nije njih šta onaj Ciganin prokleo, sećaš li se, Janko se kukavac nije ni rodio"? Pitali su se ljudi među sobom i prećutno klimali glavom setivši se Ciganina i sprdnje sa njim na dan slavlja. "Stigla ih je Cigina kletva, kud nesrećnik nije dao bar parče leba"?- gunđali su oni. Dugo, dugo se sećaju prelepog prosjaka Janka, koji je nešto pevušio, pričao sa zamišljenim drugom i uvek , kada mu ponude krov nad glavom ili hranu kao sumanut odgovarao : " Ne hvala , imamo mi svega, ne hvala, ne hvala". Videše ljudi da je momak izgubio sa svime što je imao i razum. Što je najgore, priča se da su ga i Cigani na ulici žalili, zvali da sa njima podeli to što su imali. Niko ne zna kako je Janko skončao. Možda je i bolje. Ali svi znaju da nije sreća para puna vreća , kao što pesma kaže, to znaju oni što su je, u ovom slučaju - imali . . .
Dušica M. Ognjanović
Dušica M. Ognjanović
