Jedan od mozaika grčke mitologije, u svoj svojoj šarolikosti, sadrži i tri , meni najdraža mita : Orfej i Euridika , mit o Tantalu i njegovim mukama i strašna Sizifova sudbina. Ovoga puta, podsetiću vas, u par redaka na pomenute mitove . . .
Orfej beše pevač i pesnik kakvog do tada niko čuo nije! Pričalo se da je sin Eagra i Kaliope, jedne od Muza. Kad Orfej zasvira, i priroda se klanjala nestvarnim zvucima : drveće bi savijalo svoje grane ka njemu da što bolje čuje nestvarne zvuke, kažu da su ribe iz mora iskakale da se nadive tim nestvarnim tonovima, šumske životinje dolaziše, sve do jedne i slušaše nestvarne zvuke. Svoju liru, Orfej dobi lično od Apolona. Koliko blagoslova dobi u svom daru, toliko nesreće sačeka ga u ljubavi : zavole Orfej nimfu Euridiku više od svog života i svega znanog i neznanog. Njihova ljubav beše toliko jaka, da se i dan danas priča o njoj. Za svaku veliku ljubav, postoji i neko ko zavidi u potaji! Nedugo pošto se Orfej i Euridika venčaše, Aristaj, sin Apolona i Kirene, vrebaše trenutke kad Euridiku zateče samu i odluči da je siluje! Bežeći od njega, trčeći ko bez duše, nagazi Euridika zmiju otrovnicu i na mestu pade mrtva! Tuga i jad koji nastaniše Orfejevu dušu, rečima se ne mogu opisati! Uze svoju liru u ruke i krenu pravo put donjeg sveta sa samo jednom molbom : da mu vrate njegovu voljenu Euridiku nazad! Kako Orfej zasvira Kerber postade umiljato kuče, Haron zaustavi svoj čamac, Sizif zastade i sede na svoj kamen a Tantal na tren beše lišen svojih muka. Tuga njegove pesme, dotače i ledena srca Hada i Persefone. Desi se ono što nikad pre nije : dozvoliše mu da vodi dušu svoje voljene Euridike na svetlost dana i tako je oživi pod samo jednim uslovom : ni jednom se ne sme osvrnuti za njom pre nego što izađu! Krenuše Orfej i Euridika stazom smrtne seni put povratka u svet živih. Usput , pričaše o svojoj budućoj sreći, o neizmernoj zahvalnosti, planirajući sve ono što su od svoje ljubavi hteli. Svo vreme, Euridika plačući moljaše svog voljenog da se ne okreće, da bude strpljiv hrabreći ga da istraje kako je kazano. Euridikin glas, čuo se za Orfejom ali ne i njene stope, bat koraka, bilo šta da potvrdi Orfeju da Euridika zaista ide za njim. Zbunjen, pod pritiskom, uplašen i u neverici da je njegova voljena zaista sa njim, okrenu se i tako po drugi i poslednji put , zauvek izgubi svoju Euridiku! Nakon jada koji ga zadesi sedam dana ništa nije okusio i popio, sedam meseci ridao je bez prestanka, tri godine je proveo u samoći u mraku gde je skapao. Muze su ga sahranile pod planinom Olimp, i otuda ostade legenda da slavuji pod Olimpom najlepše pevaju.
Tantal je bio sin Zevsa, vladar oblasti imenom Lidije na obali Egejskog mora. Razmažen, pun obesti, uživao je sve blagodati svog oca lišen svake brige ovog sveta. Često je posećivao Olimp uživajući u gozbama među bogovima. Zbog toga je sebe počeo smatrati nadčovekom, postao je ohol, obestan, uobražen i sujetan van svake mere! Sve tajne koje je čuo od bogova na Olimpu, silazio je među ljude i sve im pričao do u detalj otkrivši sve ono što ljudsko uho nije smelo da čuje. Krao je sa Olimpa nektar i čudesnu ambroziju i praveći se važan, davao ih smrtnicima. Ignorisao je Zevsove opomene da ne čini šta čini i da se prizove pameti. Da bi testirao moć bogova sa Olimpa, u potpunom pomračenju svesti, oholi Tantal čini stravičan zločin : ubija svog sina Pelopa, komada njegovo telo i služi ga na gozbi čekajući odgovor na njegove sumnje! Bogovi, uočivši stravičan zločin, vratiše Pelopa u život a Tantala kazniše surovom kaznom koja se do tada ne pamti : bio je osuđen na trostruke muke! Da bude zauvek žedan, da bude zauvek gladan i živi zauvek u strahu! Zevs je Tantala zauvek bacio u podzemni svet Had, da stoji do vrata u bistroj vodi koja će se povući svaki put kada krene da utoli žeđ. Nad glavom mu visiše najslađe, sočne voćke a kada bi krenuo da utoli glad, grane bi se povlačile. Nad glavom mu stajaše stena koja je tako visila nad njim da je stalno bio u strahu. Do dana današnjeg, ostaše Tantalove muke . . .
Mnogo mraka, muke i jada ima u istoriji ljudskog roda. Ono što ostaje u domenu ili sferama mitološkog, podnošljivo je. No, ono što ljudski um može smisliti i preneti na dela, kosi se sa zdravim razumom a potvrđuje činjenicu da ljudi odavno i dobrano šuruju sa paklom. Uz ove mitove, nameće se i činjenica, kako je i šta, činio tzv. " civilizovaniji čovek", jedan drugome, hiljadama godina kasnije . . .
Smrtne kaze ili sprave za mučenje, koje su ljudi razvili i upotrebljavali tokom vekova, ostavljaju i najrečitije bez teksta. Muke Tantalove, kletva Sizifova ili Orfejeva patnja, gotovo spadaju u lagan i kratak košmar u odnosu na ono što sledi . . .
Od antike do XVIII-og veka, u Africi i Aziji, na snazi je bila takozvana kazna gaženje slonovima! Za razliku od konja, koji rado preskoče čoveka, slonovi su bili zahvalniji za saradnju. Dresirani su tako da gaze teške prestupnike i neprijatelje. To su činili lagano, uz komandu dresera te je usmrćivanje, avaj, moglo da traje i satima! Postepeno pojačavanje pritiska produžavalo je agoniju o kojima postoje spisi i dan danas . . .
Čerečenje, nabijanje na kolac, kuvanje u ključalom ulju ili vodi, lomljenje na točku, spaljivanje, ukopavanje za života, kamenovanje,davljenja, giljotine, inkvizitorske sprave kojima bi pozavideo i najveći ludak. Ono što bih među svim tim zverstvima paklenih poslanika izabrala, svakako je nešto što će nas ponovo odvesti do Grčke u neka davna vremena . . .
Falarisov bik, vratiće nas u antičko doba Grčke i jednu od njenih provincija na Siciliji. Čuveni građanin tog doba. Perilos, predloži Falarisu, tiraninu Akrakasa (današnjeg Agrigentuma), da se kriminalci i prestupnici kažnjavaju tako što će biti ubačeni u bronzanu statuu bika, bik bi potom bio hermetički zatvoren a pod njim bi se potpalila jaka vatra. Jaka vatra usijala bi statuu i smrt je bila zagarantovana agonija! Falarisu se ova ideja veoma dopade uz male modulacije: naredi da se u unutrašnjost bika, konstruišu mali kanali koji bi urlike mučenika modulirali u zvuke razjarenog bika. Da bi proverili da li stvar funkicioniše, staviše Perilosa unutra i postupiše po zamišljenom. Kako ču krike, sumanuti Falaris bi više nego zadovojan. Izvuče Perilosa iz usijanog bika i jedva živog, u teškim ranama i bolovima, naredi da ga gurnu sa litice.što je , takođe, bio jedan od načina izvršenja smrtne kazne antičkog doba. Kako dokumenta govore, većina je skuvana ili pečena u mukama, samo retki i osakaćeni, dobili su pomilovanje. Falarisovog bika, koristili su i u Rimskom carstvu a u ovoj spravi, zapamtite, stradali su Sveti Evstatije i Pelagija Tarska!
Vidite, Grčka nisu samo peščane plaže, buzuki, suvlaki, uzo i masline. Grčka, osim , ruku na srce , velikih filozofa i savremenih dobrih drugara, ima i onih zbog kojih , ovi savremeni među sobom, prilično porumene. Sreća, tu su i junačine sa Termopila, domaćini koji su otvorili vrata svojih domova tamo daleko, gde cveta limun žut ali najviše, slava i hvala Bogu, kolevka velikih Svetitelja čija dobrota, vera, hrabrost i ljubav prema Bogu , sve prethodno navedene muke , stradanja i patnje, nas radi, uz pomoć Boga živoga, odneše u zaborav . . .
Dušica M. Ognjanović
