Sećam se, padao je sneg. Gusta,
snežna zavesa od krupnih pahulja, pravila je idiličnu sliku. Zvuk mog praznog
stomaka opasno je narušavao bajkovitu idilu. Oni koji su imali kome i čemu,
žurili su ka svojim toplim domovima. Gusti, suvi sneg, “ škripavac “, kako
su ga zvali oni sa kojima sam delio mučne školske dane, napadao je toliko da
srećnima donese radost sankanja izjutra a meni muku pri svakom koraku jer obuće
za ovu belu silu nisam imao. Nosio sam plastičnu obuću koja je leti
možda i koristila nečemu, na ovoj ciči, osim još jednog razloga da mi rumene
obrazi, vajde nije bilo. Teška sirotinja. Taj sam! Onaj što mu se smeju i onaj
sa kojim je sramota stati. Toliko puta sam hteo da urlam da siromaštvo nije
zarazno i da sam željan prijatelja koliko i parčeta masti na praznom hlebu.
Noćne sate sam koristio da sakupim nešto kartona za ogrev. A živeo sam u ubogoj
sobici gde se ložila peć koja je bila predviđena za drva a ne za stari karton.
Nosio sam nešto povrća koje nađem odbačeno sa trotoara blizu bakalnica na sto
koji je bio predviđen za kolko- tolko pristojan obrok a ne tuđi otpad. Živeo
sam sa roditeljima koji su bili nemoćni u svojoj bedi, životarili smo a trebalo
je da živimo. Usud ne bira, ni koga ni tom nekom : koliko. Udara silovito, sa
svih strana pa posmatra ko kako podnosi. Imao sam samo jednu veliku želju : da
završim školu i postanem neko! Niko silan i jak, nadmen i nabusit , željan
osvete nekome ili nečemu. Samo da budem “neko”! Ni to nisu dali ! Učiteljica je
bila izričita da još na jedan čas nastave imam pravo, a posle, zbog nemanja
adekvatne zimske obuće, “ iz straha za moju bezbednost na putu od škole do
kuće”, proceni da ću biti bezbedniji i korisniji pod ubogim krovom! Veoma
gladan i malo pismen. Pokušao sam da slažem po prvi put u svom tada kratkom
životu da sam dobio čvrsto obećanje pouzdanog komšije da ću koliko sutra dobiti
nove čizme , no, ceo razred grohotom i po kojim aplauzom, isprati
moju prvu i poslednju laž. Još tada saznah lice i naličje laži i spoznah njene
prekratke noge. Jedina uteha beše što sam znao da u tim kasnim, zimskim satima
neće biti prilike da me neko od školskih mučitelja vidi kako po zavejanim
ulicama tražim te stare kartonske ambalaže ili pomenute ostatke povrća ili
kakve hrane oko bakalnica. Noge su mi bile toliko hladne da ih nisam ni osećao.
Napamet sam ih pomerao ka utabanom stazom kuda su već koji minut ranije prošli
mnogo srećniji od mene. Da bar mogu isplakati ove suze koje mi sole i ovako
ranjenu dušu nego su i one stale. Šake su modro crvene ali moraju da služe. Još
zdrav razum , ako ga je ostalo, neka došapne kako da saopštim roditeljima da ni
od mene neće biti sreće. “ Izvini ! “ – okrenuo sam se i ugledao momčića svojih
godina. Beše plave kose, istih takvih očiju, nasmejan i vedar, srećan. Lep. Sve
ono što ja nisam bio “ Reci . . . “ – nekako promucah –“ Zamolio bih te nešto,
ako ti nije teško.” ( do sada me niko nije molio , po najmanje bio ovako fin
prema meni) , pomislih a moj sagovornik nastavi : “Zamolio bih te da uzmeš ovaj
mali dar od mene. Dobio sam ga od oca ali na žalost, ne pristaje mi. Kući nisam
hteo da ih ostavim i zarekao sam se da se ne vratim dok ne naidjem na
nekoga kome bi ova kutija značila mnogo više nego meni. Molim te,
uzmi!” Osmeh i upornost su učinili svoje! Možda i više nego onaj
instikt koji vodi pukog siromaha da brzinom svetlosti posegne ka nečemu što mu
se nudi. Otvorih : u kutiji beše par zimskih kožnih čizama!
Instiktivno sa promrzlih nogu sa mukom skidoh zaleđene, plastične sandale i
promrzle noge uvukoh u meko krzno! Samo Gospod zna kako sam bio srećan! “ Hvala
ti od srca, hvala ti , hvala ti puno! Ja nisam im . . .
“ Nije bilo nikoga ispred mene. Osramotih se! Ko je mogao čekati po
ovakvoj mećavi dok se nadivim svom poklonu! Uzeo sam kutiju u kojoj su bile
čizme i kolko sam mogao trčah kroz prtine da se zahvalim dečku koji mi je
spasao noge, živu glavu i budućnost. ”Rade!!” – doviknuh starom prodavcu
novogodišnjih ukrasa “ Molim te Rade, reci mi , u kom pravcu ode onaj lepi
dečko, ovako mojih godina, plav , naočit! Molim te čika Rade!” “ Sine moj ,
osim nas dva slepca niko ovuda ne prođe, ima sat i više! “ Čika
Rade!! Sad je to bilo!Ama tek toliko da se nazujem! Vidi šta mi je dao!!” “ Idi
sine kući , promrzo si, može biti da se vidi i ono čega nema! “ A čizme čika Rade!!!?”
Ama , odakle mi ovakve čizme!!?” “ Sine moj,- stavi mi stari
prodavac ruku na rame – “ vrati to čim svane odakle si uzeo i biće sve kako
treba.” “ Čika Rade , kunem vam se Bogom živim, nisam krao!” Ispričah
sve po redu kako se odigra i starac pođe samnom do mesta koje pokazah gde sam
sreo svog spasioca. “ Evo tu čika Rade! Ja sam stajao ovde , on tu preko puta
mene i posle sigurno niz ulicu jer nisam stigao ni da se
zahvalim!” Pogleda starac mesto gde sam stajao i uoči isto što i ja :
tragovi moji i njegovi behu nestali ali ni sneg koji je padao nije pokrio stope
darodavca! Nisu vodile ni levo ni desno, ni niz ulicu već . . . Skide stari
prodavac kapu, stade mirno i upita: “ Znaš li ti sine šta je
večeras?” “ Kako mislite čika Rade?” “Večeras je dete moje , Badnja
noć. veče pred Božić kada su sva čuda znana i ne znana moguća! Na sutrašnji
dan, rođen je jedan poseban dečak koji je i počeo da čini čuda! Zapamti to i
čuvaj taj par čizama dok si živ!” Završio
sam sve škole koje sam želeo sa ocenama koje su bile na ponos meni i ubogim
roditeljima koji , Silom Boga živoga, doživeše da ipak osete toplinu doma i
bogatstvo trpeze. Već godinama živim daleko od mesta gde sam doživeo Božićno
čudo ali tako blizu Onome koji me nikada nije ostavio. Fabriku obuće koju
posedujem već dugi, dugi niz godina krasi ikona Hristovog rođenja. Pod ikonom ,
kraj kandila, o klin iz stare i nikad zaboravljene trošne kuće, okačene stoje
čizme koje dobih na dar. Svako badnje veče, siromasima i nevoljnima, poklanjam
sve što je potrebno za zimu. Onako kako Bog zapoveda. Čistim srcem i široke
ruke. Baš kao Onaj koji me ovo i nauči . Saznao sam ko je. I čestitam mu
rođendan sa : Spase moj , Mir Božiji, Hristos se rodi!
Dušica M. Ognjanović
