Koliko ljudi toliko i sudbina. Prolaznici na pešačkom, kupci dok čekaju red na kasi, profesori koji drže predavanja, čistači ulica, taksisti, običan i neobičan svet, pošteni i oni koji to drugima nisu, monahinje i bludnice, radnici i džeparoši . . . da zastanu, ispričaju svoje životne priče ili barem jednu od njih, od svake bi se mogao napraviti film. Obično drama. Pamtim reči prijatelja, koji na žalost više nije među živima , kako je čuo, boraveći u jednoj istočnjačkoj zemlji, da svaka duša po dolasku na ovaj svet, za sobom u amanet nosi nešto poput prazne sveske. Sveske praznih listova na kojoj ćemo mi ispisivati svoja dela i kakva ona budu, do poslednje stranice , takva će nam nagrada uslediti kada se korice sklope. Da napišem ovo što sledi trebalo mi je vremena. Da odlučim da li da prenosim sve do u detalj, da li da pišem išta slično, da li, na kraju krajeva, da tako surovo ogolim nečiji život, no, želja i misao, da uvek nešto nekome nekako može pomoći ili ga spasiti, presudi da ova priča " odradi svoje ". . .
Ova žena nije ni prva ni poslednja koja je krenula "trbuhom za kruhom". Fina gospođa, penzionerka, nakon dugih godina provedenih u Parizu, vraća se u svoj rodni grad. Lep je, kaže ona, kao i uvek, u njemu nije bila od devojačkih dana i vreme je, ako Bog da, kako kaže, da i ostane u njemu . . . zauvek . . . Ono o čemu je želela da priča, insistirala je, nije bilo za svačije uši. Pozvana sam u njen dom, zamoljena da , koliko je moguće , od reči do reči, prenesem sve što će kazati. Obećah da će biti tako ali priču moram čuti od samog početka kako bih sve aktere i sam događaj, "spakovala" u vama razumljivu celinu a njoj očigledno podarila ne nađeni mir. U tišini prvo otpismo po koji gutljaj čaja od cimeta i narandže iz skupih porcelanskih šoljica koji je širio miomirise po salonu stana u samom centru prestonice a onda stara gospođa poče da priča . . .
Uličnih zabavljača, nazovi umetnika, plesača, kvazi slikara i ostalih što misle da su Bogom dani, pune su ulice Pariza. Sticajem okolnosti, na tim istim ulicama, našao se i Gordon, momak sa prostora jedne od bivših republika. Voleo je muziku više od života, piskarao pesme i pesmice, poput srednjovekovnih trubadura, za koji novčić preživljavao je pevajući slabašnim glasom ljubavne pesme. Uz svu želju da ga pohvalimo, barem za trud, njegov glas je više bio mučno zapevanje a tekstovi pesama podsećahu na ljubavne pesmice školaraca. Na pomenutim ulicama, koje je menjao svaki drugi dan, ruku na srce, bio je jedan od najgorih. Novčiće su ostavljali oni najmekšeg srca a takvih je i na opštu i na Gordonovu sreću, bilo najmanje. Sreća u nesrećnom životu beše dobra volja i želja starog školskog druga da Gordonu ustupi krov nad glavom dok se ne snađe. Imao je para za po koje bajato pecivo i nesto hladne kafe i bio ponosan i barem na kratko srećan, što makar sa te strane nije svom drugu na teretu. Spavao je na starom dušeku pokraj kreveta svog druga, i do kasno u noć, maštao o tome kako će ga nekada, jednom, čudom i slučajno, čuti neki producent ili koje poznato lice i pozvati u svoj studio ponudivši saradnju u njemu prepoznavši vanserijski talenat odavno neviđen. Sa ovim snovima i maštanjima, često je dočekivao i samu zoru a kroz dva ili tri sata nakon istih, već je bio na ulicama Pariza pevušeći svoja remek dela.
Sve beše, koliko - toliko u redu dok Gordonov drug ne saopšti da će morati da otkaže stan u kom su boravili jer hitno mora nazad u naše krajeve: majka mu je teško bolesna. Dade mu nešto ušteđevine da se snađe za par dana, oprostiše se jedan od drugog i Gordon ostade sam samcijat na sred Pariskih ulica da se hvata u koštac sa prikazama koje mu nisu dale mira : životom, svojim snovima i samim sobom. Već prve večeri shvatio je da mora potražiti prenoćište. Gde drugo, nego tamo gde su bili, ruku na srce, najsličniji njemu : svratište za beskućnike iz svih krajeva sveta. Beše tu najviše crnaca, momaka iz Senegala, Gane, Konga, Nigerije, Kameruna, Angole i po koji nesrećnik bele puti čiji jezik i poreklo nije mogao ni naslutiti. Prazan stomak, glava puna snova , srce veliko a sreće premalo , oduvek su bili karte za besane noći a zore se uvek dočekivale u prvim redovima gde jedan od retkih gledalaca na kraju uvek mora da plače . . . i tako budi ostalu publiku. Tihi plač u snu , probudi jednog od momaka iz svratišta i ovaj pažljivo, sa puno ljubavi i razumevanja, probudi Gordona, upita šta ga muči i kao zalog poverenja, ispriča prvo svoju muku: došao je, kao i svi, iz siromašnog afričkog sela kanalima o kojima nije mnogo govorio ali jasno je bilo da je "glavu u torbu stavio" ne bi li došao do boljeg života i tako pomogao sebi i supruzi koja ga čeka . U Africi su prodavali sušenu ribu na pijaci no, dolazak inspekcije zbog sve većeg broja stranih turista, ostavi bez hleba ovog maldića i on, kako reče na početku priče, dođe do Francuske u želji da se kao lav bori za svoju voljenu i sebi i njoj obezbedi bolje sutra u koje je , ipak i nekako, verovao da postoje. Gordon otvori dušu i srce i reče kako silno voli muziku, piše pesme ali po prvi put je nekome i priznao da on nema nikakvog talenta ni za muziku ni za pisanje. Mladić iz Afrike posavetova ga ovako : " Čitaj više, na ulicama ćeš naći mnogo prodavaca poput nas ko zna kako nađene ili uzete knjige, velike vrednosti, prodaju bud zašto, kupi, čitaj, uči, bolje ćeš pisati, jasnije čitati, sebe podučiti i ko zna, možda i pisanje krene na bolje. A što se glasa tiče, i to se vežba! "- te dodade da ne odustaje i neka ne zaboravi kako stara poslovica kaže "da svaka ptica svojim glasom peva ". Umiren i beskrajno zahvaln , pre svega na podršci i dobrodošlom novonastalom prijateljstvu a zatim i nadi, zaspa Gordon prvi put posle ko zna koliko vremena mirnim snom bez suza i trzavica dok ne svanu lep dan i stvori šansu za novi početak . . . Učini kako ga je afrikanac savetovao i sa gitarom na ramenu, puno nade u srcu i nešto novca u džepu : pravac u potragu za knjigama! Bilo je tu svega i svačega! Pravi mali raj : svakakvih naslova, omota, tekstura, mirisa, lepih i manje lepih, starih ali Boga mi, i potpuno novih naslova! Cene behu takve da je Gordon za neke i po dva puta proveravao cenu ! Odluči se za dva naslova jer , ma kako one jeftine bile, novca za veću kupovinu, nije imao. Pažnju mu privuče jedna stara , pohabana i podeblja knjiga o kojoj pojma nije imao ali ga je očarala izgledom i znao je da prosto mora biti njegova! Druga beše knjiga klasičnih ljubavnih pesama pazarena uz nadu da će uz po koji obrađeni stih iz iste, doći i po koja originalna ideja.
Noć u svratištu beše kao i svaka prethodna. Većina je spavala, po negde se čulo tiho šaputanje, verovatno o još jednom teškom danu a Gordon polako izađe na hodnik sa jednom od svojih knjiga. Kako li će sve sada krenuti na bolje, biće on novi čovek, sve će doći na svoje! Ljubavni stihovi iy knjige nizali su se jedan za drugim, po malo se i javljaše sopstvene ideje i povezivaše čak i po koje cele strofe no . . . nešto nije davalo mira . . . Stara , šarena knjiga koja je Gordona kupila čini se pre nego što on kupi nju. Poče da čita, no beše to smejurija. Kako čitati jezik koji ne razumeš!? Prelista još koju stranu pa negde gotovo od sredine nađe tekst koji je mogao pročitati : " . . . Tu sam. Za tvoje želje, da ispunim tvoje snove, dočekam tvoje pesme kao svoje i pevam glasom najlepše ptice svih jata. Noću gde stari Mesec traži mir, u parku na stazama gde se kapi malih voda sastaju u jednu tajnu, tu sam. Čekam. Veruj mi. Ja u tebe verujem. A oni koji su sumnjali u tebe, pevaće tvoje pesme, voleće tvoj glas, jer gle, ti nisi uzalud rođen . . . Noću gde stari Mesec traži mir, u parku na stazama gde se kapi malih voda sastaju u jednu tajnu, tu sam. Čekam. Veruj mi. Ja u tebe verujem." Je li ovo moguće ili on sanja!? " Noću gde stari Mesec traži mir, u parku na stazama gde se kapi malih voda sastaju u jednu" - kao da je neko opisivao park kroz koji Gordon svakodnevno prolazi : nekoliko staza u parku ukrštalo se u jednu na kojoj je bilo nekoliko fontanica čiji su se slapovi malim kanalčićima spajali u jednu! Istog trena , sa starom knjigom pod rukom, krenu put vrata i u gluvo doba noći zaputi se pravo u pomenuti park ! Šta, kako i zbog čega se našao u ovim rečenicama to samo on zna . . . ili još neko ?
U parku, naravno, ne beše nikoga. Čak ni lokalne pijanice nisu bile zainteresovane za šetnju u ovo doba po ukrštenim stazama parka u potrazi za magičnim fontanama i pevačima u usponu koji će da osvoje svet. Tuga ima više lica, Gordon je mislio da ih sva poznaje do ovog časa kada je spoznao da je sam samcijat u pustom parku sa starom knjigom u ruci ,cigaretom zalepljenom za suve usne izigran od strane sopstvenih detinjarija i mašte bez granica koje su ga dovele do samporezira. " Tako sam i ja nekada maštao. Da . . . " - žaču se glas . Gordon iza sebe ugleda starijeg muškarca sa naočarima veoma neobičnog, ujedno lepog, zamamnog ali i čudnog glasa. Nije to mogao opisati. " Svašta sam maštao. Da . . . Mladost je to . . . Nema šta nisam želeo. Bio sam pesnik, pa poželeo da budem i pevač no, tada, kada sam ja hteo, nije se dalo. Upoznao sam razne ljude , crnci su me učili pesmi i evo, verovao ili ne, ja sada druge učim muzici i pevanju. " Ovo je sigurno san . Ovo nije realno i nije moguće. U snu da, na javi ne. Dakle, u svratištu je, spava kraj svog druga afrikanca, fantazira o profesoru pevanja koji ga uzima pod svoje, od njega pravi zvezdu i da! Kraj priče! San ko san, podsvest ko podsvest! Budala! Ko je još i mogao da poveruje da je ovo moguće . . . " Gordone, ukoliko želiš, sve ono o čemu sanjaš moguće je, samo . . . moraš se zakleti da ćeš me slušati i pratiti sva moja uputstva u podučavanju. Uveravam te, svim svojim iskustvom kojim posedujem, rezultati neće izostati, bićeš oduševljen! Razmisli, ja ću sačekati na klupi . . . Gordone . . . " Ko je ovde lud?! Ovaj ili ovo , kako god, zna mu ime, zna mu snove!? I da, cigareta koja mu je opekla ruku, jasno mu dade do znanja da ovo nije san! Šta god da se dešava, hvala sudbini, želja mu je uslišena! Posle toliko suza, nadanja, muke, naravno da je stigao odgovor na njegove brige i nade! Sanjao je toliko puta o agentu koji će ga primetiti, čuti njegov glas, videti njega samog i u svemu tome naći i primetiti nešto što niko nije video! Bez razmišljanja priđe strancu, otvori mu i postavi dušu kao na dlanu i do u detalj ispriča sve o sebi : od detinjstva do časa kada sretnu neznanca u parku. Sa sve pričom o knjizi koja mu nije dala mira, koju je i kako kupio na ulici, delu koji se sam od sebe otvorio, njega koji kreće ka parku i . . .
Pojma ljudi nemaju šta se desilo u međuvremenu. Gordon je pisao pesme koje je preko noći otkupio neki osrednji studio, zatim se ubrzo javio jedan od vodećih u gradu a na posletku, Gordon je pisao hitove za velike zvezde. Svratište i spavanje na podu behu daleka prošlost, nalik lošem snu, afrikanac nestade bez traga a Pariske ulice dobiše novo ruho : Gordon je imao svoj luksuzni apartman u istoj takvoj četvrti , pevao je važne deonice velikih hitova još većih zvezda i gostovao na njihovim turnejama. Gordon postade lepuškastiji, drugačiji likom nego ranije! Glas je postao jedan od njegovih glavnih aduta a i novca beše kao da je kapao iz fontane! I to ne jedne nego kao iz fontane noću , gde stari Mesec traži mir, u parku na stazama gde se kapi malih voda sastaju u jednu tajnu . . .
Svi su želeli njegovo društvo, no, doći do njega, bilo je gotovo nemoguće. Teškom mukom, pozva ga i umoli za par rečenica stari drug kod koga je Gordon na pohabanom dušeku do jutra sanjao o uspehu a on morao otići nazad put starih krajeva zbog smrti majke. Seti se Gordon o kome se radi i zaista i od srca, obradova se što čuje prijatelja koji mu je nekada toliko značio. Ovaj mu iskaza divljenje kako je sve što je poželeo i uspeo, pa i više od toga, upita kako je sve počeo, ko je učitelj o kome stalno priča u medijima ali nikad ne kaže njegovo ime, kako bi mogao da ga vidi i jednostavno, druguje par sati sa njim kao što su to nekada imali običaj? Gordon izgovori reči koje su bile od presudnog značaja da priča krene u potpuno neočekivanom smeru! Reče i poče starom prijatelju od učitelja koji ga je naučio pevanju, zvuči ludo ali on ga , zapravo, i ne poznaje lično, zna samo studio u koji odlazi dugo na časove pevanja i pisanja, sve se desilo preko noći, ne propusti da spomene i pomenutu knjigu ali primeti da je sagovornik sa druge strane ostao nem. Šta je pogrešno kazao i gde je pogrešio ? " Ako ti je i malo razuma ostalo, istog trena baci tu knjižurinu , vraćaj se ovamo kod mene i mojih, imaćeš normalan posao, život! Beži odatle nesrećo jedna da pokušamo vratiti ono što si prodao! Dao si dušu u bescenje za šta i kome!? Beži odatle, čuješ li me ? Ne govori nikome šta sam ti rekao! Pakuj osnovno, dokumenta i hitno, čuješ li me, bez razmišljanja i nikom ne govori, vraćaj se ovamo! " Smeh se čuo na daleko. Da ostavi ovu raskoš i ode u varošicu zbog čega?! Zbog ljubomore druga koga je majčina smrt sprečila da i on uspe pa sada traži još nekoga sa kamenom oko nogu da mu pravi društvo!? I ovo prijatelj! ? " Slušaj ovako, ček sa lovom stiže na tvoju adresu brže nego što trepneš,ok? Hvala ti za onaj krevet i u ime onih dana jednom, samo jednom ću te lepo zamoliti da me nikada više ne kontaktiraš!Ne želim da pretim ali to ne bi izašlo na dobro, ako me razumeš?" " Prodao si dušu đavolu, budaletino, pogledaj tu knjižurinu, pitam kako ti se zove učitelj, odakle ti toliko novca kada godinama valjano nisi znao da sastaviš jedan jedini stih! Odakle !!! Čuješ li šta te pitam! I beži dok nije kas....." Zašto bi slušao ovo vređanje više? Otkud ovoj bitangi pravo da u ime spavanja na starom dušeku vređa ljude koju mu nisu naneli nikavo zlo! Čuj ko ti je učitelj i baci knjigu! Ustade sa raskošnog kanabea i uze knjigu od koje se nije odvajao. Prvo je držao na grudima, grlivši je kao najdraže što je imao a onda je ponovo otvori . . .
Korice iste, stare i pohabane kao i onda kada je kupio. Početak i dalje nerazumljiv. Listao je dalje. . . i dalje no : ovoga puta ne nađe deo o parku, stazama i fontanama! Skoči i knjiga pade na pod! Otvori se na stranicama koje su obe bile crne boje ali ne papirne već satenske! Tanki, crni saten u vidu dve stranice , potpuno prazne, obrubljene kao pokrov! Na samom dnu pisalo je vezenim crnim koncem : " I GORDON " ! ! Šta znači : "i Gordon?!" Kao da je on još jedan ili još neki u nizu! Istog trena , pokušao je da pozove poslednji broj sa kojim se čuo , svog dobrog, starog prijatelja međutim do poziva nikada nije ni došlo. . . Par trenutaka nakon uzaludnog poziva, na vrata Gordonovog velelepnog zdanja stajao je učitelj. Pevanja. Pisanja poezije. Majstor. Maestro. Prevare. " Gordone, Gordone, stranica nije završena do kraja. Imam tebe na spisku , to si video, a gde je tvoj životopis, umetniče!? " Kažu da su nekoliko blokova dalje čuli neko urlikanje, ciku, neko je pozivao policiju zbog zločina, neko je pozivao vatrogasce kunući se da čuju nešto nalik na uragan i da u delu u kome življaše Gordon, crni oblak nosi krovove kao da su od papira. Kasnije se potvrdilo da nikakvog zločina bilo nije jer Gordonov stan beše besprekorno čist, posluga kaže da ga nije videla, tela ne beše nigde, sve lične stvari na mestu, ni traga o mogućnosti otvaranja istrage. Nevreme takođe. Nikakvog nevremena i crnih oblaka sa olujom nije bilo i ako se određeni građani kunu da su sve to videli sopstvenom očima. Meteorološki zavod nije zabeležio ništa slično. Pismo. Pismo koje je Gordon ostavio policiji je, uz proveru autentičnosti rukopisa, dalo za pravo da zatvori slučaj . A .A. U njemu je pisalo da Gordon odlazi na neko vreme u rodni kraj, slava ga trenutno zamara ali će se svakako vratiti u dogledno vreme . . . Gordon nikada nije otišao u svoj rodni grad. To je kroz suze svima pokušavao da dokaže njegov stari, dobri drug! Jedne večeri, obasjane mesečinom, stari Gordonov prijatelj, uplakan probudi se i u polu snu upita : " Gordone, molim te, molim te, ne muči me, gde si , javi se, druže moj !? Samo da znam da si mu pobegao! Molim te! ! " " Jesam, ne brini, vidi, sve je po starom! Pa to nas dvojica spavamo u našoj Pariskoj sobi. Loše si sanjao. Spavaj druže moj , čuvam te ja! " Kako izgovori ove reči , nesrećnik u miru sklopi oči , verujući glasu koji čuje i za malo da utone u san neko zamamnim glasom zapeva : " Gluuuuupiiiii Goooooordone, ni ti slavi ne odoooooole, dođi mi odmah ukletiiiiii druuuuuuže da spoooooznaš moooooj jaaaad što bržeeeee! "
Dušica M. Ognjanović
Uličnih zabavljača, nazovi umetnika, plesača, kvazi slikara i ostalih što misle da su Bogom dani, pune su ulice Pariza. Sticajem okolnosti, na tim istim ulicama, našao se i Gordon, momak sa prostora jedne od bivših republika. Voleo je muziku više od života, piskarao pesme i pesmice, poput srednjovekovnih trubadura, za koji novčić preživljavao je pevajući slabašnim glasom ljubavne pesme. Uz svu želju da ga pohvalimo, barem za trud, njegov glas je više bio mučno zapevanje a tekstovi pesama podsećahu na ljubavne pesmice školaraca. Na pomenutim ulicama, koje je menjao svaki drugi dan, ruku na srce, bio je jedan od najgorih. Novčiće su ostavljali oni najmekšeg srca a takvih je i na opštu i na Gordonovu sreću, bilo najmanje. Sreća u nesrećnom životu beše dobra volja i želja starog školskog druga da Gordonu ustupi krov nad glavom dok se ne snađe. Imao je para za po koje bajato pecivo i nesto hladne kafe i bio ponosan i barem na kratko srećan, što makar sa te strane nije svom drugu na teretu. Spavao je na starom dušeku pokraj kreveta svog druga, i do kasno u noć, maštao o tome kako će ga nekada, jednom, čudom i slučajno, čuti neki producent ili koje poznato lice i pozvati u svoj studio ponudivši saradnju u njemu prepoznavši vanserijski talenat odavno neviđen. Sa ovim snovima i maštanjima, često je dočekivao i samu zoru a kroz dva ili tri sata nakon istih, već je bio na ulicama Pariza pevušeći svoja remek dela.
U parku, naravno, ne beše nikoga. Čak ni lokalne pijanice nisu bile zainteresovane za šetnju u ovo doba po ukrštenim stazama parka u potrazi za magičnim fontanama i pevačima u usponu koji će da osvoje svet. Tuga ima više lica, Gordon je mislio da ih sva poznaje do ovog časa kada je spoznao da je sam samcijat u pustom parku sa starom knjigom u ruci ,cigaretom zalepljenom za suve usne izigran od strane sopstvenih detinjarija i mašte bez granica koje su ga dovele do samporezira. " Tako sam i ja nekada maštao. Da . . . " - žaču se glas . Gordon iza sebe ugleda starijeg muškarca sa naočarima veoma neobičnog, ujedno lepog, zamamnog ali i čudnog glasa. Nije to mogao opisati. " Svašta sam maštao. Da . . . Mladost je to . . . Nema šta nisam želeo. Bio sam pesnik, pa poželeo da budem i pevač no, tada, kada sam ja hteo, nije se dalo. Upoznao sam razne ljude , crnci su me učili pesmi i evo, verovao ili ne, ja sada druge učim muzici i pevanju. " Ovo je sigurno san . Ovo nije realno i nije moguće. U snu da, na javi ne. Dakle, u svratištu je, spava kraj svog druga afrikanca, fantazira o profesoru pevanja koji ga uzima pod svoje, od njega pravi zvezdu i da! Kraj priče! San ko san, podsvest ko podsvest! Budala! Ko je još i mogao da poveruje da je ovo moguće . . . " Gordone, ukoliko želiš, sve ono o čemu sanjaš moguće je, samo . . . moraš se zakleti da ćeš me slušati i pratiti sva moja uputstva u podučavanju. Uveravam te, svim svojim iskustvom kojim posedujem, rezultati neće izostati, bićeš oduševljen! Razmisli, ja ću sačekati na klupi . . . Gordone . . . " Ko je ovde lud?! Ovaj ili ovo , kako god, zna mu ime, zna mu snove!? I da, cigareta koja mu je opekla ruku, jasno mu dade do znanja da ovo nije san! Šta god da se dešava, hvala sudbini, želja mu je uslišena! Posle toliko suza, nadanja, muke, naravno da je stigao odgovor na njegove brige i nade! Sanjao je toliko puta o agentu koji će ga primetiti, čuti njegov glas, videti njega samog i u svemu tome naći i primetiti nešto što niko nije video! Bez razmišljanja priđe strancu, otvori mu i postavi dušu kao na dlanu i do u detalj ispriča sve o sebi : od detinjstva do časa kada sretnu neznanca u parku. Sa sve pričom o knjizi koja mu nije dala mira, koju je i kako kupio na ulici, delu koji se sam od sebe otvorio, njega koji kreće ka parku i . . .
Svi su želeli njegovo društvo, no, doći do njega, bilo je gotovo nemoguće. Teškom mukom, pozva ga i umoli za par rečenica stari drug kod koga je Gordon na pohabanom dušeku do jutra sanjao o uspehu a on morao otići nazad put starih krajeva zbog smrti majke. Seti se Gordon o kome se radi i zaista i od srca, obradova se što čuje prijatelja koji mu je nekada toliko značio. Ovaj mu iskaza divljenje kako je sve što je poželeo i uspeo, pa i više od toga, upita kako je sve počeo, ko je učitelj o kome stalno priča u medijima ali nikad ne kaže njegovo ime, kako bi mogao da ga vidi i jednostavno, druguje par sati sa njim kao što su to nekada imali običaj? Gordon izgovori reči koje su bile od presudnog značaja da priča krene u potpuno neočekivanom smeru! Reče i poče starom prijatelju od učitelja koji ga je naučio pevanju, zvuči ludo ali on ga , zapravo, i ne poznaje lično, zna samo studio u koji odlazi dugo na časove pevanja i pisanja, sve se desilo preko noći, ne propusti da spomene i pomenutu knjigu ali primeti da je sagovornik sa druge strane ostao nem. Šta je pogrešno kazao i gde je pogrešio ? " Ako ti je i malo razuma ostalo, istog trena baci tu knjižurinu , vraćaj se ovamo kod mene i mojih, imaćeš normalan posao, život! Beži odatle nesrećo jedna da pokušamo vratiti ono što si prodao! Dao si dušu u bescenje za šta i kome!? Beži odatle, čuješ li me ? Ne govori nikome šta sam ti rekao! Pakuj osnovno, dokumenta i hitno, čuješ li me, bez razmišljanja i nikom ne govori, vraćaj se ovamo! " Smeh se čuo na daleko. Da ostavi ovu raskoš i ode u varošicu zbog čega?! Zbog ljubomore druga koga je majčina smrt sprečila da i on uspe pa sada traži još nekoga sa kamenom oko nogu da mu pravi društvo!? I ovo prijatelj! ? " Slušaj ovako, ček sa lovom stiže na tvoju adresu brže nego što trepneš,ok? Hvala ti za onaj krevet i u ime onih dana jednom, samo jednom ću te lepo zamoliti da me nikada više ne kontaktiraš!Ne želim da pretim ali to ne bi izašlo na dobro, ako me razumeš?" " Prodao si dušu đavolu, budaletino, pogledaj tu knjižurinu, pitam kako ti se zove učitelj, odakle ti toliko novca kada godinama valjano nisi znao da sastaviš jedan jedini stih! Odakle !!! Čuješ li šta te pitam! I beži dok nije kas....." Zašto bi slušao ovo vređanje više? Otkud ovoj bitangi pravo da u ime spavanja na starom dušeku vređa ljude koju mu nisu naneli nikavo zlo! Čuj ko ti je učitelj i baci knjigu! Ustade sa raskošnog kanabea i uze knjigu od koje se nije odvajao. Prvo je držao na grudima, grlivši je kao najdraže što je imao a onda je ponovo otvori . . .
Korice iste, stare i pohabane kao i onda kada je kupio. Početak i dalje nerazumljiv. Listao je dalje. . . i dalje no : ovoga puta ne nađe deo o parku, stazama i fontanama! Skoči i knjiga pade na pod! Otvori se na stranicama koje su obe bile crne boje ali ne papirne već satenske! Tanki, crni saten u vidu dve stranice , potpuno prazne, obrubljene kao pokrov! Na samom dnu pisalo je vezenim crnim koncem : " I GORDON " ! ! Šta znači : "i Gordon?!" Kao da je on još jedan ili još neki u nizu! Istog trena , pokušao je da pozove poslednji broj sa kojim se čuo , svog dobrog, starog prijatelja međutim do poziva nikada nije ni došlo. . . Par trenutaka nakon uzaludnog poziva, na vrata Gordonovog velelepnog zdanja stajao je učitelj. Pevanja. Pisanja poezije. Majstor. Maestro. Prevare. " Gordone, Gordone, stranica nije završena do kraja. Imam tebe na spisku , to si video, a gde je tvoj životopis, umetniče!? " Kažu da su nekoliko blokova dalje čuli neko urlikanje, ciku, neko je pozivao policiju zbog zločina, neko je pozivao vatrogasce kunući se da čuju nešto nalik na uragan i da u delu u kome življaše Gordon, crni oblak nosi krovove kao da su od papira. Kasnije se potvrdilo da nikakvog zločina bilo nije jer Gordonov stan beše besprekorno čist, posluga kaže da ga nije videla, tela ne beše nigde, sve lične stvari na mestu, ni traga o mogućnosti otvaranja istrage. Nevreme takođe. Nikakvog nevremena i crnih oblaka sa olujom nije bilo i ako se određeni građani kunu da su sve to videli sopstvenom očima. Meteorološki zavod nije zabeležio ništa slično. Pismo. Pismo koje je Gordon ostavio policiji je, uz proveru autentičnosti rukopisa, dalo za pravo da zatvori slučaj . A .A. U njemu je pisalo da Gordon odlazi na neko vreme u rodni kraj, slava ga trenutno zamara ali će se svakako vratiti u dogledno vreme . . . Gordon nikada nije otišao u svoj rodni grad. To je kroz suze svima pokušavao da dokaže njegov stari, dobri drug! Jedne večeri, obasjane mesečinom, stari Gordonov prijatelj, uplakan probudi se i u polu snu upita : " Gordone, molim te, molim te, ne muči me, gde si , javi se, druže moj !? Samo da znam da si mu pobegao! Molim te! ! " " Jesam, ne brini, vidi, sve je po starom! Pa to nas dvojica spavamo u našoj Pariskoj sobi. Loše si sanjao. Spavaj druže moj , čuvam te ja! " Kako izgovori ove reči , nesrećnik u miru sklopi oči , verujući glasu koji čuje i za malo da utone u san neko zamamnim glasom zapeva : " Gluuuuupiiiii Goooooordone, ni ti slavi ne odoooooole, dođi mi odmah ukletiiiiii druuuuuuže da spoooooznaš moooooj jaaaad što bržeeeee! "
Dušica M. Ognjanović
