Pre dve godine, beše plaža puna. Sa leve strane, beach bar. I ako je "izbačen" 2017, Despacito se orio plažom. Čuo se, činilo mi se, i do susednog ostrva. Preplanuli, zgodnjikavi konobari, isti takvi spasioci, trčkarali su po užarenom pesku, nesebično deleći blistave osmehe uz obavezno namigivanje svakoj koja ih , i slučajno pogleda. Grčka posla. Sećam se i ovoga:" Lokumadez, loookumaaadez, zveza loookumadez!" Svi srećni, nasmejani, cika, vika, smeh, more prekrasno svetluca, vetar nanosi dragoceni jod pomešan sa mirisom mediteranskoc cveca i svima se čini da smo u raju. . .
Jedne večeri, u restoranu, beše Grčko veče. Bože . . . kako smo se napili, veselili, najeli . . . Čist hedonizam! U jednom trenu, činilo se da smo u drevnoj grčkoj! Kakva televizija, mobilni prokleti, Instagrami i ostala smetlišta! Čisto uživanje. čula na maksimumu, sve dok ne svane . . .
I tako, skoro pun mesec. A onda, negde , pred povratak svojim monotonim, digitalizovanim sranjima od života, neko reče:" Meni nešto više dosadilo ovo. Svaki dan ova opuštencija, počinjem da se smaram! Jedva čekam da se vratim u onu gužvicu, šta znam, fali mi." Čuh i ovo:" Eee, da . . . i meni dojadilo. Pojma nema šta ali baš je nekako dosadno. Gore dole, plaža, soba, klopa, pa se ponapijamo, lepo nam." Začu se grupni, grleni smeh. I pitanje:" E ljudi, mi se ladno žalimo što nam je top!" A onda, još jači smeh, stampedo po pesku i juriš u prelepo, svetlucavo more . . .
To je bilo leto 2019. . .
2020, dobili smo šta smo tražili. Mir. Nije bilo muzike, nije bilo veselja, nije bilo zabave, nije bilo sreće, nije bilo gore -dole, nije bilo ničega pa ni "dosadnog", svetlucavog mora. Ali je bilo vriske. I cike. Mi smo tako hteli. Znate, najteže je pobediti sebe i priznati istinu. Sećate se kada je krenuo karantin, kada smo po prvi put u istoriji čovečanstva, svi, do jednog, bez izuzetka, bili jednaki? Dani, kada je svima vazduh naš nasušni bio imperativ a Bog onaj kojeg smo svi počeli dozivati , pvo šapatom a onda sve glasnije. Da li se sećate kada sam pisala, da posle svake kiše, ma koliko trajala, mora doći Sunce? I došlo je. Da li se sećate kako sam se čudom čudila porukama koje su stizale sa raznih krajeva sveta: " O Bože, samo da se ovo završi, sve ću da nadoknadim! Žurke, ludila, neću znati za sebe!" "Život je jedan!" Karantini su prošli. Krenula su letovanja, žurkice, provodi, ludovanja i sve to, uz gratis, kao nagradu za naše ponašanje i lekciju koju smo "naučili", mi sada: gorimo! Bukvalno! Živi gorimo i ponovo se borimo za udah dok nam gore pluća od vazduha koji sliči onom teškom, gorućem osećaju iz rerne od kog instiktivno skrećete glavu u stranu. gledajući u obrok koji cvrči.
I opet se pravimo ludi. Većina će izvući sijaset naučnih radova, elaborata i objašnjenja kako, sve ovo što nam se događa na ponovo globalnom nivou, jeste posledica istog takvog zagrevanja. Prekrasno razgranato drveće, do juče divan hlad i mesto za odmor, pretvara se u šibice. Livade, pašnjaci, ti divni , meki prirodni tepisi, gore. Postaju pepeo i ostaju sećanje. Početak našeg kraja. Svako zgarište šuma i livada, naličje je naših budućih dokumenata. Umrlnice uzgaslih generacija razvratnih debila kojima nije bilo nauka ni lekcija, niti im je išta bilo sveto. Secirali smo svoj moral do najsitnijih žilica i od nas su ostali samo polni organi i centri u mozgu za njihovu aktivaciju. Međutim, da ova đavolja komedija bude kompletna , jebali bi i pticu u letu, ali impotentnih je sve više. Žene izgledom podsećaju na karikature iz stare Eureke sa ponašanjem pripitog Kaligule, dok su nam, nekadašnje jače polovine, postale klasične pizdice čije ponašanje podseća na ucveljenu Pepeljugu u PMS-u pred prvo čišćenje kuhinje, one večeri pred odlazak na bal.
Ponavljam , iznova i iznova: čitajte Bibliju, potrudite se, budite dobri ljudi, ne zlobivi, ne vračajte, ne gatajte, ne činite drugima zlo, budite dobronamerni, čista srca, slavite Boga i volite ga svim srcem svojim. Verujte, kakvu ljubav možete osetiti i dobrote kao što je kod Boga naći, ne nalazite nigde.
Mnogo pogani nakotilo se među ljudima. Gori nebo, gori zemlja. Ljudi, majmuni, stoko, aveti, gospodo . . . šta li ste? Šta god bili, dok još nije otkucala ponoć, prizovite se pameti. Radujte se sitnicama, malim stvarima, nađite način da se nasmejete , barem jednom u toku dana pod uslovom da to ne bude uz porugu nekom drugom, kakav je, šta ima i šta nema i koliko je ili kako ružan. Žene, budite korisno lude ali vodite računa: ništa nije onako kako izgleda, pa ni vaša "mala srećica" ni "veliki princ" iz druge ruke. Deco, izađite napolje, zavolite prirodu, srodite se sa njom. Zavolite ovo divno lišće i krošnje, dok ih još ima. Ne gazite i ne berite cveće po livadama. Gledajte ih, volite ih, mirišite ih, slikajte ih, pogledajte ih , zatvorite oči i u dubini misli, sačuvajte ih za sebe kao jedne od najlepših slika koje ćete videti. Starci, skupite poslednje atome snage i pricajte, nije važno koliko glasno, samo pričajte, kako je postajalo vreme kada su deca bila na ponos a ljudi pošteni i srećni i kada nisu imali ništa.
Vama , realno, nema poruke za kraj. Nema je, zato što ste ludi. Ludi u svom bezobrazluku i bahatosti. Ludi zato što imate sat a ne želite da vidite koliko je sati. Ludi ste i pogani do bola, zato što znate slova a Biblija nije vaša šolja čaja. Mizerni ste što vrlo dobro znate razliku između dobra i zla i uvek birate ovo drugo. Beskrajno ste gadni što znate da je greh gro stvari koje činite a opet ih redovno ne propuštate. I da . . . za kraj, tako ste ubogi, tako mali i tako glupi, o prokleti ljucki rode, što vam na vratima kuca spas, savest remeti san a vi i dalje po starom . . .
Čujem da se i dalje nastavljaju visoke temperature , iznad proseka. Preko 40 stepeni. Samo kažem. . . Vi nastavite, uživajte, ne obazirite se. Život je samo jedan. Zar ne? Posle, čujem stižu i poplave, stradanja od jeseni, ali ne slušajte to. Skinite se, volite se, mmmm, jebite se, flertujte, budite govna kao i do sada,boli vas uvo! I ne slušajte nikoga!! Ni starce ni mudrace. Budale su to!! Šta koga boli kurac, kako je bilo nekad?? Zato i jeste " bilo nekad"?! Zar ne? Kako ste mi pametni, osećam vas, odmah vam se ovo dopalo, aaa? Mile moje , jadne budale. Ako . . . ako . . .
Dušica M. Ognjanović
