Jovo nanovo

Uvek se pozivate na to da imam obavezu prema velikom broju ljudi koji me prate ( i da je red ) da kažem svoje mišljenje povodom situacije u kojoj se našao svako od nas. Izbegavala sam do sada, ( primetili ste ) , međutim, primetila sam i ja , po broju poruka,  da vas zaista zanima moje mišljenje o svemu.

Ćutala sam do sada jer neću i ne umem da uvijam u sjajni papir i mašnice. Bog je do sada bio Onaj koga se seti narod dok psuje, traži nešto i mora da da kintu za Slavu. I to je to. Sada, u ovakvoj situaciji, Bog je počeo da se priziva više nego ikad pre. Slučajnost? Za sva stradanja u životu, pojedinačna i globalna, možemo zahvaliti đavolu koji je svakome do sada nudio sijaset pogodnosti u raznim „ uživancijama „ : svi se seru po svemu što je pošteno, dobro, čisto, abortus je postao metoda „ čišćenja života“ ( koristi se izraz, „očistila se“, kao da je žena bila usrana a ne blagoslovena novim životom ), brak je postao monotonija i “ smaračina ”, prijatelji se izdaju i zaboravljaju kao da ih nikada nije ni bilo . . .

Koliko vas je prošlo parkom, tek tako, zaboraveći da oslušne šum lišća, pomiriše ružu, pogleda zalazak Sunca, da okrene dlanove, zatvori oči i istrči na kišu hvaleći Boga za onaj predivan miris zemlje i vegetacije uz hvalu tom istom Bogu što je živ? Koliko nas je pročitalo Bibliju? Barem onu dečiju, u 365 priča i hvalilo Boga što ima vid i razum da spozna snagu reči Božije u knjizi nad knjigama?

Ko je tražio moje mišljenje, evo vam ga! Kao i u vreme bombardovanja! Samo kada stradamo, kada muka zakuca na svačija vrata istom jačinom, kada smrt počne da lista tefter, odjednom opet zavolimo jedni druge! Opet se setimo da pasulj, brašno i zejtin nisu blam! Sad nema straha od gojena, celijakije, niko ne priča o dijeti i hrono jelovniku . Pi! Jednostavno pi! Narod smo kojem je uzrečica da psuje Boga! Jednom godišnje pali kandilo kad krene pijanka i šenlučenje pod izgovorom proslave Svetca zaštitnika a ostalih 364 dana !? Svi će u grob, ko god je ispao iz majčine utrobe! Ko je vernik, smrti se ne boji! Razlog ovaj ili onaj, ne bitan je. Ko veruje u Boga, nema straha pred kojem nećemo stati! Na Golgoti pokazala se lekcija o stradanju a već u nedelju, o večnom životu! Dali smo sebi za pravo da u svom ludilu i bahatosti modernog doba,  zaboravimo da smo smrtni telom. Duša je zapostavljena, telu se posvećuje puna pažnja. Evo ga rezultat! Haos, strah, panika, očaj. Đavolji arsenal u punom sjaju! Otpali smo od vere, postal razvratni i bahati. Svega ovoga,  pa i goreg, bilo je i pre nas. U vreme dok su zemljom hodili oni kojima nismo ni do kolena, bilo je kuge, kolere, raznih pošasti kojima se ni imena ne zna. Bez vode, lekova, struje, ikakvih naznaka higijene. I pretekli su! U protivnom, ko nas ovo napravi iz generacije u generaciju? Ratovi, stradanja, muke raznih nijansi, potka su tkanja gena ovog naroda. Ovo nije raj. To smo zaboravili. Ovde smo po kazni a krivi što tokom zatvorske šetnje u izgnanstvu, nikada nismo kazali hvala za zvezde nad glavom i vazduh koji je mirom mirisao na Božije darove. Ko hoće i ima čime, neka razmisli. Ovo beše moje mišljenje koje ste iskali.

Dušica M. Ognjanović

Čovek snuje, Bog određuje

Od detinjstva sam bila veliki zaljubljenik u istoriju. Dok su vršnjaci provodili raspust poput većine drugara, daleko od školskog štiva, knjiga i olovaka, Aleksandar Veliki, Kleopatra i Cezar, bili su moje najdraže " društvo ". Međutim, drevni Grci i Rimljani, priznajem, gubili su svaku bitku sa Egiptom koji je oduvek u mom srcu imao posebno mesto. Dolaskom septembra i njegovih prvih dana, većina se hvatala u koštac kako sa idile preći na suvoparnu stvarnost neizbežnog školskog gradiva. Taj problem nisam imala i istorijski vez sa " drugarima " iz daleke prošlosti, vezla sam bez problema i sa zadovoljstvom. Sećam se tih dana, kao da je bilo juče, na tabli, belom kredom, učiteljica ispisuje čuvenu temu: " Šta želim da budem kada odrastem". Balerina, lekar, glumica, policajac . . . nizale se želje jedna za drugom pa i moja: arheolog! Ispisah ono što mi je bilo na dečijem srcu sa svim žarom i maštanjem kako su mi te godine, u potpunosti i bez zadrške dozvoljavale. Rad je proglašen za najbolji pisani školski zadatak, čitan je u svim odeljenjima obe smene, što je za moju razrednu, odeljenje i moram priznati mene, tada bila velika čast! Komplet knjiga i leksikon iz istorije, behu nagrada koju sam dobila i sa kojom sam tog istog dana, odskakutala do kuće ubeđena da od mene srećnijeg deteta na svetu nije bilo! " Čovek snuje, Bog određuje " . . .  kazali davno stari a život potvrđuje i dan danas . . .
Balerina, lekar, glumica, policajac i arheolog, postali su neki drugi ljudi. Ostvarili svoje snove dok je moj ostao tamo gde java nad snom, nema ni vlast ni pravo. Sticajem okolnosti, moje glavne alatke za rad nisu četkice i mape već sušta suprotnost starinama i svemu drevnom za čime sam toliko čeznula.
Koliko godina kasnije, ukazuje se prilika da konačno ugledam piramide! Turistički aranžman je opisivao ono što bi mom snu bilo najbliže: obilazak doline kraljeva, poseta hramu kraljice Hatšepsut, obilazak grobnice čuvenog kralja Tutankamona, muzej u Kairu i još sijaset istorijskih poslastica. Ako postoji neka vaga koja meri sreću, tih dana, iskočila bi skala van svake sumnje!

Osim spremanja kofera, prvo što mi je palo na pamet, moram priznati, bio je odlazak u crkvu! Da se zahvalim Bogu svim srcem, što mi je na ovaj ili onaj način, omogućio ostvarenje, bez preterivanja, najvećeg sna! Ko će dočekati dan polaska!
To jutro bilo je, kao i svako drugo, puno uobičajenih rutina. Svakako, još jedan dan bliže ka konačnom odlasku u Egipat! Oko podne, zvonjava telefona pokazuje nepoznat broj. Obaveštena sam da se put otkazuje i ujedno, pozvana da preuzmem novac koji mi pripada usled otkazivanja aranžmana od strane agencije. Sećam se da sam pogledala u nebo i glasno izgovorila ono što nikako nisam smela: " Jesi li sada zadovoljan! " Prvi i jedini put, pohulila sam na Boga!!
U večernjim satima raspakivala sam kofer sa stvarima ( među njima behu i dve knjige iz istorije: jedna o drevnom Egiptu, i druga, leksikon koji sam toliko godina čuvala a dobila kao nagradu za školski sastav sa početka priče). Uporno sam gunđala u sebi , " razgovarajući " sa Bogom, da li je moguće da toliki svet obiđe čuvene piramide osim mene koja sam ih toliko volela! Zar tek tako Boga nije briga za nečiju želju koja traje toliki niz godina!?
Za čudo, svanulo je brže nego što sam misila. U agenciji se već stvorila poprilična gužva. Konačno dolazim na red i sa glasom u kome nisam mogla sakriti očaj, tražim logično objašnjenje za naprasno otkazano putovanje. Primetila sam da se snebiva da odgovori a onda molba da sačekam koji trenutak. Dok potpisujem dokumenta, službenica naglo prekida sa kucanjem i tiho mi saopštava: " Da smo krenuli, verujte, svašta bi bilo! Avion koji je trebao da pokupi naše putnike, bio je potpuno neispravan! Motor bi otkazao par minuta nakon poletanja da pukim slučajem nisu dva puta proverili istu letelicu! Ako mene pitate gospođo, slavite ovo kao drugi rođendan! " Čini mi se da u tom trenutku više ništa nisam čula! Glasove oko sebe, lica, prostor . . . sve se izgubilo u nekoj izmaglici.
Jedini cilj je bio da što pre odem do crkve, ovoga puta ne bi li umolila Gospoda da mi oprosti za ono što nikako nisam smela da uradim! Po ko zna koji put, ni sama ne znam broja, svemogući Gospod sačuvao mi je glavu a ja sam u svom ludilu hulila na Njegovo ime!
U crkvi nije bilo gužve. Isplakala sam se i otvorila dušu Gospodu, čini mi se, kao nikada do tad! Molila sam za oprost, za neki znak da će uslišiti moje molbe, znak da oseća moje iskreno i duboko kajanje. Po izlasku iz crkve, obzirom da je jedna od najvećih i najlepših u gradu, zatekoh tek pristigle turiste. Japanci i nekoliko Engleza. Jedna žena, sa dugom maramom veselih boja, krenu ka ulazu i nešto me natera da pođem za njom. Ona krenu pravo ka oltaru i pred ikonostasom ostavi predivan buket. Pri izlasku, pogledi nam se sretoše i u njenim, kao ugarak crnim očima, videh neku neopisivu dobrotu a osmeh beše srdačan, pun ljubavi i stekoh utisak kao da je poznajem dugi niz godina ali je zaista, videh toga dana prvi put.
" Je li ova žena sa turistima ili . . . ?" - upitah crkvenjaka  " Jeste. Egipćanka, kopti su ona i muž, žive u Engleskoj ali dođu tako s vremena na vreme. Ja sam ovde, evo osam godina, bili su dva puta i evo, ovo sad . . . "
Ma šta vas snašlo u životu, nikada i ni zbog čega, ne hulite na Gospoda Boga i ne preispitujte Njegove odluke! Naši umovi su mali i nedostojni da razumeju promisao Božiji i to je glavna lekcija koja će nam dati objašnjenje i olakšanje na sva pitanja koja nas muče ili su nas mučila u prošlosti. Možda i sada, baš danas, u ova teška vremena, bijete neke svoje bitke kojima ne znate uzrok, ne znate njihov ishod ili za njih nemate racionalno objašnjenje. Upamtite, dok se vi ljutite i hulite na Boga, u nekom času, ma kako strašan bio, budite uvereni, On radi najbolje za vas! Tako se, naposletku, pre ili kasnije, uvek ispostavi! Neka niko od vas ne dozvoli sebi da padne tako nisko poput mene i meni sličnih, da zarad svojih pustih, zemaljskih želja, pohuli na Onoga koji je život dao za nas! Takav je bio samo Jedan, drugih, makar i sličnih, više nikada neće i ne može biti! Amin!


Dušica M. Ognjanović
( časopis Treće oko br. 792 )