Svako od nas ima želje. Neko jednu, neko više njih, no, činjenica je da nas upravo te težnje ka ostvarenju jedne ili više naših želja, podsvesno teraju da guramo polako kroz život u nadi da ćemo realizovati barem jednu od njih.
Dakle, iz navedene rečenice, nameće se i logičan zaključak kako ove redove pišem kao uvertiru o nekom svom utisku oko moći ili postojanja čarobnog štapića koji bi podpomogao da ta neka, moja želja, i zaživi.
U startu vam kažem, moja želja će ostati samo to. Želja. Bez mogućnosti da bude realizovana. Barem ne na način na koji razmišljam o njoj ili je priželjkujem.
Povratak vojnog roka!Pod hitno!!To je moja želja!Hitno preoblikovanje ove nesrećne omladine! Iznad svega, hitan povratak u kolosek mlade muške populacije! Oko sebe vidim, susrećem i čujem od sirotih roditelja, gomila mamlaza i nesposobnih kurajberčića, preti da do krajnjih granica, srusi, uruši i devastira ustanovljeni sistem vrednosti koje se polako gase.
Sve vise devojaka se žali na njanjave momke i muškarce koji ne mogu da otvore teglu džema ili dobro zapnu za ono , što su naši očevi nazivali, polu – ženskim kućnim poslovima. Svaki baka i deka su obzirniji, smireniji, vredniji i pribraniji od omladine. To nema veze sa iskustvom, godinama i svim onim što bi po defoltu išlo uz to. Omladinci, momci, muškarci, kako god, postali su gomila sekapersastih ženica koje se cmaču kada se sretnu poput devojčica iz školskih klupica.( čujem da je to postalo moderno jer su taj fazon snimili u filmovima kao pozdrav mafijaša, pa se „štos kiss“, proširio kao kuga među nesposobnim, latentnim pičkicama. )
Male seka perse mogu biti mafijaši samo u svojim malim, jadnim, mutavim i nedosanjanim snovima. Ulična dripčina, bez kodeksa i časti, može biti svako . . .
Elem . . .
Ne bih ovo pisala da mi jedan od poznanika nije priredio filmsko iznenađenje: na kućnu adresu stiglao je komplet knjiga izdavača iz stare Yugoslavije koji je bilo nemoguće naći na našim prostorima. Zato je bio potreban veliki trud i još po nešto. Uz posvetu, citiram:“ Hvala ti Dule što si resetovala ovog mog majmuna, ne verujem da je ovo moj sin. Živa bila! Neško sa porodicom.“
„Majmun“ je momak od dvadesetak godina koji nije umeo ,(ni želeo) da pospremi za sobom, uči, radi, poštuje roditelje, uopšteno da bude od koristi. Beše to mladi bilmez koji je gluvarao po kraju i dangubio 24/7. Podučena onim što imam u nasledstvo od svojih roditelja, malo šarmom, malo umećem, potkačih pomenutog i uključih u program zvani život sa smislom.
Ne volim peticije ali rado bih se raščlanila na pet miliona entiteta i potpisala ono što bi bio prvi korak ka ostvarenju moje najveće želje : VRAĆANJE VOJNOG ROKA!!!!!
E tako . . . uverena sam da nas ima još koji bi sa takvim guštom gledali na poligonu ove nabeđene dripčine kojima ukorele sline stopiraju disanje života punim plućima. Fali ćebe iz kasarne i buđenje sa ladnom vodom da bi neko, zaista, bio u stanju sutra biti pravi domaćin i zaštitnik svoje porodice, doma i časti . . .
Svega onoga što je odavno otišlo na doboš . . .
Dušica M. Ognjanović
