Rekvijem za stvarnost

Gaće na tufne, šimike, kupaći kao malo kraći kaputić, frizure na tri sprata sa po dve flašice laka za kosu , minimum, po jednoj upotrebi. Pa, recimo, čuveni Samanta karmini, kao alva prodavani ,broj 17, bledo roze sa olovkom 11 nijansi tamnijom da dobro „bolduje“ tanana ustašca ( tanana u odnosu na ova današnja za koja ode po bočica sjaja po jednom nanošenju, pardon „apliciranju“ kako je danas moderno da se kaže). Da ne zaboravim čuvene naramenice sa kojima su i žene krhke građe izgledale kao „Conan the barbarian“ - pink edition. Pa se pojaviše još čuveniji Flashdance i Footloose gde dolazi do opšte pomame pa se i onaj ko je nosio slušni aparat i imao darovane noge, obe leve, davao sve od sebe da preko noći postane Travolta lično. Deca su se igrala ratnih i poratnih junaka, nosili ih ponosno sa sve "poor quality" gumiranim aplikacijama na majcama gde su se lile krokodilske suze ako se nepažnjom koja od njih, (a kupovale su se na „bale“) , ufleka. Igralo se biblioteke, prodavnice, (klinci skupljali po ulicama kesice omiljenog flipsa, tetrapaka od soka i mleka) pa „asortimane“ srećni kao pravi trgovci, izlagali po improvizovanim tezgama od kartonskih kutija a lišće je služilo kao zvanična moneta. Održavali su se i „koncerti“ : deca se skupljala ispred zgrada pa imitirala svoje omiljene pevače a komšiluk silazio da ih gleda i svi se ludo zabavljali do kasno u noć .( za tadašnje "kasno u noć", ako sadašnjim klincima kažete satnicu, istamburaće vas kao klempavog Pericu pred ćebovanje) . Bila su to neka druga vremena, toliko drugačija od ovih današnjih dana. Više gladan nego sit a opet srećan kao mali princ, malo igračaka a pravih drugara koliko si hteo, neuređena igrališta, (sami smo improvizovali ali se beskrajno voleli i čuvali jedni druge), nije bilo mobilnih i četovanja ali smo na ugovorene sastanke i druženja dolazili nabaždareni kao švajcarci. Divna, sada već daleka vremena, bude sećanja i obavezno (i s pravom), idu u paketu sa nostalgijom. Vremena kada je da bilo da, ne- ne, drug -drug, sreća -sreća, hoću i mogu mantra a poštenje i iskrenost na ceni. Gledam ove današnje klince, ničim zadovljni, teško ili ni malo srećni. Starmali, besni, kao gladni vučići koje je vučica ostavila da majmuni dadiljaju nad njenim čoporom. Takvi su i postali. Mix pišanja uz vetar, lajanja na zvezde i veranje na nemoguće po cenu gluposti sa ciljem imitiranja svega što vide. Vučja krv i babunski kodeksi daju već uveliko poznate rezultate. Nepoštovanje samih sebe, starijih, škole, pameti, elementarnih vrednosti i nekako ispade u paketu -nepoštovanje života. Nekada, davno... Gospode, zvuči kao početak bajke, dakle, nekada davno, mogao si biti pošten i voljen, mogao si biti pocepan, musav a pametan, mogao si biti težak siromah ali kroz učenje imao si nadu i neki put, barem stazu... Jednostavno : mogao si! Imao si ono što ti je dato po rođenju : da maštaš, ostvariš i možeš! Danas..... duhovno si siromašan, od pet brojeva većih usana, hteo ne hteo moraš biti musav, pocepan, a glup. Pocepan, ne od siromaštva već trenutna moda tako nalaže. Nade možda i danas ima  ali nema puteva ni staza. Kako će ih biti kada su skoro sve oči uprte u tuđe avlije i kuće, kako napraviti i naći svoj put i stazu ako ti se svaka tuđa čini bolja od tvoje? Plačite. Tugujte. Pa onda kombinujte ovo dvoje. Možda se suzama vidici pročiste a duša od kamene težine dobije snagu da potraži novi put. Može se biti čovek, može i ništa lepše od toga. Hrabar, pošten, dobar, častan... onakav kakav je po predivnom Promislu i stvoren da bude. Teško je cvetu da probije kroz korov ali je prizor na kraju veličanstven, teško voda oblikuje kamen ali snaga nađe put i vredi svake kapljice kad pokori stenu za svoj tihi prolaz. Iz tih časnih, davnih vremena ostaje i zaostavština potvrđene istine da plaču jaki a ne slabi, najjači, pogotovo kada se sete upravo tih vremena. Čini li se ovo meni ili ostade sada samo  da  se pitam da li smo sve sanjali , da li ono igralište još  uvek stoji, smeju se drugari svuda, da li smo svi još uvek kao jedan, isti, jednaki, lavovi, hrabri? ...Ovo "danas" me laktom ćušnu da se vratim u stvarnost , zatvorim korice stare knjige i bolje da se zapitam ko je pustio babarogu da nam povuče ćebe dok smo najlepše sanjali?

Dušica M. Ognjanović