Magla je bila gusta toliko da je gutala sve pred sobom. Kliše – takva da ste je mogli seći nožem. Ali ovu niste. Teška bela pena gušila me je i činila da se osećam potpuno izgubljeno, toliko da sam hodala po osećaju koji se polako gubio zajedno sa vazduhom, vidikom, zdravim razumom. Sve teže sam disala, sve manje sam videla, na momente koji su bili sve duži - gotovo ništa, a svaki korak udaljavao me nepovratno od granica zdravog razuma.
Najgore je bilo što nisam mogla da se vratim, jer ne znam ni kako bih to učinila. Koraci obazrivi, grozničavi, za mene neobično kratki, omeđeni ovolikim strahom, kao da su me vodili u provaliju koja je zasigurno tu samo je ne vidim.
Pomišljala sam na trenutke da se okrenem i pokušam da stignem tamo odakle sam i pošla, ali to je sada delovalo kao besmilen potez, na koji me nagovara neki pritajeni, zlobni glas. Jedan od nekoliko koje čujem u glavi trenutno, dok tumaram po kaldrmi koju osećam pod starim, dobrim cipelama izabranim za ovo veče tako da mi ne prave problem, da ne mislim na njih. Nije trebalo da zasene, da ostave utisak, da skrenu pažnju, izazovu divljenje. Htela sam da me neko poseban večeras sasluša.
Zato je i ovaj topli, oker kaput na meni, najduži koji imam, prikrivao novu crnu rolku i pantalone iste boje. Oker torba, veća od nečijeg prtljaga, bila je standard. Nju sam nosila svuda. Posebno kada je trebalo da sve oko mene bude prijatno, moje, poznato... da sve ono što će da usledi, a biće neizbežno neprijatno učini lakšim, podnošljivijim, da lakše i brže potisnem i ako budem imala sreće, a neću, da uspem i da zaboravim.
Činilo mi se da sam krenula pre nekoliko vekova i da sam, zasigurno, a znam i zbog čega, osuđena da lutam kroz prostor i vreme, ovako prepadnuta, izgubljena, dok osluškujem otkucaje srca koje nije moje...
Trebalo mi je više od sedam godina da saznam ko mi je produžio život, iako me nije poznavao, iako bi da me jeste znao, možda rekao da to I treba da bude moj kraj. Novac mojih roditelja, poznanstva na pravim mestima I odluka jedne porodice da njihov sin nastavi da živi kroz mene, postali su neraskidivi splet niti kojima je omeđen moj novi život.
Posle svega što sam prošla I pošto se u grudima primilo moje novo ja, oporavljena bar fizički, odlučila sam da po svaku cenu saznam ko je to bio. I svih ovih godina, sva vrata na koja sam pokucala ostajala su predamnom zatvorena. Mojim roditeljima nije padalo na pamet da samnom povedu razgovor na tu temu, učinili su sve što su mislili da je trebalo I tu se za njih priča završavala. Pokušavali su da ubede I sebe I mene da se to nije ni dogodilo. Da ja nisam bila bolesna, da taj mladić nije stradao, da njegovi najbliži nisu rekli “da” u trenutku kada se odlučivalo hoću li dobiti novu šansu ili ne.
I svi pokušaji da bilo šta saznam od lekara sa kojima su moji roditelji bili kućni prijatelji, bili su uzaludni. Oni koji su učestvovali u čitavoj priči odavno su otišli u inostranstvo I izgubio im se svaki trag. Slala sam mejlove svima kojih bi se setila, ali imala sam utisak da su, čim vide samo jednu jedinu stavku – pošiljalac Nora, vraćali mejlove, kao da su kužni, kao da će nešto da im se dogodi ako ih samo otvore I pročitaju... O odgovorima na moja pitanja nije bilo ni pomena.
Sedam godina kasnije, u jednom slučajnom razgovoru u restoranu, iako malo šta u bilo čijem životu može da se podvede pod slučajnošću, saznala sam ono što me je zanimalo. Prezime porodice I adresu, na drugoj obali.
Trebalo mi je tri meseca da skupim hrabrosti da se tamo uputim. I tako je počela ova agonija kroz koju sam prolazila večeras. Gušeći se u ovoj magli, u oblaku svojih suludih misli koje su igrale neku svoju pomamljenju igru, nagovarajući me naizmenično, gotovo naglas, da nastavim, da odustanem, da nastavim, da odustanem... Da požurim ili pobegnem...
Pokušavala sam da dišem duboko I da ne mislim više ni o čemu, ni o kući koju sam tražila, ni o tekstu koji sam se nedeljama spremala da izgovorim. Utom sam čula lavež pasa.
Dve doge stvorile su se niotkud. Trebalo mi je vremena da shvatim da me gledaju kroz tešku, isprepletanu bakarnu ogradu. I da shvatim da sam stigla.
Pritisnula sam malo, zeleno dugme, približila se zvučniku pred sobom I izgovorila koga tražim. Činilo mi se da je prošlo sat vremena, a ne verovatno nepuni minut dok me daleki, nepoznati glas kroz interfon nije udostojio nastavka konverzacije. I to pitanjima na koja sam se mesecima spremala da odgovorim. Već sledećeg trena shvatila sam da je sva moja priprema bila uzaludna I da više ne mogu da pustim glas. Stajala sam nagnuta nad interfon I ćutala, skamenjena. Sa druge strane niko nije insistirao na odgovoru. Pitanje ko traži gospođu I zašto nije se više nijednom začulo kroz crnu kutiju na zidu pored kapije. Koliko god strahovala od tih pitanja, jer je odgovor na njih u mojoj svesti podrazumevao da će me druga strana grubo odbiti, toliko sam I priželjkivala da ih začujem ponovo jer bi zvuk te nepoznate žene, koja je očito bila služavka onoj kod koje sam krenula, možda učinio da se prenem I nastavim. Ali nije se dogodilo ništa.
Sve je stalo. Moj dah, zvuci, čak I pritajeno, podmuklo režanje pasa. To što sam osećala teški, poznati miris magle bio je jedini znak da sam živa. A, onda se, iznenada, samo čuo neki kratki, mehanički zvuk I kapija predamnom je polako počela da se otvara.
Ne znam kako sam prešla dugu stazu koja je vodila do vrata, samo znam da su se I ona otvorila pre nego što sam bilo šta uspela da učinim. Žena koja ih je otvorila nije, isprva, rekla ni reč. Samo je pokazala rukom da uđem što sam I učinila, I dalje polusvesna svega oko mene.
Sa istom besvesnom poslušnošću sam I sela na fotelju koju mi je pokazala, na sredini tamno zelenog salona, sa prigušenim svetlima, u koji sam ne znam kada kročila. Sedela sam kao začarana kada je ona koju sam tražila stigla do dna spiralnog stepeništa. Uopšte nisam primećivala da korača. Bila sam sigurna, koliko sam uopšte mogla da budem u tim trenucima sigurna iušta, da ne dodiruje pod. Kao da klizi ili lebdi tek nekoliko milimetara iznad zemlje, koju je dodirivala njena teška, tamna haljina, nečujno se spustila u fotelju preko puta moje. Gledale smo se ćutke. Ja sam nju videla kao kroz maglu, a ona kao da je gledala kroz mene.
- Nora... Znam zašto si došla – njen glas bio je tih, ali pun autoriteta. Lepe, ali tajanstvene boje, jedan od onih koji su zvučali tako da šta god izuste imate osećaj da će da izgovore nešto značajno.
I dalje sam bila nema. A, ona je bila lepa.
Pokušala sam da zanemarim činjenicu da izgleda mnogo starije nego što sam očekivala. Neobično starije...
- Da bih ti ispričala to što želiš da znaš... sve što želiš da znaš, moraćeš da prenoćih u mojoj kući. Znala sam da ćeš kad tad doći pred ova vrata... Ali nisam te očekivala ovako kasno. Otkad mi je suprug preminuo, noću nekako samo ćutim, ne razgovaram više ni sam kim. Neka ostane tako – izgovorila je glasom koji nije ostavljao mesta za prigovor.
- Bila je magla, nisam se snašla... - pokušavala sam, ipak, da objasnim, da izgovorim bilo šta, ali čula sam kako zvučim glupo. Nisam znala kako ću ako se ne budem brzo pribrala, uopšte, da nastavim ovaj razgovor. Nisam toliko čekala da kažem sve što mi je bilo na duši, da bih sada samo nemo sedela tu kao da je sva moja pamet ostala pred onom kapijom.
- Daj Rebeki stvari, tvoja soba biće spremna svakog trena... Ona će te odvesti na sprat I pobrinuti se za ostalo.
Ustala je I pre nego što sam stigla da se zahvalim I odbijem njenu neobičnu ponudu, ona je već bila na stepeništu, a Rebeka se niotkud stvorila ispred mene I opet, ne pustivši glasa, rukom pokazala na moju torbu. Pružila sam joj je bez reči, ona je uzela sa olakšanjem I očima mi dala znak da je pratim.
Obrele smo se na drugom kraju hodnika. Ona je otključala vrata I zakoračile smo u mrak. Oči nisu ni stigle da mi se priviknu na tamu, kada sam čula da se vrata zamnom zlokobno zaključavaju. Dok sam pokušavala da shvatim šta se događa, okretala sam se izbezumljeno oko sebe, pokušavajuči da napipam prekidač za svetlo ili bilo šta slično, bilo kakav znak života, trag da nisam upala u bezdan. Sva ona obamrlost prtvorila se u trenu u panični strah. Srce mi je lupalo tako jako da sam počela da se gušim, zakašljala sam se, nagnula napred I obuhvatila kolena rukama, pokušavajući da dišem. Shvatila sam da niko ne zna da sam tu I da su sve moje stvari, pa I mobilni telefon ostali u torbi koju sam nesvesno, dobrovoljno maločas predala sablasnoj, nepoznatoj služavki.
- Ne traži uzalud svetlo. Tu ga nema.
Bio je to isti onaj glas od malopre, ali sada nekako prodorniji, pobednički. Ali, ne više ni izbliza onako smiren, već nekako ljutit, snažno neurotičan.
- Roberta... Ne plaši se, moralo je ovako... Trebalo je da znaš da će se završiti ovako – dopiralo je s druge strane vrata I gotovo da sam mogla da zamislim kako njena punđa poskakuje dok mi se obraća.
Adrenalin me terao da brzo razmišljam I shvatila sam da sam čula nešto što mi je zaparalo uši I istovremeno probuilo nadu.
- Ja nisam Roberta. Zovem se Nora. Gospođo, slobodno možete da me pustite napolje, pomešali ste me sa nekim – izgovorila sam najumilnije što sam mogla, nadajući se da ću već sledećeg trena čuti kako se otvaraju ova vrata pakla u koji sam upala.
- Ti si Roberta... Kao moj Robert. Moj jedini mili sin, koji je stradao nepažnjom jednog od najbližih prijatelja tvoga oca. Kao svaka bogata porodica našli su način da to zataškaju. Moj suprug je tih godina bio u nemilosti zbog jedne odluke na koju nije hteo da pristane. I sva naša moć koja je u ovoj porodici rasla sa svakom novom generacijom, tada kada nam je trebala najviše, bila je zamrznuta. Ali, nas dvoje, osuđeni samo jedno na drugo, našli smo načina. Smisli smo osvetu za koju treba vremena, ali koja će biti mnogo gora od one koja bi se dogodila da je usledila odmah. Dobrodošla Roberta... U svoj novi dom. Ne traži uzalud svetlo. Tu ga nema...
Dušica M. Ognjanović
